Tribinu o feminističkom pristupu pravdi, koju su organizovale Žene u crnom na Fakultetu političkih nauka, prekinula je nakratko grupa među prisutnima, glasnim povicima, transparentima i pevanjem. Brzom intervencijom odgovornih grupa je usmerena prema izlazu. Tako bi izgledala kratka, hladna vest o događaju od pre nedelju dana. Tako je i formulisana u izveštaju koji je na internetskoj strani fakulteta.
Protest studenata trebalo bi da je nešto dobro za fakultet i društvo, sem kad nije. Ova grupa studenata – naravno, nije izvesno da su svi u njoj bili studenti – nosila je transparente koji su uzdizali osuđene ratne zločince: na tribini su govorile svedokinje Ženskog suda. Grupa je dakle zagovarala stanovište onih koji su bili na vrhu lanca komandi za ubijanje, silovanje i pljačkanje u ratu, posebno u Bosni i Hercegovini. Bravo, deco, naročito ona rođena posle 1995! Sve to sa pobunom studenata ima onoliko veze koliko su sa studentskom pobunom imali nacistički studenti koji su, recimo, na univerzitetu u Beču od kasnih dvadesetih pa do Anšlusa 1938. (a naročito posle), bacali kroz prozore svoje kolege koji su bili Jevreji ili socijalisti. Pitanje slobode studenata da se bune ili čak slobode izražavanja u ovom slučaju nije pristojno postavljati.
Napadi desničarskih, revizionističkih, šovinističkih, pročetničkih i nacionalističkih grupa i njihovih krovnih političkih stranaka na Žene u crnom ne prestaju od 1991, kada su nekakvi orlovi i neke druge životinje napadali sve što se protivilo ratu, posebno u ono nekoliko meseci paljenja sveća za sve žrtve rata u Beogradu. U međuvremenu su neki orlovi i druge životinje, nekažnjeni, postali čak i ugledni kulturni stvaraoci, i u potpunom odsustvu razgovora o odgovornosti za rat i u zanemarivanju činjenica, veselo nastavili; imali su i još imaju savršen društveni uzor – sam vrh vlasti u Srbiji su sve nekadašnji potrčci najgorih i najzločinskijih ratnih vođa. No ako ta grupacija uživa sve privilegije i luksuz manje ili više prisilnog zaborava, otkud mlađima ideja da svoje izmišljeno, dakle lažno sećanje mogu da upotrebe kao oružje mržnje protiv „neprijatelja“ koji im je u glave usađen istim tim metodom? I pri tome da, nemojmo zaboraviti, zapravo denunciraju svoje današnje političke vođe? Tražiti logiku u tim glavama uzaludan je posao, zato se zaustavimo na stilu.
Stil je prepoznatljiv, pratimo ga u studijama od pre rata i docnije, to je jedna od najbolje pokrivenih socioloških i antropoloških tema u okolnim krajevima – navijači. Među njima se u političkom strukturisanju ološa pojavila i posebna grupa – prekidači: to su oni koji, umesto na utakmicama, nastupaju na mestima sa kojima nemaju ništa zajedničko, jer ona pripadaju naučnim, stručnim i kulturnim aktivnostima, ali se ponašaju kao navijači. Od legendarnog prekidanja predstave drame o Svetom Savi 1990. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pojava prekidača postala je, upravo u najnovije vreme, nešto primenljivo u najkonzervativnijim državama EU, kao što su Poljska i Hrvatska. I, zanimljivo, i u novim primerima nastupa populacija koja možda i ima veze (recimo finansijske, ili u naturi) sa manje ili više efemernim i međusobno pretopivim društvenim pokretima i grupama jasnog krajnje desnog opredeljenja, ali je prevashodno navijačka. To znači da je verbalna osnova prekidača (koji potiču od navijača) krajnje siromašna i svedena na minimalni broj nepovezanih izjava koje se lako izvikuju, i obično sadrže ime nekog naroda, ponekad i dva – domaćeg i drugog, neprijateljskog. Tu spada i pesma, tačnije zajedničko urlanje sa nespretnim rimovanjem. Grupa na Fakultetu političkih nauka izabrala je pesmu o Kosovu, koja sa događanjem na tribini nije imala nikakve veze. Tako su ovi prekidači ostali u okvirima standardnog opisa, isto onako primitivni i glupi kao prekidači, recimo, Frljićeve predstave u Rijeci. Problem ovde je u tome što je grupa figurirala kao grupa studenata; čak i ako to nisu svi bili, stvar je izuzetno ozbiljna i ugrožava ne samo ugled jednog fakulteta, nego i državnog univerziteta u celini. Kako je mogućno da studenti sami sebi oduzmu pravo i dužnost da učestvuju u raspravama, sa svim rizikom da u njima budu bedno pobeđeni, ili da sa dovoljno uloženog rada i vežbanja pameti izdrže ili čak odnesu i neku pobedu? Za svesno padanje u ulogu prekidača, izvesno su pali na ispitima – skoro svim na svom matičnom fakultetu. Stvar je fakultetskog predavačkog tela kako će sankcionisati ovakvo ponašanje studenata. Ovi su studenti izdali osnovna pravila akademskog ponašanja.
Poseban aspekt koji određuje visinu uvrede je nepoštovanje odnosno želja za ponižavanjem, stigmatizacijom i konačnim isključivanjem i utišavanjem učesnica i organizatorki koje su zaslužne za jedinu objektivizaciju novije prošlosti Srbije i normalizaciju – bar pokušaj normalizacije – kolektivnog sećanja, dakle i izgradnje građanske svesti i političkog razuma. Učesnice, svedokinje, Žene u crnom i možda posebno Daša Duhaček, nekada legendarna gimnazijska profesorka filozofije, zatim aktivistkinja i akademska autorka ključnog i zasad jedinog preglednog udžbenika za studije roda u celom regionu, bile su meta ove sitne i jako glasne gluposti. Priznajem da me je to jako pogodilo, pre svega zato što, za razliku od drugih društvenih slojeva i grupa, uračunavajući i univerzitetske profesore, studenti imaju najmanje prava na glupost.
Peščanik.net, 06.06.2017.
Srodni link: Nemanja Stjepanović – Mirëdita, loši dani
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
