Ponekad je i tradicionalnoj politici potrebno povremeno redizajniranje i restrukturiranje. Podrazumevajući ljudske, materijalne i moralne gubitke koji su usud svake ovdašnje generacije. Ta politika u Srbiji je jedna ista zmija koja se katkad samo češe i presvlači. Smene vlasti, obično praćenje ubistvima i pljačkom, podrazumevale su ubiranje plodova tajnih dogovora i njihovog izvršenja. Bez obzira na dinastiju ili oblik državnog uređenja, ako ga je uopšte bilo. Demokratske težnje i ustanove, u najnovijem vremenu, nisu doprinele društvenom razumevanju procesa koji su, uprkos svojoj složenosti, katkad i nemogućnosti pravovremene spoznaje, ponavljajući svoj suštinski karakter, ostavljali nedvosmislene posledice. Van domašaja racionalizma, lišena stvarne prosvetiteljske epohe i njenih potonjih revizija, Srbija je izgubila dragoceno istorijsko vreme. Nimalo slučajno, vladajuća politika vodila je predanu brigu da, između ostalog, uništi ili protera, obično u samim začecima, izdanke prosvećenih elita. Zato i simbole srpske političke postmoderne, i retorici i u estetici, nije moguće oslikati u skladu s najpopustljivijim zahtevima političke korektnosti i odgovarajućeg zakona koji ne dopušta javne uvrede i klevete. Ali vladajuća Srbija ponovo širi sve oštriji zadah minhenskih pivnica.

U jednoj prilici dr Zoran Đinđić podsetio je, naizgled u šali, da Srbijom vladaju Bidža, Badža i Budža (poslednji nadimak je verovatno bio kolektivni). U jednom trenutku moglo se učiniti da se to vreme nikad neće vratiti. Ta je politička Srbija, međutim, dovoljno vešta i podmukla ponornica koja izvire nenadano, noseći sobom mulj i talog svog neuređenog i nesrećnog društva, i svaki put dobije nov topografski naziv. Ona je doprla iz podzemlja upravo na mestu njegovog ubistva. Politički analfabeti su najmanje u jednom u pravu, dok, birajući obavezno one najgore, smatraju da vladajuće grupacije neodoljivo podsećaju na one stare, a njihovi lideri dobijaju nadimke po svojim prethodnicima po zlu i lošem glasu.

Izvori za srpsku političku antropologiju su i pseudomišljenja njenih dominantnih lidera. I ako su u dobi u kojoj se ne upravlja zvaničnim idejama i poslovima, i kad nemaju ubedljivu podršku koju od njih otimaju verbalno primitivniji i borbeniji, njihova moć je utemeljena u arhetipovima političke despotije i autoritarnog mentaliteta. Oni samo izriču sudove koji su samo prividno neusaglašeni. Otac nacije najednom smatra da će srpsko nacionalno pitanje biti rešeno u okvirima EU. Premijer podseća da je “NATO bespravno bombardovao Srbiju, da su NATO trupe prisutne u pokrajini i da Ahtisarijev plan koji sada služi kao osnova za jednostrano proglašenje nezavisnosti nedvosmisleno predviđa ničim ograničenu vlast NATO na Kosovu i Metohiji”.

Naizgled mesečareći na rubovima zdrave pameti, Srbija se nije slučajno sama, po ko zna koji put, zatvorila u podzemlje istorije i politike. Nadomak konačne kataklizme politike koju je i on smišljao, katkad i sprovodio, otac nacije se prisetio da postoji Evropa, ali kao poslednji odbrambeni položaj u povlačenju koje bi trebalo da podrazumeva evropske integracije s Mladićem nacionalnim herojem, mafijaškom udovicom kao kulturnim identitetom, Filaretom kao duhovnom i moralnom veličinom i Miškovićem kao simbolom čestite poslovnosti. Petnaest godina nakon boravka na vrhu ratne i zločinačke tvorevine (SRJ) i završnih sporazuma koji su, iste godine (1992) doveli do Mastrihtskog sporazuma i novog evropskog zajendičkog početka. U istoj matrici mišljenja, premijer ne namerava da se priseti kako je akciji NATO alijanse (koja je bila bespravna zbog protivljenja Rusije kao monumentalnog zdanja pravde i demokratije), prethodila decenija zverstava u kojoj je umalo zatrta ukupna demokratska, politička, ekonomska i urbana perspektiva Srbije. Koja je, do tad, dobro prolazila: goreli su Dubrovnik, Mostar, Sarajevo, Vukovar, zatrti Žepa i Srebrenica, i započeto proterivanje kosovskih Albanaca bezmalo u celini, da bi im policijski i vojni generali, na rastanku, otimali poslednju ušteđevinu i sva dokumenta da bi ih poništili i kao građane i kao ljudska bića. Premijera ne interesuje da li je NATO jedan od idejnih, političkih i bezbednosnih stubova EU. I očigledno je protivan da prijem u NATO, kao možda poslednji srpski istorijski paradoks, obezbedi mirnu smenu političkih i bioloških generacija.

Premijer se zadovoljio da kosovsko pitanje podvuče kao prioritet, koje društvo u celini vremenom odbacuje sve dublje prema dnu svojih stvarnih potreba. “Rat za Kosovo” je dimna zavesu poslednje velike pljačke (provizije, “javna” preduzeća i velike privatizacije). Premijer je, usput, zapretio, flertujući s radikalima, predsedniku Tadiću i njegovom delu vladajuće koalicije. Tadić je, za to vreme, kao jedva postojeći predsednik postrojavao jedva postojeću vojsku, umesto da sabira ostatke svojih političkih snaga i potrošenih kredita. Ista vojska je, brišućim letovima, ukazala kome su stvarno namenjeni njeni poslednji avioni kao tehnološko i ideološko staro gvožđe, možda i ukupna oružana sila. Srbija je njena poslednja kasarna, a na Kosovo se ne može. Pri tom je i Tadić je nešto zaboravio. Da je dr Zoran Đinđić bio prinuđen da pobegne tokom akcije NATO alijanse, dok je rulja masakrirala sedište njegove stranke, a vojna bezbednost kroz nju nastavila da provlači pipke i razmešta štićenike. I da je jedan od šefova te službe oslobođen sumnji da je nalogodavac, ili prenosilac naloga njegovog ubistva, zbog nedostatka dokaza. Pojedine ličnosti, i aporije života, bila je u stanju da dočara samo pronicljivost velikih pisaca koje ovo vreme, ni ovde, više ne rađa. Podrazumevajući osećaj za meru. Ali je zasluga političara u politici, koja je stvarna, a ne u literaturi, koja nikad neće biti napisana.

Operacija je u toku, pacijent odavno ekshumiran, ali igranka ne prestaje.

Danas, 18.09.2007.

Peščanik.net, 17.09.2007.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

Leave a Reply