Okolnosti su se drastično promenile nagore za Aleksandra Vučića u poslednjih godinu-dve. Više faktora je uticalo na to.
Sve do 2022. konstelacija je bila idealna za Vučića i njegov SNS: Evropom je vladao rusko-nemački energetski aranžman u koji se srpska stabilokratija idealno uklapala, te je crpla podršku i od Nemačke i od Rusije. Istovremeno, u SAD je na vlasti bio Donald Tramp, koji je vodio politiku detanta sa Rusijom uz otvorenu simpatiju za desničarske nacionalističke partije i pokrete u Evropi, dok je istovremeno aktivno radio na slabljenju ne samo evropskog jedinstva, već i NATO-a. Predsednik je bezbrižno lepršao preko brisanog prostora od Moskve i Pekinga do Vašingtona, od Brisela i Pariza do Berlina i Londona, i vraćao se kući da nam objasni kako nikada nismo imali bolje odnose u svetu. Bilo je to vreme u kome je svakome mogao da servira priču koju je domaćin želeo da čuje bez ikakvih posledica i da mu prodaje delove Srbije i pare stavi u džep.
Pored povoljnog političkog rasporeda zvezda, ceo period vladavine Aleksandra Vučića pratile su izuzetno niske, čak negativne kamate u evrozoni, a rešenje dužničke krize na jugu Evrope dovelo je do konvergencije sa nemačkim kamatama i drastičnog smanjenja troškova finansiranja deficita. To je Srbiji omogućavalo da bez problema sanira hronični problem svoje ekonomije – spoljnotrgovinski deficit i postigne ravnotežu u platnom bilansu. Američki ekonomista Pol Samjuelson je jednom napisao da bi se isplatilo poravnati Stenovite planine za prolazak vozova kad bi kamate za sve vreme finansiranja bile na nuli. Istom logikom, kako su kamate u evrozoni godinama bile na nuli, gotovo svaki projekat ulaganja u Srbiju izgledao je profitabilan, pa je jedan deo sve te ogromne likvidnosti emitovane od strane Evropske centralne banke preko finansiranja od strane poslovnih banaka završio i u Srbiji u vidu stranih investicija. Istovremeno, prateći istu logiku, srpska država je mogla da se zaduži po izuzetno povoljnim uslovima, što je ona obilno činila. Bio je to pravi Eldorado, blještavi projekti su se množili, budžet se gojio, a kad se budžet nagoji, naravno nagoje se i svi partijski paraziti koju su na njega intravenozno nakačeni.
Ali, dobra vremena nikada ne traju večno.
Prvo je otišla Angela Merkel (dobra Muti) i na vlast su došli „zli Nemci“, tj. SPD i Zeleni. A onda su se istovremeno desile dve stvari: ruska agresija na Ukrajinu i inflacija. Rusko-nemački aranžman je propao kada su Severni tok uništile SAD tajnom operacijom i oterale ga u istoriju, a nemačka privreda, ta evropska lokomotiva, počela je da posustaje. Srpsko-albanski pregovori u Briselu, koji su bili skoro potpuno zamrli, odjedanput su dobili strateški značaj, ne bi li se ograničio uticaj Rusije na Balkanu. Skoro istovremeno sa ruskim napadom na Ukrajinu, prvo je američka centralna banka, a za njom i evropska, počela sa agresivnim podizanjem referentnih kamata ne bi li suzbila inflaciju. Svet se naglo izokrenuo naopačke, i to naročito za Aleksandra Vučića.
Preko noći, pritisak na njega se naglo pojačao i politički i ekonomski, i spolja i iznutra. Laviranje između zapada i Rusije je postalo nemoguće, a novac kojim je finansiran deficit je počeo da presušuje i pitanje punjenja i finansiranja budžeta je ponovo oštro postavljeno. Desetogodišnja lagodna vladavina se u međuvremenu izlizala, što samim svojim trajanjem, što sve očiglednijim kriminalom i gotovo otvorenom korupcijom i vidljivim porastom kako mafijaškog tako i svakog drugog nasilja. Nakon masovnih ubistava u Ribnikaru i Mladenovcu, u organizaciji opozicionih parlamentarnih stranaka pokrenut je protest Srbija protiv nasilja, koji je postajao sve masovniji, da bi u nekoliko navrata dobio neočekivanu brojnost izašlih građana. Odloženo je i formiranje Narodnog pokreta za državu (ma šta on značio), da bi se još koji put pomenuo i otišao u zaborav.
Podrška je počela da se kruni, a sve je rezultiralo političkim debaklom koji je Aleksandar Vučić doživeo na svom „kontramitingu“ u maju. Ljudi su se razilazili. Može se čak reći da se Vučić odjedanput našao u nemalom škripcu. A u škripcu ljudi reaguju neracionalno i prave greške, skloni su emotivnim reakcijama, često se vraćaju na fabrička, u ovom slučaju radikalska, podešavanja.
