Vaša kupusna prepiska je sramota za politiku, diplomatiju, javni govor i opštu kulturu. Kao autorka dosada jedine studije o kupusu i seksualnosti na vaša dva jezika,1 imam ne samo potrebu, nego i odgovornost da ukažem na vaše neznanje, nepoštovanje, i manipulisanje kupusom. Izraz „kupusara“ odnosi se samo na jednu stvar – knjigu sa uvijenim listovima, jer su je mnogi čitali. Zbog toga se „kupusara“ nikako ne može odnositi na politiku, posebno ne srpsku. Čak ni najveći domoljupci ne bi mogli tvrditi da se bilo šta u srpskoj politici zasniva na knjigama. Dokaz – kritikovani najviši lik srpske politike isključivo je usmeno orijentisan, možda je najveći usmeni stvaralac ne samo u Srbiji, već i mnogo šire, bez ikakve veze sa knjigama i čitanjem. U tom konteksu, hvalisanje varaždinskim i ogulinskim kupusom zvuči prazno. Ništa bolja nije ni namera da predsednici vlada i država izmenjuju glavice kupusa, a i povlači nezgodne vizualne paralele.
Zato sam se odlučila da ove ignorantske i nažalost javne izjave diskvalifikujem i ukažem ukratko na antropološke, kognitivne, pa i filozofske osobine kupusa. To je važno i zbog toga što je kupus prava evropska biljka, te neznanje o njemu deluje neprijatno i u državi članici EZ i u državi kandidatkinji.
Kupus je u istorijskoj antropologiji povezan sa seksualnošću, što izgleda ubedljivo kada se ima na umu njegov prvobitni izgled (mala glavica na visokoj stabljici), ali nije daleko ni moderni oblik (niska velika glava). Seksualnost kupusa izrazito je ambivalentna: bog vina i seksualne slobode (ritualno označene) Dionis užasava se kupusa, i u vinogradima se nikad između loze ne sadi kupus. Kupus je sa jedne strane afrodizijak, a sa druge smanjuje potenciju; služi kao lek protiv pijanstva, koje je povezano sa seksom; služi i kao kontraceptivno sredstvo; glavni je sastojak rođendanske gozbe, gde se služi sa vinom, i osnova je supe kojom se leči mamurluk – sve su to antičke upotrebe. Dok u većini evropskih zemalja decu donose rode, u Francuskoj se deca rađaju iz kupusa, a jedan od najljupkijih izraza u ljubavnom govoru je „mon choux“, što znači – moj kupus. U rimskoj kulturi postao je znak muževnosti i skromne hrane, za razliku od „efeminizirane“ i luksuzne grčke hrane. U Pismima hetera poznoantičkog autora Alkifrona, hetere i njihovi ljubavnici odlaze na zabavu u prirodi, i na polasku kupuju kupus i salate za obrok. Uz hranu, vino i veselje ide i zabava – organizuju konkurs za najlepšu žensku pozadinu… Među slovenskim narodima poznate su opscene šale koje uključuju zeca, vola i kupus. Edvard Munk je naslikao seljaka u polju sa dve kupusne glavice pod rukama: to je nesumnjivo slika muževnosti i snage. Gajenje kupusa (po rimskoj tradiciji) postalo je znak mirne muške starosti – time su se bavili Dioklecijan i Borislav Pekić.
U kulinarici je opšte poznato globalno savijanje mesa ili zrnevlja u list, koje je postalo važan znak visoke kuhinje već u antici, zatim je cvetalo u vizantijskoj kuhinji, pa iz nje u turskoj, da bi konačno postalo predmet teške nacionalne rasprave oko porekla sarme između svih balkanskih kuhinja i mađarske. A što se fermentacije kupusa tiče, ona je spas za zdravlje naroda na Severu, ali poznata je i u Maloj Aziji, na Kritu i još južnije.
Ukratko, ne treba uzimati kupus u usta ako se ne poznaju njegova polisemija, istorija i mnogobrojni rituali. Neznanje može dovesti do kupusnih ratova, i u tom slučaju bi opet najbolje prošla Slovenija, koja proizvodi dovoljno kupusa za svoje stanovnike. Uzgred, varaždinski kupus, i pored energije uložene od strane hrvatskih kupusologa, nije ništa drugo nego varijanta emonskog kupusa, retke vrste koja se uzgaja u urbanim središtima, posebno u predgrađima Ljubljane. Čak ni Rusija ne proizvodi dovoljno kupusa, nego ga uvozi iz Poljske.
Kupus je, zbog lakoće gajenja i otpornosti, jedna od najvažnijih biljaka za čoveka – da i ne pominjemo njegovu hranljivost, versatilnost i lekovitost. Uvoditi ga u politiku istinski je neodgovorno: pustite ga na miru, u svoj njegovoj seksualnoj raznovrsnosti, ritualnoj tajnovitosti, duhovnosti i snazi u borbi protiv gladi i jednoumlja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
