Spis pod prvim imenom objavio je Erazmo Roterdamski 1511; nekoliko godina docnije isti je objavio delo Tomasa Mora pod imenom Utopija. Dva velika intelektualca, koji su bili prijatelji i dopisivali se, živeli su u neobično turbulentno doba – ratovi, suludi vladari, stradanje civila, genocid nad jereticima (protestantima), neviđena pokvarenost katoličke crkve, velike reforme, recimo Luterova. Ukratko, vreme u kojem je vredelo živeti, rekao bi cinik. Obojica, i Erazmo i Tomas, bili su cinici, i obojica su hrišćansku etiku još uvek smatrali jedinim dostojnim ishodištem. Jedan od njih platio je glavom za to. Njihova dela dopunjuju se savršeno. Erazmo opisuje svet rečima same Ludosti, koja hvali sebe i svoje pratiteljke i pratioce, dostignuća, pobede i dobrobiti. Tomas opisuje idealno društvo jednakosti i pravičnosti, i objašnjava ga opisujući užase i ludost sadašnjosti. Nema nikakvog smisla prepričavati: još se po antikvarijatima, na ulici i internetu mogu naći knjižice neuporedive serije „Reč i misao“, još postoje javne biblioteke, u kojima se za ove dve knjige sigurno ne tuku potencijalni čitaoci. U njihovo vreme, knjige su bile izuzetno popularne, prevedene su na mnogo jezika: čak je i papa odobravao Erazmov opis realnog sveta. Tomas je doživeo dodatnu posmrtnu slavu kad su ga za prethodnika komunizma proglasili Marks i Engels. Dva najuticajnija evropska, pa i globalna autoriteta (papa i Marks + Engels zajedno) osigurala su trajnu recepciju obojici.
Hoću, naravno, da istaknem aktualnost društvene kritike oba mislioca. U nekom očajnom trenutku okrenula sam pogled sa ekrana na zid na kojem je grafika Bogdana Kršića „Ludost govori“ iz serije „Pohvala ludosti“ iz 1964, 8/10. Ludost je rogata žena, pred njom je druga naga žena, verovatno Pijanstvo, i lik u oklopu, verovatno Neznanje. Razuzdana masa dole ne sluša, ali se ponaša po savetima i zapovestima Ludosti. Desno od Ludosti vijori zastava. Nema druge nego da je razumem kao Naciju, koja nije navedena među dvoranima Ludosti. Da li je umetnik aludirao na svet u kojem je živeo, pod sigurnom Erazmovom zaštitom, nema smisla nagađati. Danas je pitanje šta je pesnik hteo da kaže izgubilo sve svoje ideološke zube, raspali su se čak i dronjci banalnosti, ostalo je samo ono očito sa svojom tržišnom vrednošću. Primera radi, ljubav prema sebi, koju Erazmo stavlja među pratiteljke Ludosti, danas je najbolja književna – pa i šire – preporuka i žanrovski zahtev koji donosi nagrade, lovu i fenove/ice. I još samo detalj – Ludost i većina njenih ženskoga su roda, što nije znak misoginije već gramatike: delo je pisano na latinskom, na kojem su apstraktni pojmovi pretežno ženskog roda, nastali od plurala neutruma osnovnih značenja koji se po pravilu završavaju na -a. No u kulturnu naviku upisan je patrijarhalni smisao: apstraktni pojam prikazan ženskim telom govori o položaju žena – ona označava nešto što u društvu realno ne postoji. Vidljivost žene dokazuje njenu nevidljivost! Grafika iz dvadesetog veka pokazuje iste slike kao i ekran iz dvadeset i prvog, i slike viđene početkom šesnaestog veka.
Prelazim na primer. Najnovije istraživanje raspoloženja glasača u SAD pokazuje očekivane razmere: žene, mlađi i obrazovani još uvek su za Bajdena, u maloj većini nad trampistima. Tu je međutim i potpuno novi element, koji može odlučiti o Trampovoj sudbini, i to je – Tejlor Svift. Ličnost godine po Tajmu i najpopularnija pevačica sveta dosada se iskazivala kao pristalica demokrata, Bajdena, ženskih prava – posebno posle ukidanja federalnog zakonskog položaja abortusa – i još svašta drugo. Mrdne li Tejlor jednom šljokicom na zadnjem delu svog jednodelnog koncertnog trikojčeta protiv Trampa, on je izgubljen. Malo razapeta između dve strane, Ludost sa Trampove strane već je proglasila Tejlor agentkinjom demokrata, da škodi svom dečku sportisti (iscrpljuje ga!) te time i važnoj američkoj veri, i najgore, da za sobom vuče milione glasačica: ovo poslednje je nesumnjivo, jedino ostaje pitanje koliko miliona njih još nema pravo glasa…Drugim rečima, nema druge nego da navijamo za Ludost sa druge strane. O njoj ni Erazmo ni Tomas ne govore: njihova ludost, odnosno šteta za društvo, odnosi se na pojave koje su itekako tvrdo utemeljene u „normalnosti“ društva i sposobne da ga unište. Druge ludosti, koje su dva genija smatrala bezopasnim, mogu se svrstati u male i smešne grehove, umetnost, zabavu. Danas je podela mnogo teža i manje uhvatljiva. Štetočine, jedna luđa od druge, vode države, stranke, banke, ratove. Sumnja o njihovoj ludosti nije više ni blizu cinizmu i otmenom skrivanju otkrića, već je stav manjine koja zna. Ta je manjina verovatno veća od malog kruga mislilaca sa početka šesnaestog veka, ali je jednako ili čak mnogo manje uticajna. Da li je rešenje u pop-ikonama? U manje opasnoj ludosti? U nadmetanju pesmama?
Pre desetak dana, 22. januara, pred parlamentom u Ljubljani nastala je nova snežna instalacija: sneg na Trgu republike oblikovan je kao serija belim pokrivenih mrtvih. Sakupilo se nekoliko stotina ljudi, pripalilo sveće, a zatim su neki, koji to čine već nekoliko nedelja, zapevali „Zamisli!“ Džona Lenona. Svi su se pridružili. Mislilo se na 27.000 mrtvih u Gazi, ali i na sve današnje žrtve, koje gledamo, slušamo i puštamo ih da umru, jer tako hoće Ludost, jer je tako htela pre osamdeset godina, jer joj se može. Živi bili pa videli, već oko evropskih izbora za manje od pola godine. Bar je dovoljno vremena da se pročitaju obe knjige.
Peščanik.net, 02.02.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
