In memoriam Džejn Berkin (1946-2023)
Tako je Džejn Berkin (Jane Birkin) opisivala sebe, žrtvu podrugljivih vršnjakinja u uglednoj školi, poreklom iz veoma ugledne i liberalne engleske porodice. Majka Džudi Kempbel bila je poznata glumica, pevačica i pisala je pozorišne komade; otac Dejvid Berkin bio je za vreme drugog svetskog rata u mornarici, i špijun u Francuskoj. Njihovo troje dece postali su svi umetnici, i svi njihovi unuci takođe; porodica je uvek bila oslonac za Džejn, spremna da je brani i pomaže. Ovo dete omladinske revolucije običaja prešlo je u Pariz u pravom trenutku, 1968. Džejn je umrla 16.7. u svom pariskom stanu. I po čemu je bila poznata osoba kojoj je časopis Elle posvetio naslovnicu i više od četrdeset strana teksta i slika, i koja o sebi nikada nije mislila posebno visoko?
Teško bi se zamislila bolja simbolična pojava koja je označavala nekoliko decenija stila, oblačenja, običaja, opredeljenja – bila je najomiljenija Engleskinja u Parizu. Karijeru je počela svlačenjem, u Antonionijevom filmu Povećanje (Blowup, 1966): bila je mršava, androgina, groupie, i već udata za filmskog kompozitora Džona Berija. Brak se raspao, a Džejn je dobila ulogu u filmu u Francuskoj, uz Serža Genzbura (Serge Gainsbourg), pesnika, režisera, glumca, muzičara i kompozitora. On je upravo otpratio Brižit Bardo nazad u brak sa plejbojem Ginterom Saksom, i mlada nepoznata Engleskinja postala je savršena zamena. Sa njim je preživela burno razdoblje do 1981. Već 1969. izdali su hit Volim te… a ja ne više, koji zvuči kao da je sniman za vreme ljubavnog odnosa: popularnost i skandal bili su veliki, pesma je zabranjena u nekim evropskim zemljama, čak i u Velikoj Britaniji. Tokom veze sa Genzburom, Džejn je snimila nekoliko filmova, izdala nekoliko ploča, nastupala na koncertima i postala anti-modna ikona, sa svakodnevnom uniformom sastavljenom od muške bele košulje uvučene u farmerke, Repetto balerina i ručno pletene portugalske korpe od pruća. Jedanput je slučajno prevrnula korpu, dok je sedela sa direktorom modne kuće Ermes, pa se on ponudio da kreira dostojnu torbu za nju, kao što je ranije kreirao torbu Kelly za Grejs Keli. Uistinu, napravio je torbu Birkin, poveliki luksuzni ceger, koji je ona nosila. Zapelo je sa modelom od krokodilske kože, jer je Džejn saznala kako ubijaju krokodile, pa su ostali samo modeli od životinja koje su već stradale u klanicama…Danas primerci Birkin tašne dosežu vrtoglave sume: Džejn je ocenila da je to suviše teško za rame, i stalno se vraćala korpama. Njene modne inovacije bile su razdrapane farmerke sa bandana maramom (ili tatinom kravatom) umesto pojasa, muški sako i muške pantalone, majice, Converse patike bez sokni, trenč iz druge ruke…Doduše, napravila je lepu predstavu kada se jedanput kod „Maksima“ pojavila sa Seržom, bosa, u veoma kratkoj čipkanoj haljini sa dekolteom do ispod pupka. Na ekranu je njena golotinja delovala savršeno, jer, začudo, nikada nije bila vulgarna.
Većina onih koji su pisali o Džejn Berkin odredili su je kao Muzu Serža Genzbura, kao nešto što je on „stvorio“, kao prototip prokletog umetnika, u svetu noćnog života, alkohola i droge. Džejn ga je napustila zbog nasilja, i zapravo se njena prava karijera rascvetala tek posle rastanka. Dok su bili zajedno, igrali su u jugoslovenskom filmu Devetnaest devojaka i mornar režisera Milutina Kosovca (Bosna film, 1971): to bi trebalo da bude partizanski film, među lepoticama u isključivo ženskoj jedinici su, sem Džejn Berkin, Špela Rozin i Mira Nikolić. Uloga mornara (Serž Genzbur) je da među njima nađe izdajnicu. On je napisao i muziku za fim. Film je savršeno besmislen, ali je verovatno bio prilika za zgodno letovanje sa honorarom za Serža i Džejn. Vrhunac je kad Nemci iznenade partizanke dok se gole kupaju, pa ih počnu streljati… Četvrt veka docnije, Džejn se vratila u Bosnu za vreme rata, u jednoj od humanitarnih akcija.
