Dizajn: Slaviša Savić
Kako nije nevažno pred izbore razumeti sa kojim se problemima privredna politika suočava, pa i kako je zemlja, privredno, došla tu gde jeste, podaci bi trebalo da pomognu.
U javnosti dominira shvatanje da je najveći problem velika državna potrošnja, što međutim nije u potpunosti, ako je uopšte, tačno. Ključni problem je zapravo pad ulaganja, iz čega sledi da je najvažnije kako da se ona povećavaju u dužem vremenskom periodu. Jer, ako se privreda ne bude oporavljala, a to zahteva povećanje ulaganja, fiskalna stabilnost se neće održati.
Dakle, prvo o javnoj potrošnji. U periodu 2009-2011, BDP nije povećan; zapravo je smanjen za više od jednog procenta realno. Javni izdaci su 2008. bili 46,1 odsto BDP, 2009. takođe 46,1, 2010. gotovo isto 46,3, 2011. su smanjeni na 44,8, a tek 2012. su znatno povećani na 47,9 odsto BDP-a. Javni prihodi su bili 43,5 u 2008, 41,7 u 2009, 41,7 u 2010, 40 u 2011, i 41,1 odsto BDP-a u 2012. Fiskalni deficit je bio povećan sa 2,6 u 2008. na 4,4 u 2009, 4,6 u 2010, 4,8 u 2011. i čak 6,8 odsto u 2012. Imajući u vidu pad prihoda u periodu 2009-2011, čitavo povećanje deficita u odnosu na 2008. je praktično isto koliko i smanjenje prihoda (oko dva procentna poena). Pre svega zato što je smanjen uvoz i tako i prihod od carina i poreza na dodatu vrednost. Tek 2012. rast deficita ide zajedno sa povećanjem, ne naročito velikim, prihoda (za jedan procentni poen u odnosu na BDP).
Koliko sam ja u stanju da vidim, rast javnih rashoda nije značajno uticao ni na rast fiskalnog deficita niti na povećanje javnog duga. Mogla je javna potrošnja biti manja, može se tvrditi, ali nije jasno na osnovu čega. Pored ostalog i zato što je normalno očekivati da se javni rashodi povećaju u odnosu na BDP ako se uđe u recesiju, jer se izdaci povećavaju usled rasta nezaposlenosti, povećanog odlaska u penziju i povećanja drugih socijalnih davanja. I zaista, socijalna davanja su povećana za oko 1,5 procentnih poena (u odnosu na BDP) u 2009. u odnosu na 2008, a javna ulaganja smanjena, usled čega nije povećan udeo javnih rashoda u BDP, kao što se vidi iz navedenih podataka.
Ukupna ulaganja, javna i privatna, su pak smanjena realno za 22,5 odsto u 2009, a smanjivana su po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,3 odsto u periodu 2009-2015. To je ključni negativni podatak. Potrošnja domaćinstava se smanjivala po stopi od 0,6 odsto u istom periodu. U periodu od 2004. do 2008. (godine pre toga su sasvim nekarakteristične) potrošnja domaćinstava je rasla po stopi od 7,2 odsto, a ulaganja po stopi od 14,5 odsto. Kada je reč o javnoj potrošnji, ona je povećana sa nešto manje od 40 odsto u 2004. na 46,4 odsto u 2008 i bila je manja 2009. sa 46,1 odsto (sve u odnosu na BDP) nezavisno od toga sto je rast bruto domaćeg proizvoda bio 5,4 odsto 2008, a minus 3,1 odsto 2009. godine.
U tom povećanju potrošnje, značajnu ulogu je imao realni rast plata. U periodu 2004-2008. realne bruto plate (dakle korigovano za inflaciju) su se povećavale po stopi od 9,5 odsto godišnje, a realne neto plate čak po stopi od 10,3 odsto. Najvažniji negativan uticaj rasta plata nije bio na javnu potrošnju, već na konkurentnost i to najviše upravo u periodu pre 2009. Kurs je praktično mirovao između 2004. i 2008, a inflacija je bila u proseku 12 odsto godišnje. Ona je bila visoka i posle 2008, u proseku 8,4 odsto u periodu 2009-2013. Ova visoko inflacija posle 2008. je bila posledica devalvacije dinara, jer je prosečni kurs 2008. bio nešto manje od 82 dinara za evro a 2013. oko 113 dinara. Devalvacijom nije samo smanjen uvoz, već i realne plate (i penzije i drugi dohoci u dinarima).
Javni dug je bio 28,3 odsto bruto domaćeg proizvoda, a 73,8 odsto na kraju 2015. Povećanje uglavnom sledi promene kursa. Fiskalni deficiti imaju relativno mali uticaj u poređenju sa promenama u kursu. Dok devalvacija ima značajan uticaj na deficit na tekućem računu. Plava linija je veoma strma, što znači da se sa devalvacijom javni dug snažno povećava, jer je značajan deo u stranom novcu. Deficit na tekućem računu se smanjuje sporije, kao što se vidi iz narandžaste linije. Kauzalni niz je, međutim, sledeći: deficit na tekućem računu (21,1 odsto bruto domaćeg proizvoda u 2008) ne može više da se finansira, pa se devalvacijom smanjuje uvoz a povećava izvoz, a povećava se javni dug čiji je značajan deo u stranom novcu (Slika 1).
Slika 1. Kurs, tekući račun i javni dug
Pad priliva stranih sredstava, usled potrebe da se smanjuje deficit u razmeni sa inostranstvom, utiče na smanjenje stranih ulaganja, a potom i ukupnih ulaganja. Tako da ona padaju na negde oko 15 odsto bruto domaćeg proizvoda 2014, a 2015 su možda došla na 17 odsto (podaci za celu godinu još uvek nedostaju).
Šta je, dakle, bio ključni uzrok dugoročne stagnacije, od 2009 do danas? Visok deficit na tekućem računu bilansa plaćanja koji je bio posledica politike kursa, plata i ulaganja pre 2009. Šta je najveći trošak stagnacije? Dramatičan pad ulaganja. Šta je osnovni problem privredne politike: povećavanje ulaganja, time i zaposlenosti uz smanjenje deficita u razmeni sa inostranstvo, što znači uz rast izvoza. Tome bi svakako doprinela i poreska reforma, a pogotovo smanjenje javnih izdataka na subvencije, državne nabavke i javnu administraciju. No, fiskalna konsolidacija nije ključni problem, već nedostatak ulaganja i posla.
Novi magazin, 29.02.2016.
Peščanik.net, 29.02.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
