English Russia, foto: bloger gelio

English Russia, foto: bloger gelio

Glavni načelnik Rusije je očigledno ostao prilično nezadovoljan spoljnopolitičkim rezultatima praznovanja Dana pobede. Na geopolitičkom planu je jasno bilo demostrirano sledeće: naša zemlja je deo Azije – ne Evrope. Jer među učesnicima proslave ubedljivo su dominirale baš azijske zemlje. Imajući u vidu njihovo istorijsko nasleđe i sebi svojstveni mentalitet, lideri tih zemalja su mogli da se pretvaraju kako „nisu primetili“ ni aneksiju Krima, ni rusku vojnu avanturu na teritoriji jugozapadne Ukrajine. A Zapad, u prvom redu lideri država saveznica antihitlerovske koalicije, odbili su da dođu u Moskvu. Samo kancelarka Nemačke nije mogla nikud da se dene. Za nju je bilo pricipijelno važno da dođe u Rusiju (ne na paradu, već dan kasnije) i da svojim prisustvom lično potvrdi da je nemački narod i 70 godina nakon pada fašističke Nemačke svestan svoje odgovornosti za užasne zločine koje je počinio Hitlerov režim.

Vladimir Putin je raširenih ruku dočekao Angelu Merkel i iz gošće pokušao da iscedi maksimum. Po završetku pregovora, on joj je objasnio da nemački preduzetnici trpe ogromne štete od zapadnih sankcija uvedenih protiv Rusije i da je, naravno, neophodno mirno rešenje „konflikta na jugoistoku Ukrajine“. Ali kancelarka je sačuvala prisustvo duha i do kraja ostala principijelna: „Težak udarac našoj zajedničkoj saradnji nanet je prvo aneksijom Krima, a potom i ratnim dejstvima na teritoriji Ukrajine. Mi to smatramo najtežom povredom međunarodnog prava i opasnom pretnjom miru u Evropi“.

Trenutak istine je nastao kada je iz sale u kojoj su sedeli novinari prispelo pitanje o njegovom odnosu prema paktu Ribentrop-Molotov. Putin se nije dao zbuniti, već je savesno, od reči do reči reprodukovao verziju koja se može naći u bilo kom sovjetskom udžbeniku istorije. SSSR se već krajem 30-ih iz sve snage trudio da osnuje antihitlerovsku koaliciju, ali podli Britanci i lukavi Francuzi su sve te napore ignorisali. O tome da je pred put u Minhen sovjetska delegacija od Staljina dobila jasne instrukcije da što je moguće više odugovlači, Putin ni reč nije rekao. Po njegovoj verziji, SSSR je s Hitlerom potpisao sporazum samo radi svoje sopstvene bezbednosti, a onda je još dodao kako je mnogo toga što je na planu bezbednosti tada bilo planirano, kasnije uspešno i ostvareno. On je, naravno, prećutao postojanje tajnog protokola koji je pratio pakt Ribentrop-Molotov, tajni dokument u kojem je s Hitlerom usaglašena podela Poljske, sovjetska aneksija Litvanije, Letonije, Estonije, Besarabije i Severne Bukovine, a potom bio omogućen i napad na Finsku i otimanje dela njene teritorije. A što se Poljske tiče, Putin je onako više uzgred napomenuo da je za svoju okupaciju umnogome i ona sama bila kriva. Jer pre nego što je i sama postala žrtva nemačke agresije, ona je u Minhenu, barabar sa zapadnim silama aminovala nacističko komadanje Čehoslovačke.

Iz svega što je rečeno sledi da je on kardinalno promenio svoj stav izrečen 2009. Naime Putin je tada u Gdanjsku, na ceremoniji povodom jubilarne godišnjice početka Drugog svetskog rata izjavio da je bilo kakva saradnja s nacistima po definiciji bila nemoguća i da je svima koji su to pokušali ona „donela samo tragediju. Bili su to zapravo pokušaji da se svoji problemi i slabosti reše na račun drugih… Svi sporazumi koji su imali za cilj smirivanje ambicija nacista, bili su s moralne tačke neprihvatljivi, a u političkom smislu štetni, opasni i besmisleni“. Ima se utisak da je Putin pre šest godina čitao govor koji su mu napisali nekakvi liberalni tekstopisci, a da je ovoga puta otvorio dušu. U svakom slučaju, bilo je jasno da se ovoga puta prilično zauzeo za tadašnje sovjetsko rukovodstvo, da bi opravdao njihovo sramno šurovanje s Hitlerom.