Sa režiserom Žakom Doajonom bila je u braku, i tada se njen glumački talenat pokazao u punoj svetlosti. Igrala je na filmu i u pozorištu, dobila nekoliko važnih filmskih nagrada – francuskog Sezara, recimo – i postala prava zvezda. Mnogi od tih filmova nikad nisu stigli do Balkana, jer nisu bili komercijani. Sećamo se je više po ulogama u holivudskim spektaklima po romanima Agate Kristi – Smrt na Nilu (1978) i Zlo pod suncem (1982). Ako je u prvom razdoblju igrala izazovne mladoletnice i mlade žene kobne zavodljivosti, kao u Bazenu ili Don Žuanu 1973 (sa Brižit Bardo), u drugom je uspela da osvoji velike dramske uloge. U to doba se sve više počela politički angažovati: to je uostalom radila od rane mladosti, kad je kao dete protestovala protiv smrtne kazne. Nastavila je sa borbom za dekriminalizaciju abortusa, za ljudska prava, učestvovala je u antratnim pokretima, akcijama za žrtve AIDS-a, za radnička prava, i konačno za legalizaciju imigiranata. Učestvovala je u predizbornim kampanjama, ne za neku stranku ili političara nego protiv Marin Le Pen. U Sarajevu, u oklopnom vozilu, upoznala je svoju poslednju veliku ljubav, pisca Olivijea Rolena.
Objavila je desetak knjiga, autobiografskih i biografskih, i mnogo ploča, albuma i snimaka sa koncerata. Ukratko, nije bila samo Muza, ni samo proizvod specifičnog vremena, već je sebe izgradila kao višestruku umetnicu, aktivnu građanku i modni uzor. O njoj su dokumentarne filmove snimile Anjes Varda i kćerka Šarlot Genzbur. Napisano je nekoliko knjiga, jednu je objavio njen brat Endrju, filmski režiser i scenarista. Karijera Džejn Berkin bogata je dostignućima, impresivna, etički besprekorna, uzbudljiva, provokativna i bez senke sujetnih preterivanja. Kada danas posmatramo njen uticaj, on je izrazito drugačiji od internetskog lupetanja i egzibicionizma za novac: ona je stvarala stil za sebe, koji se širio zbog originalnosti i dostupnosti. Umela je da se izražava, a sem lakog engleskog akcenta, koji je ostao do kraja, imala je i tešku englesku ironiju, i sebe nikad nije uzimala suviše ozbiljno. Tek kada se sve sabere, može se razumeti zašto je Džejn Berkin bila tako omiljena; dodajmo još mnoga francuska i britanska odlikovanja, i dobićemo sliku izuzetne žene 20.veka.
Ostavila je za sobom mnogo unuka od tri kćerke, od kojih je najstarija, Kejt Beri, nesrećno nastradala – pala je iz svog stana u Parizu, u nerazjašnjenim okolnostima. Šarlot Genzbur i Lu Doajon, obe glumice i pevačice, nastavljaju porodični uzorak. Na sahrani je, između mnogih poznatih lica, bila i supruga predsednika Francuske, Brižit Makron.
Džejn Berkin bila je lice dela Pariza oko bulevara Sen-Žermen. Srela sam je nekoliko puta ispred bioskopa na bulevaru, blizu Didroovog spomenika, pred poslednju večernju predstavu. Stajali smo u redu da se sala isprazni a mi uđemo, i ona je bila tu, upravo onako kako je ostala u pamćenju – bela muška košulja uvučena u farmerke, Repetto balerine, pletena korpa: volela je film, volela je da gleda više nego da je gledaju.
Peščanik.net, 31.07.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