To bi bilo možda bilo jedino objašnjenje za ovaj politički harakiri kojem smo prisustvovali u Banjskoj. Poslati paravojnu jedinicu na Kosovo nije ništa drugo nego politički harakiri. Pokušaj nasilnog odvajanja severa Kosova upalio je sve alarme na zapadu, razotkrio je Vučićevu proevropsku laž koju je godinama nemilice servirao svojim zapadnim „prijateljima“ i doveo i njega i sve nas, a naročito Srbe na Kosovu, u bezizlaznu situaciju. Događaj u Banjskoj je odjednom stavio u novi kontekst sve naizgled prazne priče o „srpskom svetu“: Dodikovo rušenje dejtonske Bosne i izazivanje političke krize u Crnoj Gori; Vulina i Gašića i murale Mladiću, hapšenje ruskih disidenata na aerodromu i sve profašističke falange koje je revnosno odgajio tokom decenije na vlasti. Postalo je jasno da vlast SNS-a već duže vreme klizi udesno, da je proevropska retorika obična mimikrija i da su veze Srbije i Rusije mnogo dublje nego što su u zapadnim prestonicama procenjivali. Oni nisu shvatali da je ta veza organska, da autokratija traži autokratiju, a ne uređeno društvo i da svaki autokrata zna da mu je savez sa demokratskim zemljama smrtna presuda. U međuvremenu su propali dogovori o Kosovu, reč je o francusko-nemačkom sporazumu, koji je tobože Vučić prihvatio; kad je stigla Ohridska implementacija, ona se raspala (navodno) zbog Kurtija i pregovori su stavljeni na čekanje. Na kraju je stigla i Banjska koja je razobličila sve njegove laži. Ostalo je pitanje da li velikih pet država (Kvinta) još uvek očekuju da će ga posle svega, ili baš zato, naterati da reši probleme odnosa sa Kosovom. Tu stoji veliki znak pitanja.
I tako se Srbija ponovo našla u istoj situaciji i problemu koji ne može da reši već decenijama. Da pomiri ostvarenje svog nacionalnog projekta (prihvaćenog još od Ćosića, Miloševića i Šešelja, a posle Petog oktobra od Koštunice i Tadića) i normalan ekonomski i društveni razvoj.
Za to vreme, opozicija je u konfuziji. Da se odmah razumemo: proruska i prokineska nacionalistička opozicija nije opozicija. Ona nudi isto ono što u različitim emanacijama i sa kratkim predasima gledamo već trideset i pet godina. Savez proevropske, demokratske opozicije sa njom nije moguć – radi se o dva ideološka pola koji su nespojivi. U tom pogledu, današnja proevropska opozicija je retrogradirala u odnosu na opoziciju Miloševiću iz 90-ih. Tada se znalo da sa Šešeljem nema saveza, pa po analogiji ne bi trebalo da bude ni sa današnjim Šešeljevim sledbenicima, bilo da su na vlasti ili u navodnoj opoziciji. Jer radi se o politici koja nas je i odvela u ovaj istorijski ćorsokak, pa je obična fatamorgana da nas iz njega može izvesti. Demokratije, vladavine prava, slobode medija, društvenog napretka nema sa Rusijom i Kinom, isto kao što ih nema ni u tim zemljama.
Međutim, demokratska opozicija je bez lidera, što se neprekidno potcenjuje, čak i široko odbacuje, bez jasne političke platforme koja bi bila zajednički sadržalac njenih pojedinačnih političkih ideja i, konačno, bez efikasne organizacije na terenu. Jedini vetar u njena jedra je nepodnošljiva situacija u kojoj se našlo naše društvo u raspadu, a čega je sve veći broj građana svestan i među kojima energija za promene nezadrživo raste. Demokratska opozicija ne shvata da njen saveznik nisu profašističke političke grupacije, već državni aparat koji je i Miloševiću, ruku na srce, presudio. Pukotine u tom aparatu se već uveliko naziru i taj aparat je oduvek odnosio političku prevagu u Srbiji. Analogno, i Vučićeva vlast će trajati dok bude uspevao da drži pod kontrolom državni aparat – kad ta kontrola bude počela da kopni, nestaće i njegova vlast, a aparat će potražiti novog političkog patrona. Zato je toliko važno da proevropske snage ojačaju svoj kredibilitet i svoje operativne sposobnosti, da pokažu da su snaga koja može da preuzme državno kormilo i upravljanje državom kad kucne čas.
A taj čas još nije kucnuo, i to treba znati, do njega ćemo morati još da tabanamo. On će doći, ali kao što izreka kaže: „Rim nije izgrađen za jedan dan“. Ni Milošević nije pao iz prvog pokušaja, pa neće ni Vučić. Ali to opet ne znači da bitka nije počela, a još manje znači da u njoj nećemo pobediti i da u njoj ne treba da damo sve od sebe. Prvi korak bi bio da predstojeće izbore demokratska opozicija iskoristi da se konsoliduje, profiliše i organizuje i, ako bude sreće, osvoji međukorak, a to je lokalna vlast. Na prvom mestu to je Beograd.
Peščanik.net, 28.10.2023.
