Ležeća osmica, beskonačni 8. mart… nikada dobrodošao, nikada zastareo, nikada srećan, nikada potpun. Zašto je to jedini praznik koji je svaki put različit, svaki put postavlja pitanja, svaki put se od njega zahteva nešto drugo, svaki put se čudi čemu takav praznik, dokle još da se slavi, zar nije prevaziđen? Takva pitanja ne postavljaju se nijednom drugom prazniku, državnom, crkvenom, mrtvenom. Naprotiv, postavljanje pitanja o smislu svih drugih praznika može biti samo jeretičko, izdajničko itd. Ženama ne smeta postavljanje pitanja niti im smetaju kritike – naprotiv – na sve su navikle i ne čude se, kad je slavlje slavi se, kad je neizbežno cmizdri se. Više mrzimo napadno veselje i crknute karanfile, a naročito likove koji ih nose kao da im je ta ruka u gipsu. Ne zna se ko kome šta čestita, a ono najjednostavnije, zbog čega je 8. mart postao praznik, pažljivo se izbegava. Ukratko, 8. mart je uistinu beskonačan u značenjima i ritualima, možda i neuništiv.
Pre pedesetak godina, 8. mart je za mene i moje parnjakinje bio uglavnom smešan. Bile su smešne hladne trajne sa svetlećim lakom, noćna šminka u 6.30 ujutro u autobusu, svilene bluze sa žaboom, kojima su slavljenice zavrtale rukave da operu sudove posle proslave na radnom mestu i zatim odnosile kutije bajadera kući i deci. I zašto danas mnoge od nas smatramo da 8. mart ima više smisla nego ikada?
Odgovor je jednostavan: 8. mart je otvoreno socijalistički, jer nosi sve socijalizme od 19. veka pa nadalje, sve ruševine socijalizama, sve neostvareno i skoro zaboravljeno, sve što je od socijalizma lako razumljivo, inspirativno, korisno i primenljivo. Pre svega, ideju jednakosti, socijalne države sa besplatnim osnovnim servisima – zdravlje, obrazovanje, kultura, boravište, mobilnost, pravičnost u raspodeli dobara, pravna država, opšti princip solidarnosti, mir… dakle, socijalizam koji beskompromisno podržava feminizam. Istorijski, jedino je feminizam mogao da iznedri slobodu izbora soja, različite seksualnosti, manjinska prava i privilegije, ekološku demokratiju. Jedino feminizam ne mrzi nijednu novu društvenu grupu, ne zahteva vernost, ne drži se „slova“, ne obazire se na mokre snove o cenzuri posvuda i ne gaji nostalgiju ni do jedne varijante socijalizma – jer socijalizam u temeljnom obliku nosi u sebi. Feminizam ne može živeti u palanci, jer mu je tesno, ne može sa elitizmom, jednoumljem, bezumljem, sa patrijarhatom pogotovo ne. Feminizam se obnavlja u sirotinji, liže rane u alternativi, razmišlja u toplome ćošku i zagrljaju, obnavlja se u kuhinji i vodi politiku na ulici. A to su mesta gde se rađaju socijalizmi.
Zato je svejedno da li je danas 8. mart ili 35. maj. Praznik je beskonačan, kao što su beskonačni priroda i ljubav, i zato su borbe za prirodu i ljubav bezuslovne, terminalne i bez milosti, bar koliko su bez milosti mrzitelji prirode i ljubavi. U ovom trenutku najvažnija je borba za mir: kako bi bilo kad bi otprilike četiri milijarde žena i njihovih saveznika na današnji dan diglo glas i zahtevalo mir, bar u Ukrajini i u Palestini? Približno milion žena i muškaraca je 3. marta 2003. protestovalo protiv rata u Iraku tako što su čitali ili izvodili Aristofanovu komediju Lisistrata po celome svetu. U njoj žene na dve zaraćene strane započnu seksualni štrajk, ne bi li prinudile muškarce da okončaju rat.
To je štrajk za danas! Ne škodi nikome, ne potkopava Ustav, ne zahteva posebnu organizaciju, redare, još manje policiju, ne ometa javni saobraćaj i ne odvija se na ulici. Još bi i crkva mogla biti za, jer se poklapa sa uskršnjim postom. Skandalozno? Je li možda skandaloznije od genocida? Genocid nas sluđuje, uništava razum, verovatno neobnovljivo. Kako ga očuvati, kad nam mediji svakodnevno daju nove brojeve, kao da je reč o takmičenju, pa svaki dan stižu novi „rezultati“!
Probudile smo se dakle 8. marta u novoj beskonačnosti i svet ne izgleda ništa bolje nego juče. Napravimo uz kafu spisak svega što treba izbaciti iz sveta, svih zločinaca i svih najgorih gluposti, možda i spisak svojih propusta i grešaka. Kad sve popišemo, ako već nismo, postanimo feministkinje/feministi jer to je, za razliku od spiska, nešto veoma jednostavno. Nema učlanjivanja, članskih knjižica, niko vas ne ocenjuje, nikome ništa ne dokazujete. Odmah postajete jednake, kilometraža je nevažna, ne važe hijerarhije, ne pomaže vam nepotizam, briga vas za mnjenje većine, vaše iskustvo nije ni veće ni manje od iskustva drugih. Što raznolikije i nejedinstvenije, tim više pobedničke, kad jedanput opredelite neki cilj.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
