Foto: Đorđe Karan

Foto: Đorđe Karan

U proteklih par dana, ministarka bez portfelja Slavica Đukić-Dejanović izašla je dva puta u javnost i obznanila mere za povećanje broja rođenih u Srbiji. Šta iz njenih obraćanja i ponuđenih mera možemo da zaključimo o populacionoj budućnosti Srbije?

Broj rođenih – to jest želja da se taj broj poveća ili, kako i to ponekad biva, smanji – uvek je u vezi s tim u kakvom se društvu živi i u kakvom društvu se želi živeti. Kao što je obrazovanje ogledalo društva, tako je broj rođenih njegova ocena. Smanjivanje broja rođenih tako se može protumačiti i kao nedvosmisleno iskazano nezadovoljstvo društvom u kome se živi. Baš kao i rezignacije – recimo, uverenja da u dogledno vreme neće biti bolje. I jedno i drugo vodi ka odustajanju od „pravljenja dece“. „Pravljenje dece“ je ovde zamena za „psovku“, a potrebno je da stoji tu zato što se deca ne rađaju sama od sebe; neko treba da „napravi decu“.

Sve ovo važi pod jednim uslovom: da se o rađanju svesno odlučuje, to jest da je odluka o nerađanju zasnovana na racionalnim argumentima. Činjenica da se u Srbiji u kontinuitetu već duži period smanjuje broj rođenih stoga bi se mogla videti kao svakako loša vest, ali iz jednog posebnog ugla i kao – dobra. Dobra vest dakle u jednom emancipatorskom smislu: odrasle osobe su se izborile za pravo da nezavisno od diktata zajednice (ili nekog samoproklamovanog govornika u njeno ime – političkog ili crkvenog zvaničnika, svejedno) procenjuju društvo i vlastite šanse, kao i šanse svog potencijalnog potomstva u njemu i u skladu s tim odlučuju da li hoće ili neće da imaju decu.

(U nekim krajevima sveta, recimo u dalekoj Indiji, ali i u nama mnogo bližoj Crnoj Gori, jedna takva ocena onda se manifestuje i u povećanom broju abortusa ženskih zametaka. Ilustrativno je da su vlasti prema toj specifičnoj politici nerađanja kao jasnoj oceni položaja žena u datim društvima reagovale pokušajem da se zabrani abortus uopšte ili barem da se zabrani pobačaj ženskih fetusa, kao i zabranom utvrđivanja pola zametka pre rođenja.)

Na prvi pogled, lako je osporiti prethodne tvrdnje. Istraživanja, naime, pokazuju da se više „prave deca“ u redovima materijalno lošije stojećih i manje obrazovanih osoba. Dakle, upravo oni koji imaju razloga da najviše budu nezadovoljni svojim položajem i da najviše strepe za izglede svog potomstva – najviše „prave decu“. Međutim, ovaj paradoks lako je objasniti – upravo zato što su siromašni, ti ljudi su lišeni resursa, materijalnih i kulturnih i političkih neophodnih da se upravlja vlastitim životom ili da se, na primer, pruži individualni ili kolektivni otpor diktatu zajednice (ili nekog njenog samoproklamovanog predstavnika). Kako je to jednom izgovorila jedna poznata feministkinja – morate već biti slobodni i ravnopravni da biste zahtevali slobodu da odlučujete o svom životu (i potomstvu).

Prethodne tvrdnje teže se brane kada im se priđe iz jednog drugog ugla. Stav o društvu i sopstvenim šansama u njemu uvek je i stvar tumačenja, a ne isključivo pukih činjenica. A kad smo kod interpretacija, na korak smo i od takozvanih kulturnih ratova. Činjenica je da je broj rođenih sve manji – ali se ta činjenica može tumačiti i drugačije od onoga što se ovde na početku tvrdi. Sa obrazovanjem i boljim materijalnim statusom ljudi postaju sve sebičniji i razmaženiji, kaže „argument“, to jest sve manje raspoloženi da svoje blagostanje dele sa drugima, pa makar ti drugi bili i njihova sopstvena deca. Ova tvrdnja ne može se podržati činjenicama, ali se činjenicama ne može ni osporiti. U nju se ili veruje ili ne veruje. I kao takva, lišena mogućnosti da se racionalno proveri – opasna je.

U zemljama u poodmakloj fazi (neo)konzervativne (kontra)revolucije – poput Sjedinjenih Država, ili nama bližih Poljske, Mađarske i Hrvatske – linija fronta u kulturnom ratu jasno je povučena. Proteklih godina gledamo kako se ta linija vuče a front širi i u Srbiji. U igri su teme najvišeg napona – od rađanja i podizanja dece, preko (izmišljanja) tradicije, do nacionalnog identiteta oličenog isključivo u verskoj pripadnosti. Primere za povlačenje te linije u pojedinim konkretnim poljima imamo danas u domaćem obrazovanju (oblikovanje kurikuluma), kulturi (strategija kulture), a naposletku i u polju „demografije i populacione politike“ za koje je zadužena aktuelna ministarka bez portfelja Slavica Đukić-Dejanović.

