Po mnogo čemu Monovic, deo Aušvica, nije bio tipičan logor. Barijera koja nas je razdvajala od sveta – u vidu dvostruke bodljikave žice – nije bila hermetička kao drugde. Zbog posla smo dolazili u svakodnevni kontakt sa ljudima koji su bili „slobodni“, ili barem ne toliki robovi kao mi: tehničari, nemački inženjeri i nadzornici, ruski i poljski radnici, engleski, američki, francuski i italijanski ratni zarobljenici. Zvanično, njima je bilo zabranjeno da razgovaraju sa nama, parijama KZ-a (Konzentrations-Zentrum), ali niko je se nije pridržavao i vesti iz slobodnog sveta dopirale su do nas kroz hiljadu kanala. U kantama za smeće u fabrici nalazili smo dnevne novine (ponekad pokisle i stare dva-tri dana) i u njima sa zebnjom čitali nemačke vesti: iskasapljene, cenzurisane, eufemističke, ali ipak jasne. Saveznički ratni zarobljenici potajno su slušali Radio London, i još tajnije nam prenosili novosti, i to je bilo strašno uzbudljivo. U decembru 1944, Rusi su ušli u Mađarsku i Poljsku, Englezi su bili u Rumuniji, Amerikanci su se žestoko borili u Ardenima, ali su pobeđivali na Pacifiku protiv Japana.
U svakom slučaju, bilo je dovoljno vesti da saznamo kako teče rat. Noću, kad bi se stišala buka iz logora, slušali smo grmljavinu artiljerije koja prilazi sve bliže i bliže. Front je bio udaljen jedva stotinak kilometara, pričalo se da je Crvena armija već u zapadnim Karpatima. Ogromna fabrika u kojoj smo radili nekoliko puta je bombardovana sa strahovitom matematičkom preciznošću: jedna bomba, samo jedna, na centralni generator, što bi onesposobilo fabriku na dve nedelje; čim se šteta sanira a dimnjaci ponovo krenu da se puše, druga bomba, i tako dalje. Bilo je jasno da Rusi, ili saveznici u saradnji sa Rusima, nameravaju da zaustave proizvodnju ali da ne unište fabrike. Želeli su da ih preuzmu posle rata u što boljem stanju, što se na kraju i desilo; danas je to najveća fabrika guma u Poljskoj. Protivvazdušna odbrana nije ni postojala, nije bilo borbenih aviona u vazduhu; na krovovima su bili mitraljezi, ali nisu pucali. Možda im je ponestalo municije.
U najkraćem, Nemačka je bila na samrti, ali Nemci to nisu shvatali. Posle neuspešnog atentata na Hitlera u julu, u zemlji je zavladala strahovlada: potkazivanje, izostajanje s posla, neoprezna reč – to je bilo dovoljno da čovek završi u rukama Gestapoa kao defetista. Tako su i vojnici i civili izvršavali svoje zadatke kao i obično, vođeni istovremeno i strahom i urođenom disciplinom. Fanatična i suicidalna Nemačka terorisala je onu Nemačku koja je sada bila obeshrabrena i duboko poražena.
Nedugo pre toga, krajem oktobra, imali smo priliku da izbliza vidimo jedinstvenu školu fanatizma, tipičan primer nacističke obuke. Na poljani kraj našeg logora postavljen je kamp Hitlerjungenda. Bilo je možda dvesta pubertetlija, praktično još uvek dece. Ujutru su vežbali podizanje zastave, pevali ratne pesme i, naoružani izanđalim puškama, trenirali marširanje i gađanje. Kasnije smo shvatili da ih pripremaju za Volkssturm, tu skrpljenu armiju staraca i dece koja je, prema Firerovom ludačkom planu, trebalo da posluži kao poslednja linija odbrane od nadirućih Rusa. Ali ponekad bi ih njihovi instruktori, veterani SS-a, posle podne dovodili da nas gledaju kako čistimo ruševine, ili podižemo traljave i beskorisne zaštitne zidiće od cigala i vreća sa peskom.
Vodali su ih oko nas kao turiste i i glasno im držali predavanje, kao da mi nemamo ni uši ni mozak da ih čujemo i razumemo. „Ovi ovde, to su neprijatelji Rajha, vaši neprijatelji. Dobro ih pogledajte: da li su to ljudi? To su Untermenschen, poluljudi. Smrde zato što se ne kupaju; odrpani su jer ne vode računa o sebi. U stvari, mnogi od njih čak ni ne govore nemački. To su podrivači, banditi, džeparoši skupljeni sa sve četiri strane Evrope. Ali sada su bezopasni; sada rade za nas, mada su sposobni samo za najprimitivnije poslove. U stvari, i pravedno je da otklanjaju ratnu štetu; to su ljudi koji su želeli rat: Jevreji, komunisti, plutokratski agenti.“
Mali vojnici su slušali, odani i sluđeni. Posmatrajući ih izbliza, čovek je osećao i bol i strah. Bili su iznureni i preplašeni, a ipak su nas gledali sa neskrivenom mržnjom. Dakle, mi smo ti krivci za sva zla, za razrušene gradove, za glad, za pogibiju njihovih očeva na ruskom frontu. Firer je bio strog ali pravedan, i bilo je časno služiti mu.
