Ovih dana je stigla vest da Kremlj planira razmeštanje nuklearnog oružja na teritoriji Belorusije, kao upozorenje NATO savezu i evropskim državama koje pomažu Ukrajini u odbrani od ruske agresije. „Ko je kao Zver? I ko može ratovati s njom?“, šapuću u SPC-u reči iz knjige Otkrovenja i opčinjeni agresorom pišu prorusko „Saopštenje za javnost povodom državnog terora nad Ukrajinskom pravoslavnom crkvom“, potpisano od strane patrijarha Porfirija.
Ovo saopštenje je u skladu sa ruskom ideologijom i propagandom koje pravdaju agresiju na Ukrajinu, njeno uništenje i brisanje sa političke karte sveta od strane Rusije. A napisano je povodom odluke ukrajinskih vlasti da sveštenstvo Ukrajinske pravoslavne crkve (bivša UPC Moskovske patrijaršije) napusti Kijevsko-pečersku lavru, kompleks manastira i crkava blizu Kijeva osnovan u 11. veku, koji je u vlasništvu države, zato što je istekao ugovor o zakupu iz 2013. godine.
U saopštenju SPC-a se za Lavru kaže da je središte „Svete Rusije, krstionica istočnoslovenskog hrišćanstva i pravoslavlja u savremenoj Ukrajini, Rusiji i Belorusiji“. Zatim se tvrdi da je Lavra sa svojim svetinjama centar „pravoslavne Ukrajine i, šire, ruskog sveta“ i da je „nepresušni izvor duhovnosti vascelog Pravoslavlja“. Ako je to istina, zašto onda neka delegacija SPC-a nije posetila Lavru da se duhovno okrepi na izvoru pravoslavlja sada kada je Lavra u opasnosti da bude uništena od strane ruskih raketa i dronova, koji su više puta gađali Kijev i okolinu – nego su episkopi SPC-a jesenas otišli u Moskvu na festival kulture „Srpska uteha ruskom srcu“?
SPC u svom saopštenju direktno optužuje ukrajinske vlasti: „Ponašanje ukrajinskog državnog rukovodstva svedoči da je njegov stvarni cilj brisanje istorijskog pamćenja i svih tragova izvornog Pravoslavlja u Ukrajini da bi se izmenio kôd i istorijski identitet koji je Crkva mukotrpno izgrađivala i čuvala“ – pod izvornim pravoslavljem se ovde podrazumeva isključivo ruska interpretacija ukrajinskog pravoslavlja na osnovu koje ruska država i ruska crkva negiraju ukrajinski nacionalni identitet i pravo Ukrajine i Ukrajinaca da postoje kao država i nacija nezavisna od Rusije i RPC-a. Umesto što brine o prekodiranju Ukrajinaca u Ruse, SPC-u bi bilo bolje da svoju rusku braću opomene da su takvi projekti po pravilu neuspešni jer, eto, ni SPC-u nije pošlo za rukom da od Makedonaca načini Srbe, te se na kraju sve završilo priznanjem MPC-a kao nezavisne pravoslavne crkve.
SPC je pored ovog saopštenja uputila i pismo podrške Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, ali bez ključnih pojmova iz arsenala agresorske ruske ideologije. Verovatno je zato ovo pismo i objavljeno na sajtu UPC-a, jer se to zasigurno ne bi desilo da je sadržaj bio istovetan saopštenju namenjenom srpskoj javnosti. To nam govori da su u SPC-u svesni da proruski narativ nije prikladan za međucrkvenu komunikaciju sa UPC-om.
Naime, svoje pravo da i dalje služi u Lavri episkopat UPC-a na čelu sa mitropolitom Onufrijem brani patriotskim argumentima. Episkopat je izjavio da svojom ljubavlju podržava Ukrajinu i da su vernici UPC-a u redovima dobrovoljaca i vojnika na frontu. A neposredno pred 29. mart, rok za izlazak iz Lavre, UPC je organizovala dostavu medicinske opreme i municije braniocima Bahmuta. „Šta za to vreme rade naši zvaničnici?“, pitaju iz UPC-a i poručuju da će ih izbacivanje iz Lavre praktično uništiti. Od početka rata UPC je osudila rusku agresiju, pozivala vernike na odbranu zemlje i pružala duhovnu i moralnu podršku ukrajinskoj vojsci. Organizovala je humanitarne akcije za ugroženo stanovništvo i vojnike, a proglasila je i nezavisnost u odnosu na Moskovsku patrijaršiju.
Međutim, ukrajinske službe bezbednosti su uhapsile više desetina sveštenih lica UPC-a pod sumnjom da su saradnici okupatora, dok su se na okupiranim teritorijama pojedini episkopi otvoreno stavili na stranu okupatorskih vlasti. Što govori da je ruska strana zaista koristila UPC za širenje svog uticaja, ali i da je proces distanciranja od Moskve započeo isuviše kasno, što je dovelo do osipanja vernika koji se identifikuju sa tom crkvom. Prema istraživanjima Kijevskog međunarodnog instituta za sociologiju iz 2021. godine 58% građana pravoslavne veroispovesti se izjasnilo da pripada Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, a 25% Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Da bi nakon ruske agresije pripadnost UPC-u pala na 4% u julu 2022.
Za predsednika Vladimira Zelenskog izmeštanje UPC-a iz Kijevsko-pečerske lavre je neophodan korak u pravcu jačanja duhovne nezavisnosti Ukrajine i zaštite ukrajinskog društva od manipulacije religijom od strane Moskve. Stoga je jedini logični potez za UPC ulazak u crkveno jedinstvo sa Pravoslavnom crkvom Ukrajine koju priznaje Vaseljenska patrijaršija. „Crkva i državni vrh u Rusiji sarađivali su u zločinu agresije i delili odgovornost za počinjene zločine, poput šokantne otmice ukrajinske dece“, rekao je vaseljenski patrijarh Vartolomej prilikom nedavne posete Litvaniji. Mada je malo verovatno da će do jedinstva dve ukrajinske crkve uskoro doći, jer mitropolit Onufrije insistira na tome da predstavlja jedinu kanonsku crkvu u Ukrajini, mnoge crkvene jedinice UPC-a, parohije i manastiri su najavile skori prelazak u okrilje Pravoslavne crkve Ukrajine.
Amin Maluf u knjizi Ubilački identiteti piše „da se suviše često preuveličava uticaj religija na narode dok se, naprotiv, zanemaruje uticaj naroda na religije“. Upravo takav slučaj imamo i ovde. Ukrajinci crkvenu nezavisnost i pravoslavlje koriste da bi ojačali svoj otpor pred napadom jedne totalitarne države i kako bi pokazali da pripadaju zajednici demokratskih nacija. Dok pravoslavlje danas u Srbiji služi autokratiji, negiranju Evrope i pokazivanju ljubavi prema Rusiji koja upravo ispisuje jedne od sramnijih stranica evropske istorije.
Peščanik.net, 01.04.2023.
UKRAJINA
