Dizajn: Slaviša Savić
Sinoć je na teritoriji čitave Srbije proglašena vanredna situacija, gotovo tačno dve godine od kada se to dogodilo prošli put. Tada je bio postizborni maj, a sada je predizborni mart. U protekle dve godine ljudi na vlasti uporno su se ponašali kao da nemaju nikakve obaveze u vezi sa prevencijom elementarnih nepogoda. A onda je iznenada, krajem 2015. s oduševljenjem najavljeno da će “prvi put nakon tri decenije Srbija imati organizovan i sistemski pristup rešavanju problema izloženosti riziku od dejstva prirode” (o čemu je ovde već bilo reči). S tom je izjavom Marko Blagojević, Direktor vladine Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, prošle godine doveo u zabludu građane Srbije. Na osnovu te njegove izjave, dalo bi se zaključiti da imamo pravnu prazninu kada je reč o postupanju u vanrednim situacijama i elementarnim nepogodama.
To nije tačno. Sve ovo vreme je na snazi Zakon o vanrednim situacijama koji jasno propisuje obaveze državnih organa u slučaju elementarnih nepogoda. Novi propis, pak, koji je Blagojević najavio, ne donosi ništa drugo do stranačko zapošljavanje u budućoj Direkciji za upravljanje rizikom i vanrednim situacijama. Kako je i Vladi to jasno, pompezno najavljeni zakon pre gotovo godinu dana je i dalje u fazi nacrta.
Na to se svodi dvogodišnji napor odgovornih da se oslobode odgovornosti za izgubljenje živote i uništenu imovinu. A onda se dogodilo „neočekivano“ – s novim izborima stigle su i nove poplave. Ponovo iste slike – poplavljena naselja, bespomoćni građani i odgovorni koji ih teše i obećavaju im belu tehniku. Ni ovaj put nisu izostale egocentrične izjave premijera koji građanima poručuje da „ne treba da se brinu za novac“, da je on „garant za dobijanje jednokratne pomoći“ i da će „lično doći da vidi da li su je dobili“. Kao da jače garancije od toga nema.
Ponovo odgovorni negiraju sistem, daju se lična, patetična i neukusna obećanja, a građani se uveravaju da je situacija pod kontrolom – iako vidimo da nije. Ostaje nam da nagađamo šta su ljudi na vlasti mislili od 2014. naovamo: da su poplave poput bolesti koja se zbog stečenog imuniteta ne može drugi put dobiti ako se jednom preleži; da ista nesreća neće dva puta kucati na ista vrata, jer ko bi mogao biti baš takav maler?
Te su se nade, kako vidimo, izjalovile. I sada gledamo političare na vlasti kako pokušavaju da saniraju samo jednu štetu – onu predizbornu. Ova situacija je paradigmatična za trenutno političko stanje – najodgovorniji na državnim funkcijama se kao deca uzdaju u sreću, dok se građani nadaju da su osobe na vlasti barem donekle razboriti i odgovorni ljudi. Da stvar bude bizarna do detalja, pobrinula se Vlada. U svom saopštenju ona navodi da novu borbu protiv poplava „otežava i migrantska kriza“. To je najbednija moguća zamena teza – kiša i nepogode ne otežavaju situaciju u kojoj se nalaze migranti, već migranti pogoršavaju (ne zna se kako) posledice elementarne nepogode.
U ovim lošim ponavljanjima, akteri na strani države su isti. Čini se da nam se neki događaji i ljudi ponavljaju bez ikakve mogućnosti da ih sprečimo u tome. Jedino se menjaju oni koji zbog njihovih grešaka trpe štetu – među njima uvek ima i nekih novih unesrećenih. Ali i to je loša vest.
Peščanik.net, 11.03.2016.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Radikali za poneti i ostale logičnosti
Aleksandar Arsenijević – Vidimo se u sledećoj poplavi
Dejan Ilić – Nemoj, Vesna, da plačeš
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Kada se BIA odbija - 20/11/2024
- Čudesni slučaj tehničara J.B. - 16/11/2024
- Oružana pobuna: usta cevi okrenuta na dole - 12/11/2024
