„Tragedija Trumpove kandidature je u tome što njegovi oštri napadi na muslimane i Meksikance, ili na trgovinske sporazume koji ne daju dobre rezultate, šalju poruku koja je siromašnim belcima u Americi u ovom trenutku najmanje potrebna: za sve što je u vašem životu loše kriv je neko drugi“.
Tako je govorio J.D. Vance, Trumpov izabranik za mesto potpredsednika, u članku objavljenom pred predsedničke izbore 2016. godine, o čoveku koji će mu sada biti šef. Trump, pisao je Vance u jednom drugom članku, nudi „kulturalni heroin” i obećava „iglu u kolektivnoj veni Amerike“, pružajući tako „lako bekstvo od bola“. Birači će na kraju svakako morati da odbace „jeftinu drogu parole ’Učinimo Ameriku ponovo velikom’ i zamene je lekom koji im zaista može pomoći“.
Međutim, dogodilo se da je Vance taj koji je na kraju izvršio zamenu i prešao na drugu stranu, u suprotnom smeru. Pre dve godine, kada je pokušao da se izbori za mesto republikanskog kandidata za Senat iz Ohaja, shvatio je da mu je neophodna Trumpova podrška, pa se predomislio, „izražavajući žaljenje“ zbog izrečenih kritika.
Trump, s druge strane, u Vanceu vidi korisno sredstvo za učvršćivanje podrške radničke klase. Vance je advokat i investicioni kapitalista školovan u najboljim pravnim školama i političar koji uživa podršku milijardera iz Silicijumske doline. On je takođe čovek koji je odrastao u siromašnom gradiću Midltaun u Ohaju, zavisnom od lokalne čeličane, i potomak je brđana koji su se selili u potrazi za poslom. Odrastao u siromaštvu u disfunkcionalnoj porodici, Vance se spasao tako što se pridružio marincima, da bi potom studirao prava na Jejlu, što mu je omogućilo ulazak u najviše ešalone američkog društva.
Kao pripadnik elite, upoznat sa stvarnošću života radničke klase, Vance je za komentatore mnogih vodećih medija postao jedan od „naših“ koji mogu da se sporazumeju sa „njima“ – neka vrsta vodiča kroz svet onoga što mnogi doživljavaju kao veliku misteriju: siromašni beli ljudi u čijim životima ništa nije izvesno.
U memoarima objavljenim pod naslovom Brđanska elegija, Vance se obrušio na bele radnike onako kako je nekada kritikovao Trumpa: optužio ih je da za sopstvene probleme krive svakoga osim sebe. Problemi pripadnika radničke klase delimično su posledica globalizacije i propadanja industrije, ali ti problemi, smatra Vance, mnogo više su posledica kulturnih i moralnih nedostataka; radnici se predaju lenjosti i inerciji („biramo da ništa ne radimo umesto da tražimo posao“) i rado glume žrtvu.
Vance osuđuje siromašne stanovnike Midltauna zbog „rasipništva koje vodi u bankrot“, zbog kupovine „džinovskih televizora i elektronskih igračaka“ i „kuća koje im ne trebaju“. „Štedljivost je“, dodaje, „strana našem biću“. Vance kaže „mi“, ali zapravo misli „oni“. Za Vancea postoje dve vrste radnika, oni koji su zaslužni i oni koji to nisu. Njegovi deda i baka su „otelovljenje prvog tipa: staromodni, tihi, lojalni, upućeni na sebe, marljivi“. S druge strane, njegova „majka, a sve više i ostatak susedstva, otelovljenje su drugog tipa koji odlikuju konzumerizam, izolacija, bes, nepoverljivost“. Naročito su nezaslužni oni koji primaju socijalnu pomoć i lagodno žive zahvaljujući „rasipništvu države“.
Kao što i sam Vance primećuje, ta dijagnoza je odjek osuda koju su mnogi projektovali na crne Amerikance. „Poznavao sam mnogo kraljica socijalne pomoći“, piše on, „neke su živele u našem susedstvu, i sve su bile bele“.
Mada Vance rado koristi tradicionalne konzervativne trope, njegov uspon kroz ešalone Republikanske stranke pokazuje da se dosta toga promenilo u partiji koja se nekada klanjala reganizmu, neoliberalizmu i korporativnoj moći. „Potreban nam je vođa koji neće biti u džepu velikog kapitala“, izjavio je na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u govoru kojim je prihvatio kandidaturu, „već vođa koji će račune polagati radnim ljudima“.