U to vreme sam radio kao „specijalista“ u fabričkoj hemijskoj laboratoriji: o tome sam pisao drugde, ali čudno je da kako godine prolaze, ova sećanja ne blede, ne jenjavaju. Samo ih obogaćuju detalji koje sam mislio da sam zaboravio, i koji ponekad postaju značajni u svetlu tuđih sećanja, posle pisama koja dobijam ili knjiga koje čitam.
Padao je sneg, bilo je veoma hladno, a rad u toj laboratoriji nije bio lak. U to vreme grejanje nije radilo noću, stvarao se led od koga su pucale epruvete reagensa i velika flaša destilovane vode. Često nismo imali materijal ili reagense neophodne za analizu, i trebalo je improvizovati ili odmah napraviti to što nam nedostaje. Nije bilo etil acetata za kolorimetrijsko merenje. Šef laboratorije mi je rekao da pripremim jedan litar i dao mi neophodnu acetatnu kiselinu i etil alkohol. Procedura je jednostavna: radio sam to u Torinu 1941. na vežbama iz hemije. Bilo je to samo tri godine pre toga, ali činilo mi se kao da ih je prošlo tri hiljade… Sve je teklo glatko do konačne destilacije, ali u tom trenutku iznenada je nestala voda.
Mogla je da se dogodi mala katastrofa, jer sam koristio stakleni rashlađivač. Da se voda vratila, rashladna cev, koju je iznutra grejala para, sigurno bi se rasprsla u dodiru sa ledenom vodom. Zavrnuo sam slavinu, pronašao neku koficu, napunio je destilovanom vodom i u nju gurnuo malu pumpu Hopler termostata. Pumpa je gurnula vodu u rashlađivač, a vruća voda je izlazila i slivala se u kofu. Sve je radilo nekoliko minuta, ali onda sam primetio da se etil acetat više ne kondenzuje; iz cevi je izlazila samo para. Uspeo sam da pronađem samo malo destilovane vode (druge nije bilo) i ona se već bila zagrejala.
Šta da radim? Na prozorima je bilo dosta snega, pa sam počeo da pravim grudve i da ih jednu po jednu ubacujem u kofu. Dok sam ja pravio grudve, dr Panovic, nemački hemičar koji mi je održao „državni ispit“ da utvrdi da li je moje profesionalno znanje na odgovarajućem nivou, ušao je u laboratoriju. Bio je to fanatičan nacista. Pogledao je sumnjičavo moju sklepanu instalaciju i mutnu vodu koja je mogla da ošteti skupocenu pumpu, ali samo se okrenuo i izašao bez reči.
Nekoliko dana kasnije, krajem decembra, začepio se odvod aspiratora i šef mi je naredio da ga otčepim. Njemu se činilo normalno da taj prljav posao treba da obavim ja, a ne laboratorijski tehničar, devojka po imenu Frau Majer; zapravo i meni je to bilo normalno. Ja sam bio jedini koji je mogao da se ispruži po podu bez straha da će se uprljati, jer je moje prugasto odelo već bilo potpuno umazano…
Kada sam zašrafio sifon, krenuo sam da ustanem, ali video sam da Frau Majer stoji pored mene. Obratila mi se šapatom; ona je bila jedina od desetak devojaka u laboratoriji – Nemica, Poljakinja i Ukrajinki – koja nije pokazivala da me prezire. Pošto su mi ruke već prljave, pitala je mogu li da joj popravim bicikl, jer joj je pukla guma. Naravno, nagradiće me nečim.
Ovaj naizgled neutralan zahtev bio je pun socioloških implikacija. Rekla mi je „molim vas“, što je samo po sebi predstavljalo kršenje hijerarhijskog kodeksa koji je regulisao naše odnose sa Nemcima. Obratila mi se povodom nečega što nema veze sa poslom; sklopila je svojevrsni ugovor sa mnom, a ugovor sklapaju ravnopravne strane; i izrazila je, makar prećutno, zahvalnost jer sam umesto nje očistio odvod. Međutim, ova devojka me je istovremeno podsticala da prekršim pravila, što bi za mene moglo da bude vrlo opasno, budući da sam tamo bio kao hemičar, a popravljanje njenog bicikla značilo bi da kradem vreme od posla. Predlagala je, drugim rečima, neku vrstu saučesništva, rizičnog ali potencijalno korisnog. Ljudski odnos sa nekim „s druge strane“ podrazumevao je opasnost, društveno napredovanje, i više hrane za danas i naredni dan. U trenutku sam sabrao prednosti i rizike: hrana je ubedljivo pobedila, i prihvatio sam predlog.
