Amazonska kišna šuma u Brazilu

Amazonska kišna šuma u Brazilu, foto: Mario Tama/Getty Images

Ako je verovati anketama, Brazil će krajem ovog meseca za predsednika izabrati rasistu, seksistu i homofobnog zagovornika torture. Skoro 50 miliona ljudi zamalo je izglasalo bivšeg armijskog kapetana Žaira Bolsanara već u prvom krugu, iako su njegovi ekstremni stavovi dobro poznati.

Malo se govori o uticaju koji bi njegov dolazak na vlast mogao imati na prirodu. Bolsanaro po tome nije jedinstven: širom sveta iscrpljivanje resursa podstiče uspon autoritarnih vođa posvećenih interesima koji uništavaju okolinu.

Rezultati brazilskih izbora objavljeni su 8. oktobra, u času kada su nam klimatolozi uputili svoje dramatično upozorenje: da čovečanstvo ima samo 12 godina da drastično smanji emisiju gasova ili će se suočiti sa razornim posledicama globalnog zagrevanja. Države sveta treba da počnu da sade drveće i ukinu fosilna goriva da bi se sprečio porast prosečne temperature za preko 0,5 stepeni Celzijusa, što će uništiti sve koralne grebene i nepovratno poremetiti vremenske sisteme donoseći sušu, poplave i ekstremne vrućine, što će stotine miliona ljudi gurnuti ispod linije siromaštva.

Istorija nas uči da se sa propadanjem prirodne sredine društva okreću tobože čvrstim silnicima i verskim zilotima umesto pametnim, pragmatičnim vođama. To se dešava i nama. Pored diktatura u Kini, Rusiji i Saudijskoj Arabiji, sve je veći broj mladih demokratija koje se vraćaju autoritarizmu: Filipini sa Rodrigom Duerteom, Turska sa Erdoganom, Egipat sa el-Sisijem. Na redu je izgleda Brazil sa Bolsanarom. U osnovi tih procesa je ekološki pritisak koji raste već preko 200 godina.

Karbon-kapitalistički industrijski model uspostavljen u Britaniji odavno eksploatiše minerale i organske resurse, dok se otpad ispušta u vazduh, vodu i zemlju. Svaka država koja bi dostigla određeni stepen razvoja izvozila je svoj pogubni odnos prema prirodi u sledeću zemlju koja se tek uspinjala lestvicom ekonomskog razvoja.

Kada je ova paradigma primenjena u najmnogoljudnijoj zemlji sveta Kini ostalo je malo prostora za apsorbovanje njenog pogubnog uticaja. U toku je nadmetanje za ono što je preostalo, uz porast nasilja i ekstremizma. Političari centra, nosioci kompromisnih politika, izgubili su poverenje građana. Glasači možda nisu ekološki osvešćeni, ali osećaju da nešto ozbiljno ne valja i da polovična rešenja više nisu dovoljna.

Donald Tramp je u SAD, uz ogromnu podršku industrije fosilnih goriva, oslabio moć Agencije za zaštitu okoline, omogućio industriji pristup nacionalnim parkovima, smanjio kontrolu zagađenja i zapretio povlačenjem SAD iz Pariskog sporazuma. U Australiji su stranačke kolege sprečile premijera Malkoma Turnbula da ispuni predizborno obećanje o smanjenju emisije ugljenika. Sada su u Brazilu glasači stali iza političara koji obećava da će izaći iz Pariskog sporazuma, ugasiti vodeću vladinu agenciju koja kontroliše krčenje amazonskih kišnih šuma i ukinuti zaštitu domorodačkih teritorija.

Bolsanara podržavaju veliki agrobiznisi i rudarska industrija, koji jedva čekaju da sliv Amazona ostane bez zaštite. Bolsanara podržavaju i tržišta koja zavise od industrijske eksploatacije prirode. Glavni berzanski indeks i vrednost brazilskog reala skočili su posle izbornih rezultata iz prvog kruga. Wall Street Journal ga je u redakcijskom komentaru podržao kao „konzervativnog populistu“.

Ovakve neofašiste treba shvatiti ozbiljno. Oni rade u interesu industrija koje se protive Pariskom sporazumu i drugim međunarodnim dogovorima koji treba da spreče nove ekološke katastrofe koje najteže pogađaju siromašne. Njihov „antiglobalizam“ je okrenut protiv prirode i budućnosti. Eksploatacija prirodnih resursa donosi kratkoročne koristi, sve dok se krče šume, otvaraju nove plantaže i rudnici, ali profit od toga ubiraju malobrojni dok ekološki stres pogađa celu planetu.

Klimatolozi ozbiljno strahuju od mogućnosti da globalno zagrevanje stvori povratne sprege koje će ubrzati katastrofu. Pritom nam nedostaju analize odgovarajućih ekonomskih i političkih povratnih sprega. Kako suša u Kini povećava pritisak da se u Amazoniji proizvodi više hrane i krči više šuma. Ili do koje mere su moćni poslovni interesi skloniji diktatorima nego demokratima ako im to omogućava bolji kvartalni rast.

Jaz između politike i nauke se produbljuje. Dok naučnici traže ambicioznije zahvate radi zaustavljanja klimatskih promena, političari profitiraju na obećanjima o smanjenju emisije gasova, podršci takozvanim ekstraktivnim industrijama i ukidanju regulative koja kontroliše zagađenje. I ne radi se samo o diktaturama. Britanija nastavlja sa frakingom, Nemačka sa eksploatacijom uglja, a Norveška sa istraživanjem novih izvora nafte.

U nekom trenutku glasači će shvatiti da je u osnovi aktuelnih svetskih problema ekološki stres. Trenutak uvida će možda nastupiti kada voda postane preskupa, ili kada usevi propadnu usled neprekidnih talasa vrućine, ili kada izbeglička kriza izazove rat – ali u nekom trenutku će slabosti lokalnih moćnika postati očigledne i ljudi će zatražiti promene. Možda će tada biti kasno. I klima i politika će možda već preći tačku posle koje nema povratka, kada nastupa društveni haos a populisti postaju doživotni diktatori.

Ovaj epilog još uvek nije neizbežan, mada rizici rastu. Sada je jasnije nego ikada da se klimatski i ekološki kolaps može izbeći glasanjem za ljude kojima je to prioritet. Oporavak ekonomije nije moguć bez oporavka prirodne sredine. Globalna potreba za radikalnim promenama je opravdana, ali ukoliko nije usmerena ka ekološkoj obnovi demokratija će izumreti pre korala.

Jonathan Watts, The Guardian, 24.10.2018.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 25.10.2018.

Srodni linkovi:

Elizabeth Kolbert – Posle novog izveštaja UN-a o klimatskim promenama

Adriana Zaharijević – Brazilsko proleće

Paul Mason – Brazil: biznis i demokratija

Americas Quarterly – Novi stari Brazil

TEMA – POPULIZAM