Valja napomenuti da, bez obzira na izjave Putina i njegovog ministra kulture Medinskog, tumačenja za koja se njih dvojica danas zalažu nemaju nikakve veze s objektivnom istinom. Na planu bezbednosti, pakt s đavolom nije mogao doneti nikakva preimućstva. Realizacija tajnog protokola potpisanog uz pakt Ribentrop-Molotov, to jest sovjetska okupacija dela Poljske i sve tri baltičke zemlje, lišila je Rusiju strateške tampon zone na njenim granicama s budućim neprijateljem. Zemlja se našla u neposrednom dodiru s fašističkom Nemačkom, a glavnina ruske armije je napustila svoja ranije utvrđena pogranična područja i locirala svoje snage na novim, relativno neobezbeđenim teritorijama. I što je najvažnije, Staljin je verovao u tajni dogovor s Hitlerom i zato je doživeo pravi šok kada je shvatio da ga je on zapravo prevario. Staljinova vera u reč nacista je u prvoj godini rata koštala Rusiju miliona ljudskih života.

Zanimljivo je da Putin i danas veruje u mogućnost sklapanja paktova i tajnih dogovora između takozvanih „velikih država“. Jedini problem je što nema s kim. Danas nema partnera koji bi bili voljni da sklapaju nove paktove, nove tajne dogovore s njim. Angela Merkel je i ovog puta pokazala izuzetnu čvrstinu, i za razliku od Putina, na čemu joj svakako treba čestitati, nije zaboravila da pomene zlosrećni tajni protokol iz avgusta 1939. i da izrazi svoj principijelan stav o tajnom dogovaranju kao apsolutno neprihvatljivom metodu rešavanja međunarodnih problema.

Uostalom, ja mislim da ovaj susret i nije ključan za našu budućnost. Jer nije isključeno da će Putin zaboraviti recimo to što je 2007. govorio na Butovskom stratištu i da će, na primer, kroz šest meseci reći da su masovne staljinske represije iz 1937. (koje, naravno, ni izbliza nisu imale te razmere koje navode „strani agenti“ iz nevladinog „Memorijala“) u stvari sasvim objašnjive, kao i to da su za državu tada bile korisne.

Za našu budućnost je mnogo važniji jedan drugi susret na vrhu, onaj na kojem su se sreli devedesetjednogodišnji neprikosnoveni vladar Zimbabvea Robert Mugabe i naš Vladimir Putin. Ni njegovo zrelo doba, ni prilična udaljenost od Evrope i Azije gde su se svi događaji u Drugom svetskom ratu zapravo odigrali, našem gostu nisu zasmetali da zauzme mesto najaktivnijeg učesnika u ovogodišnjoj proslavi Praznika pobede. Najstariji vladar na svetu je Vladimiru Putinu radosno čestitao ulazak u klub dostojanstvenih, ozleđenih i obespravljenih: „Rusija je, kao i mi, uspela da se odupre pritiscima Sjedinjenih američkih država i Evrope. Nama je bilo suštinski važno da oduzmemo obradivo zemljište kojim su vladali britanski farmeri. Kada smo u tome uspeli, SAD, Evropa i Britanija su, naravno, protiv nas uveli sankcije. Vi se, kao i mi, takođe borite protiv sankcija, a na vrhu te neprijateljske imperijalističke piramide stoje SAD koje poslušno sledi Evropa. To je razlog zbog kojeg danas moramo da budemo zajedno, da se skupa borimo i da sarađujemo. Zato nam je jučerašnji svečani dan bio tako prijatan – videli smo preporod Rusije“.

Napominjem da je ovaj zapaženi političar, kada se pod njim zaljuljala predsednička fotelja, iz zemlje isterao hiljade britanskih farmera koji su hranili ne samo Zimbabve, već i polovinu afričkog kontinenta. Njihovu imovinu su kao što je to red i običaj podelili, nakon čega je proizvodnja hrane u zemlji jednostavno prekinuta, i tada je Zimbabve zatražio pomoć od UN-a. Inflacija je munjevito rasla, da bi jednog trenutka dostigla nivo od 321.000.000% godišnje (ovo nije štamparska greška, već apsolutni svetski rekord) i u promet je bila puštena novčanica od 100 biliona zimbabvijskih dolara. Čovek koji je sve ovo organizovao, otvoreno se raduje „preporodu Rusije“, što po njegovim rečima potvrđuju i sankcije koje su protiv nje uvedene. Što bi se reklo, Welcome to the club tovariši… I uz najbolju volju, ne da se isključiti mogućnost da sudbina Zimbabvea čeka i nas.

Ali gospodin Mugabe je u Moskvu doneo i trunku optimizma. On već punih 35 godina vodi svoju zemlju čime je, priznaćete, ostvarena izuzetna stabilnost. Istina, pomalo gladna…

Ежедневный журнал, 11.05.2015.

Pevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 15.05.2015.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Kada rat kasni

The New Yorker – Putinov Dan pobede