Frau Majer mi je dala ključ od katanca i rekla da odem po bicikl, koji je bio u dvorištu. To nije dolazilo u obzir; objasnio sam joj koliko sam mogao da će morati da ode sama, ili da pošalje nekog drugog. „Mi“ smo po definiciji lopovi i lažljivci: kad bi me neko video da se motam oko bicikla, nadrljao bih. Drugi problem je iskrsao kada sam video bicikl. U torbici za alat bilo je nekoliko komada gume, lepka i klešta, ali nije bilo pumpe, a bez pumpe nisam mogao da pronađem rupu na unutrašnjoj gumi. Moram da objasnim, uzgred, da su tih godina bicikli i probušene gume bili mnogo uobičajeniji nego danas, i skoro svaki Evropljanin, pogotovo ako je bio mlad, znao je da zakrpi gumu. Pumpa? Nema problema, kazala je Frau Majer; samo treba da zamolim Meister Grubaha, njenog kolegu iz susedne laboratorije, da mi pozajmi svoju. Ali ni to nije bilo jednostavno. Uz dosta snebivanja, zamolio sam je da napiše i potpiše ceduljicu: “Bitte um die Fahrradpumpe”.
Zakrpio sam gumu i Frau Majer mi je, u velikoj potaji, dala kuvano jaje i četiri kocke šećera. Nemojte me pogrešno shvatiti; imajući u vidu situaciju i tadašnje cene, bila je to izuzetno velikodušna nadoknada. Dok mi je oprezno gurala u ruke paket, šapnula mi je nešto o čemu sam kasnije dosta razmišljao: „Uskoro je Božić“. Ovaj očigledni iskaz zapravo je apsurdan kada se upućuje jevrejskom logorašu; sigurno je trebalo da znači nešto drugo, što se nijedan Nemac u to vreme nije usuđivao da izgovori.
Kada četrdeset godina kasnije pripovedam ovu priču, ne pokušavam da pravdam nacističku Nemačku. Jedna humana Nemica ne može da opere bezbroj nehumanih ili ravnodušnih, ali može da posluži za razbijanje stereotipa.
Bio je to nezaboravan Božić za svet u ratu, nezaboravan i za mene, jer ga je obeležilo jedno pravo čudo. U Aušvicu, različitim kategorijama zatvorenika (političkim, običnim kriminalcima, društvenim izopštenicima, homoseksualcima itd.) bilo je dopušteno da primaju pakete od kuće, ali ne i Jevrejima. Ionako, od koga da ih dobiju? Od svojih porodica, istrebljenih ili zatočenih u logorima? Od onih malobrojnih koji su izmakli racijama, pa se sada kriju po podrumima i tavanima, prestrašeni i bez prebijene pare? I ko je još znao našu adresu? Za čitav svet smo bili mrtvi.
Pa ipak je jedan paket konačno dospeo i do mene, preko niza prijatelja, a poslale su ga moje sestra i majka koje su se skrivale u Italiji. Poslednja karika u tom nizu bio je Lorenco Perine, zidar iz Fosana, o kome sam pisao u Preživljavanju u Aušvicu, i čiji sam tragičan kraj prepričao na stranama ovog časopisa u „Lorencovom povratku“.1 U paketu je bila šećerna tabla, kolači i mleko u prahu, ali njegova prava vrednost, i to kako je uticao na mene i mog prijatelja Alberta, ne može se opisati običnim jezikom. U kampu su reči kao što su „jelo“, „hrana“ i „glad“ imale potpuno drugačije značenje od uobičajenog. Ovaj neočekivani, neverovatni, nestvarni paket bio je kao meteor, nebeski objekat, prepun simbola, neopisivo dragocen i strahovito značajan.
Više nismo bili sami: uspostavljena je veza sa spoljnim svetom, i bilo je prekrasnih stvari da se jedu danima. Ali bilo je i ozbiljnih praktičnih problema koje je valjalo odmah rešiti: našli smo se u situaciji slučajnog prolaznika kome je na ulici data zlatna poluga naočigled svih ostalih. Gde da stavimo hranu? Kako da je čuvamo? Kako da je zaštitimo od tuđe pohlepe? Kako da je mudro investiramo? Naša jednogodišnja glad gurala nas je u najgore moguće rešenje: da odmah sve pojedemo na licu mesta. Ali morali smo da se odupremo takvom iskušenju. Naši oslabljeni želuci to ne bi podneli; za sat vremena imali bismo problema sa varenjem ili bi nas snašlo nešto još gore.
