U svome kapitalnom delu TOTEM I TABU Sigmund Frojd otkriva kako primitivni narodi u stvari predstavljaju dobro očuvanu prošlost našeg vlastitog razvitka, u kojoj potisnuti nagoni ustupaju mesto kulturi. Razmišljajući o razvoju i značaju kulture, on uvodi pojam bolesnog društva, raspravlja o načinima opstanka pojedinca u zajednici, kao i o smislu civilizacije.
TOTEM I TABU počinje posmatranjem prvobitne horde u kojoj vlada bespoštedna tiranija oca. U njoj je praotac prisvojio sve žene a sinovima nametnuo bezuslovnu poslušnost. Pažnju, ljubav i zaštitu uslovljava strogim restrikcijama, dok neposlušnost okrutno kažnjava. To najzad dovodi do pobune sinova koji ubijaju i jedu svog despotskog oca.
To je, mislim, dobar početak za nešto što se, mislim, mora prevaliti preko usta: mi smo se u relativno kratkom vremenu vratili duboko unazad i postali primitivni narod. Postojanje TOTEMA I TABUA, osnove našeg bolesnog društvenog (i državnog) ustrojstva, to nedvosmisleno dokazuje. TOTEM, ono što je bespogovorno dužno poštovanja i objekat bezuslovne ljubavi, oličen je u vođi (mislim da ne treba više trošiti vreme na ime i prezime). TABU predstavljaju sve vrste zabrana za one koji prethodno dovode u pitanje i funkcioniše po principu straha od odmazde. Primitivna tiranija se tako održava ne hajući za Dies irae (Dan gneva) u kome će doći do krvave gozbe sinova.
No, pre sudnjeg dana, valja živeti u tom primitivnom društvu (državi). Osnovni oblik društvene komunikacije u Srbiji veoma je sličan pornografskom delu. Tu se radi o apsolutnoj hipokriziji: nema emocija, sve je laž. Postoji čvrsti dogovor oko toga ko će i kako fingirati ljubavna osećanja i pretvoriti ih u eksplicitni seks. Naravno, niko ne krije da je u pitanju najobičniji ritual koji ima zadatak da probudi niske strasti. A njih, izgleda, kod mnogih nije teško izazvati. U tome prednjače vođini mediji, bilo da se radi o informativnim ili rijaliti programima. Dovoljno je pogledati izgled učesnika pa da sve bude jasno: od ministara i, naročito, ministarki, preko voditelja i voditeljki, pa sve do nesrećnika koji provode noći ispred kamera, u Zadruzi ili Parovima, praveći se da su normalni.
Sveopšti pornić tako postaje duhovni prostor u kome živimo. Kao u nekakvoj negativnoj utopiji, zabranjena je svaka vrsta iskrenih osećanja a pogotovu izražavanje istine. Rečenica „Volim te“ u pornićima je svakako nepoželjna. Na drugoj strani, sve ono što izgovaraju učesnici ove odvratne lagarije govori o požudi i zavisnosti od glavne muške porno zvezde. Pogledajte bilo koji istup ljudi iz vođinog okruženja. Tu se uvek radi o izjavama duboke, skoro fizičke vezanosti za despotskog oca. Iako nemaju bukvalno seksualno značenje, one uvek za osnovu imaju sado-mazo odnos. Govornici u skupštini, ili njegovi robovi u svojim nastupima u ostalim porno medijima (kao što je onaj podivljali Orlić koji je u emisiji RTS-a Upitnik pokušao da nadirodi Iroda), svi oni imaju ruke vezane plišanim lisicama i uživaju u slatkim mukama na koje ih je bacio gospodar.
Kako je moguće da smo se našli u sasvim novim okolnostima o kojima nismo ni sanjali? Lako. Nijedan žanr, pa tako i ovaj pornografski, ne postoji bez publike. Treba ga samo legalizovati, uvesti ga preko pornografskih medija u kuće stanovništva i pustiti ga da radi svoj posao. Njegov osnovni zadatak sastoji se u razgrađivanju osnovnih moralnih normi i običaja i, posebno, navikavanju na hipokriziju kao legitiman oblik razmene osećanja. Otvorena laž, posle nebrojenog ponavljanja, postaće dobra proteza za istinu i posle određenog vremena otupeti i poslednji ostatak volje za saznanjem i logičkim rasuđivanjem. Ukratko, prepušteni niskim strastima, ljudi će prestati da razlikuju lepo od ružnog, dobro od zla, istinu od laži, više im neće biti potrebno da se ovim pojmovima uopšte bave.
Endi Vorhol je jednom rekao: „Pornografija je sve ono što nema priču“. Stojim iza ove kratke definicije. Najodvratniji pornići su oni koji, kao, imaju priču, uz obilje idiotskih zapleta i užasnog glumatanja. A baš tako se ponaša naš vođa i njegovi partneri u krevetu. Simulirajući priču, u vidu zalaganja za svoju zemlju koja neviđeno napreduje, ili iznošenja nekakvih nebuloznih ideja o spasu države kojoj ni BIA ne može da pronađe granice, ovdašnji pornić kao da traži nekakav slabašni alibi za svoje postojanje. Ali, to nije priča, to je najobičnije baljezganje. To kupuju oni kojima sama priča nije toliko važna koliko ono što se iza nje krije – pornografija.
Peščanik.net, 26.10.2019.