Dana 21.05.2018. Đukić-Dejanović je sazvala konferenciju za novinare i rekla da je vlada izdvojila 500 miliona dinara kao bespovratnu pomoć za jedinice lokalne samouprave i njihove mere populacione politike. Jedinice lokalne samouprave dakle takmičiće se između sebe za ovih 500 miliona dinara, a pobediće one koje, kaže Đukić-Dejanović, imaju najpodesniji „demografski profil i razvijenost jedinice lokalne samouprave“, a gledaće se i na „održivost mera i njihovu efikasnost, kao i usaglašenost samih programa koji se nude sa onim što je sadržano u nacionalnim dokumentima i što je politika Republike Srbije“. Bojim se i da pokušam da protumačim šta Đukić-Dejanović misli pod „demografskim profilom“. Jednako sumnjam da iko ovde zna šta je „politika Republike Srbije“.

Ali, recimo da „demografski profil“ nema nikakve veze sa etničkim sastavom na teritoriji jedinice lokalne samouprave, te da svi znamo šta je „politika“ Srbije i da ona nije, kao što jeste, tako neodređena i naopaka – u objavi Đukić-Dejanović opet je sve redom pogrešno. Nema nadmetanja u „pravljenju potomstva“. Ne sme biti građana prvog i drugog reda u merama populacione politike. Broj rođenih ne sme zavisiti od političke pripadnosti čelnika opština i njihovih veza s vrhom vlasti, a po svemu što znamo o ovom režimu, tih 500 miliona neće se tretirati kao krovna mera populacione politike nego kao klijentelističko namirivanje poslušnika iz redova vladajuće koalicije.

Upravo je ova populaciona mera vredna 500 miliona razloga zašto se ovde više ne „prave deca“. Ako podsticanje „pravljenja dece“ zavisi od arbitrarne raspodele 500 miliona, onda to nije populaciona mera, nego je upravo antipopulaciona. Pa se objava Đukić-Dejanović može razumeti i kao mera vlade da uloži 500 miliona u dalji pad broja rođenih u Srbiji. Ili, nešto preciznije, ako deca u Srbiji i treba da se rađaju, onda je iz ugla sadašnje vlasti poželjno da to budu deca iz redova režimskih poslušnika i kolaboranata.

Da Đukić-Dejanović nije stran takav partikularni stav o merama populacione politike može se iščitati i iz njenog učešća na skupu „Rađanje i razvoj dece u savremenom srpskom društvu iz perspektive vere i medicine“, održanom 19.05.2018. pod biblijskom krilaticom iz Knjige postanja „Rađajte se, množite se i napunite zemlju, i vladajte njome!“ Skup su organizovali Društvo lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva i Savetovalište za podršku braku, porodici i deci „Angelijanum“ Eparhije sremske. Učesnike skupa u svojoj sali ugostio je Fakultet za menadžment u Sremskim Karlovcima.

Ono što je na tom skupu izgovorila Đukić-Dejanović na prvi pogled se kosi sa stavovima članova crkvenog savetovališta „Angelijanum“. Dok Đukić-Dejanović govori – reklo bi se s dobrim razlozima – o merama socijalne i ekonomske politike, te o izmenama u radnom zakonodavstvu kao podsticajima za povećanje broja rođenih i obećava 12.000 dinara mesečne pomoći dok dete ne napuni 10 godina, članovi „Angelijanuma“ veruju da broj rođenih pada jer su ljudi postali „apatični i bezvoljni“, a ne zbog loše ekonomske situacije. Inače, ovo savetovalište osnovano je u maju 2017, i za godinu dana očito je steklo ugled dovoljan da mu se u bavljenju pitanjima porodice i podizanja dece priključe i Društvo lekara Vojvodine i sama Đukić-Dejanović kao ministarka. (Kada će se osnovati savetovalište za medicinske radnike koji se spremaju da napuste zemlju, ako već nisu, zbog loših uslova rada – pretpostavljam – nije bilo tema skupa, a nije da nema veze s politikama rađanja.)

Ime majke Angeline, pak, postalo je i naziv za savetovalište jer ona „nije, ostavši sama, nakon smrti muža i dece, bila beznadežna“. Podsetimo se, majka Angelina (Branković) zaslužila je kult pošto se dobrim delom 16. veka zlopatila noseći sa sobom mošti svoga muža i jednog sina iz jedne feudalne provincije u drugu, ne bi li ih sahranila na dostojnom mestu. Pored jednog sina, umrli su joj i drugi sin i ćerka. Na koji bi način ona mogla da simbolizuje srećnu porodicu i potencijalnim smislom ispunjeni život potomstva – teško je reći. Ali, moguće je da su osobe iz savetovališta htele da budu brutalno iskrene sa budućim korisnicima njihovih savetodavnih usluga – ako hoćete da imate decu u Srbiji, budite spremni da se zlopatite kao majka Angelina. A za to nije dovoljno da se ne bude „apatičan i bezvoljan“; pored toga potrebno je odreći se i svake nade da život ovde može biti bolji.

Na to se onda nadovezuje Đukić-Dejanović svojom optimističnom porukom da tako ipak ne mora biti – ako ste spremni na podaničku poslušnost trenutnim (kvazi)feudalnim gospodarima života i smrti u Srbiji.

Peščanik.net, 22.05.2018.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)