Nismo imali sigurno sklonište, pa smo hranu rasporedili po džepovima, a jedan deo smo zašili u skrivene pregrade na leđima kaputa, kako bismo nešto sačuvali čak i ako nas budu pretresali. Ali nositi sve sa sobom, na posao, u kupaonicu, u toalet, bilo je nezgodno i neprijatno. Alberto i ja smo uveče naširoko o tome raspravljali nakon policijskog časa. Nas dvojica smo imali dogovor: sve što je jedan od nas uspeo da nađe izvan uobičajene porcije moralo je da se podeli na dva potpuno jednaka dela. Alberto je uvek bio uspešniji od mene u takvim poduhvatima, i često sam ga zapitkivao zašto još uvek želi da bude partner sa nekim ko je toliko neefikasan kao ja. Ali on je uvek odgovarao: „Nikad se ne zna. Ja sam brži, ali ti imaš više sreće“. Ovoga puta je bio u pravu.
Alberto je smislio genijalan plan. Kolači su bili najveći problem. Držali smo svuda po nekoliko komada. Nekoliko komada sam čak zašio u postavu kape, i morao sam da vodim računa da ih ne smrvim kada bih je naglo skinuo da salutiram nekom SS-ovcu u prolazu. Kolači nisu bili toliko dobri, ali lepo su izgledali. Mogli bismo, predložio je on, da ih podelimo u dva paketa i poklonimo kapou i starešini barake. Alberto je tvrdio da je to najbolja investicija. Stekli bismo ugled, a ovi drmatori bi nas, čak i bez formalnog sporazuma, nagradili svakojakim uslugama. Ostatak hrane bismo mogli sami da pojedemo, u malim, razumnim, dnevnim porcijama, i uz najveći mogući oprez.
Ali u logoru je usled gužve, potpunog nedostatka privatnosti, zbog ogovaranja i opšteg haosa svaka tajna ubrzo postajala javna. Kroz nekoliko dana primetili smo kako nas naši drugovi i kapoi drugačije gledaju. Gledali su nas onako kako se gleda nešto što odudara od šablona, što se više ne uklapa u okruženje, nego štrči. Već prema tome koliko su im „dvojica Italijana“ bili simpatični, gledali su nas sa zavišću, razumevanjem, saučesnički ili neskriveno pohlepno. Moj prijatelj Mendi, slovački rabin, namignuo mi je i rekao „mazel tov“, što je simpatičan jevrejski izraz za čestitanje nekog radosnog događaja. Prilično mnogo ljudi je nešto znalo ili naslućivalo, a nama je zbog toga bilo i drago i nelagodno; moraćemo da pazimo. U svakom slučaju, složili smo se da ubrzamo konzumaciju: ono što se pojede ne može da se ukrade.
Na Božić smo radili kao i obično. U stvari, pošto je laboratorija bila zatvorena, mene su poslali zajedno sa drugima da raščišćavam krš i prenosim hemijski materijal iz magacina srušenog u bombardovanju u drugi, neoštećeni. Kada sam se uveče vratio u logor, otišao sam u kupaonicu. Još uvek sam po džepovima imao dosta čokolade i mleka u prahu, pa sam pričekao da se oslobodi najdalje mesto od ulaza. Okačio sam kaput o klin, odmah iza mene; niko nije mogao da mi priđe a da ga ne vidim. Počeo sam da se kupam, kad sam krajičkom oka spazio kako moj kaput lebdi. Okrenuo sam se, ali već je bilo prekasno. Kaput, i sav njegov sadržaj, sa mojim logoraškim brojem prišivenim na džepu, već mi je bio izvan dohvata. Neko je spustio kanap sa kukom kroz otvoreni prozorčić iznad klina. Istrčao sam napolje, onako polugo, ali nije bilo nikog. Niko ništa nije video, niko ništa nije znao. Uz sve ostalo, sada nisam imao ni kaput. Morao sam da odem kod intendanta i priznam svoj „prestup“, jer kad te u logoru opljačkaju, počinio si prestup. Dao mi je drugi kaput, ali mi je naredio da kako znam i umem nađem iglu i konac, da skinem logoraški broj sa pantalona i zašijem ga na novi kaput što pre. U suprotnom “bekommst du fünfundzwanzig“: dobiću dvadeset pet po turu.
Podelili smo ono što je ostalo u Albertovim džepovima. Njegov deo bio je neokrnjen i on je razmišljao filozofski. Nas dvojica smo pojeli više od polovine hrane, je l’ tako? A ni ostatak nije potpuno propao. Neki drugi izgledneli čovek slavi Božić o našem trošku, a možda nas i obasipa blagoslovima. U svakom slučaju, jedna stvar je sigurna: ovo će nam biti poslednji Božić u ratu i zarobljeništvu.
The New York Review of Books, 30.01.1986.
Prevod na engleski Ruth Feldman
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.12.2012.
HOLOKAUSTNOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI
