Demokratska opozicija u Srbiji je napravila veliki napredak u poslednjih godinu dana. Pre svega time što se ujedinila u jedan front, čime je od sebe napravila jednu relevantnu političku snagu koju više niko ne može da ignoriše – ni vlast ni spoljni faktor. Tako je i postignut najbolji rezultat od dolaska SNS na vlast, a učinjen je i vrlo značajan diplomatski prodor. Predstavnici SPN su postali uvaženi sagovornici i u Briselu, i u Berlinu, i u Parizu. Ujedinjenjem SPN je izvršio pritisak na vlast i na biralištima. Vlast se uplašila i povukla iznuđeni potez, a to je da pokrade izbore od 17. decembra. To je možda i najveći uspeh koji je opozicija ostvarila – prinudila SNS na krađu i uhvatila ih u njoj.
SPN je sad postala pomalo žrtva svoga uspeha, jer uspeh nosi odgovornost i stavlja pred vas nove i teže zadatke. Prvi zadatak je da se očuva jedinstvo i da se nastavi sa zajedničkim donošenjem ispravnih odluka. Jedna faza borbe je završena 17. decembra i postavlja se pitanje kako nastaviti tu borbu i kako ne ispustiti inicijativu koja je prvi put na opoziciji, a ne vlasti.
Politika je ogled u oportunizmu, a ne u principijelnosti, što znači da se u politici samo pobeda računa i da u njoj nema moralnih, već samo stvarnih pobednika. Ispravne su odluke koje vode ka cilju, ka osvajanju vlasti, a ne odluke koje zadovoljavaju pravnu ili neku drugu estetiku. A osvajanje vlasti je osvajanje institucija, pa je prema tome svako prepuštanje institucija protivniku poraz po definiciji. Iz toga sledi da opozicija treba, na ovaj ili na onaj način, da se trudi da izbaci SNS iz svih institucija iz kojih je to u datom trenutku moguće. I da ide redom, sve dok ne izbaci Aleksandra Vučića iz institucije Predsednika Republike, što je konačna pobeda.
U tom svetlu mora da se posmatra i pitanje izlaska ili neizlaska na ove, ili bilo koje izbore koje vlast raspiše. Uvek treba učestvovati, zato što su to i naši izbori i zato što je država koja ih raspisuje i naša država. To je država koju želimo da povratimo i reformišemo i ne smemo se povlačiti iz njenih procedura, kakve god one bile. To ne isključuje borbu za osvajanje prostora u medijima ili u komisijama za biračke spiskove. Pa zar nije u našem interesu da CRTA uđe u tu komisiju i da konačno izvrši uvid u birački spisak? Ako oni to budu sabotirali, onda izvršimo novi pritisak da uvid ipak dozvole. I tako jedno po jedno, korak po korak i santimetar po santimetar. SNS se ne ruši jednim udarcem, a pogotovo ne na mitskim „pravednim“ izborima koji se neće nikada dogoditi, sem u nečijoj mašti.
Od nekih opozicionih prvaka se čuje kako nam „ne trebaju mrvice“. Kakva glupost! Treba nam sve, sve što može da se uzme! Svaka opština, svaka mesna zajednica, svaka komisija i svaki odbor. Ako postoji šansa da se osvoji opština Novi Beograd, najveća opština u Srbiji, ili neka centralna opština u Nišu ili Novom Sadu, grad Čačak, pa to nisu mrvice. Da li će da nam bude lakše da nastavimo borbu sa tim opštinama ili bez njih, to je pravo pitanje. Da li treba da prepustimo SNS-u beogradske opštine u kojima smo mi većina bez borbe na OSAM uzastopnih godina. Osam godina da vladaju tamo gde su manjina! To je čista ludost.
Opozicioni prvaci treba da prestanu sa kukanjem kako ih nema na TV-u, jer ih nikada neće ni biti dok ne dođu na vlast, već da se prihvate posla pridobijanja što većeg dela biračkog tela za promene. Autokrate se ne ruše sa vlasti u ravnopravnoj borbi, bitka za demokratiju je po definiciji neravnopravna borba. Da autokrata nije monopolizovao sve društvene resurse, onda ne bi ni bio autokrata.
Peščanik.net, 20.04.2024.