Ista promena je naglašena i u možda najvažnijem trenutku konvencije – što nije ni Trumpovo krunisanje ni Vanceovo imenovanje, već govor Seana O’Briena, predsednika sindikata Teamsters, što je prvo obraćanje nekog sindikalnog lidera Republikanskoj nacionalnoj konvenciji. Republikanski senator iz Misurija Josh Hawley pozdravio je to kao „prekretnicu“, osuđujući republikanske političare koji su „nepromišljeno stali uz bogataše“ i „slomili kičmu sindikatima“.
Uprkos retorici, simpatije republikanaca prema radnicima i dalje su veoma ograničene. Vance često govori o „delatnoj moći“ – sposobnosti donošenja odluka i postupanja u skladu s njima – kao i o nesposobnosti siromašnih da preuzmu odgovornost za sopstvene postupke i učinjene izbore. Ali delatne moći ne može biti u društvenom vakuumu, a siromašni su u svojim izborima uvek neuporedivo ograničeniji nego bogati.
Delatna moć takođe nije samo individualna, već i kolektivna. Za ljude iz radničke klase takvo kolektivno delovanje je posebno važno – kao sposobnost zajedničkog istupanja kroz sindikate ili unutar zajednice. Ali tu sposobnost često sputava sve, od protivsindikalnih zakona do erozije građanskog života.
Konzervativci, koji jedva čekaju da zatraže da svaki pojedinac prihvati moralnu odgovornost za sopstvene teškoće, često zanemaruju društvena ograničenja i opstruiraju sve pokušaje kolektivnog delovanja. Vance se izborio za zakon o legalizaciji sindikata koje osnivaju korporacije, što za cilj ima potkopavanje pravih sindikata, i usprotivio se krucijalno važnom Zakonu o zaštiti prava na samoorganizovanje.
Uprkos ličnoj istoriji uspona iz niže u višu klasu, Vance zazire od viška društvene mobilnosti koja implicira ne samo kretanje „u zamišljeni bolji život“ već i „udaljavanje od nečega“ što je društveno veoma važno. Vance hoće da kaže da je preduslov za dostojanstvo radnika njihovo znanje o tome gde im je mesto.
To je argument koji je razradio Patrick Deneen, politički filozof kod koga konzervativci poput Vancea ili Hawleya pronalaze intelektualnu hranu. Za Deneena, klasne razlike su temelj društvenog poretka. Za obične ljude, piše on u knjizi Smena režima, mnogo je verovatnije da će imati „utemeljenje u stvarnosti sveta ograničenja“ nego što je to slučaj s elitama, ali opet im se ne sme poveriti previše slobode.
Zapravo, potrebna nam je elita koja je – za razliku od ove sadašnje – sposobna da nižim ešalonima društva usadi „razumevanje onoga što je za njih najbolje“ i da kroz postavljanje kulturnih i verskih ograničenja osigura da ne potonu u degeneraciju. Deneen to naziva „aristopopulizmom“ – to je populizam s elementima feudalizma.
Sve pomenute teme – elitni političari koji se prikazuju kao autentični glas radničke klase; pravdanje siromaštva kroz prizmu morala i kulture; zahtevi da se kultura i tradicija postave kao ograde za običan svet; pokušaji da se stvori disciplinovanije društvo maskirani kao kritika liberalnih elita – sve to svojstveno je ne samo Republikanskoj stranci, nego i desnim populistima u Evropi, od Reform UK Nigela Faragea do Italijanske braće Giorgie Meloni.
U pokušajima da dopru do radničke klase, takve stranke i pokreti nude veoma siromašnu kašu, neretko uz dodatak Vanceovog „kulturalnog heroina“. Ipak, utisak mnogih glasača da su ih tradicionalne stranke levice odbacile toliko je snažan da su spremni da prihvate i takvu ponudu. Dok se levica ozbiljno ne pozabavi materijalnom stvarnošću života radničke klase, od nadnica i stanovanja do osećaja nezadovoljstva i odbačenosti, takvih glasova će biti sve više.
The Guardian, 21.07.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 31.07.2024.
TRAMPOZOIK