Iako je predsednik Tadić jasno rekao da izbori neće biti održani pre narednog proleća, gotovo sve političke stranke već su u predizbornoj kampanji. Dokaz za to nisu samo učestali javni nastupi njihovih lidera i funkcionera, nego i aktivnosti „pešadije“ koju su ovih dana neke od njih stavile u pogon sa zadatkom da počnu sa ažuriranjem baza tzv. „sigurnih glasova“. Učestali poslepodnevni telefonski pozivi partijskih sekretarica i sekretara već uznemiravaju građane poznatim pitanjima: jeste li naši simpatizeri, koliko vas ima u porodici i sl. Ti razgovori traju i po nekoliko minuta, uglavnom su pozivi sa stabilnih telefona iz stranačkih kancelarija, dok su, istovremeno, dugovi prema Telekomu i po nekoliko miliona dinara. To, nažalost, nisu jedini dugovi, jer stranke duguju i vlasnicima prostorija koje koriste, te cifre su nešto niže, ali nisu zanemarljive. Najviše se ipak duguje građanima, no to je za dužnike, izgleda, najmanji problem. Ljudski život u Srbiji odavno nije nikakva merna jedinica.
Izbori, dakle, nisu ni na pomolu, a već se naziru njihovi rezultati. Ponovo će pobediti politička „elita“; svi drugi mogu da uknjiže još jedan težak poraz. U javnoj kasi će opet nedostajati nekoliko desetina miliona dinara, koji će biti utrošeni na šerenilo predizbornog materijala, različitog samo po stranačkim bojama i dizajnu, ni po čemu više. A višegodišnja vernost birača biće eventualno nagrađena nekom novom predizbornom i/ili postizbornom koalicijom.
***
Za naredne dane najavljeno je osnivanje Pokreta za preokret, a njega će činiti pre svih LDP i SPO. Oni koji su ovde pali sa Marsa, a takvih ima dovoljno za cenzus, preokret sa ovim Pokretom smatraju mogućim. Za neke druge, među koje i sam spadam, ta vest na nivou metafore znači da smo kao društvo nepopravljivo zagrizli sopstveni rep i da se nepodnošljivo lako vrtimo oko svoje primitivno-animalne ose.
Liberalnu i nacionalnu stranku trenutno povezuju isti politički stavovi po pitanju Kosova i Metohije. To su u ovom trenutku zaista jedine političke organizacije koje shvataju realnost u vezi sa situacijom na Kosovu, i koje nemaju nikakav problem da to jasno i glasno saopšte javnosti: teritorija nekadašnje južne srpske pokrajine je izgubljena, a nju je u ratu izgubio Slobodan Milošević. Integracija u Evropsku uniju je jedina šansa da se zaštite i pomognu Srbi južno od Kopaonika. To je zaista tako i to nije sporno. Mnogo je teže shvatiti zašto su gotovo ceo jedan mandat stranke Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića na različitim nivoima bile u istom bloku sa Miloševićevim političkim naslednicima i duhovnim čedima kojekakvih Filareta i Pahomija?
Nekoga će možda zadovoljiti odgovor da je u trenutku kada su takvi blokovi formirani to bilo manje zlo od nekog drugog zla. Ali, to nije odgovor, to je izgovor. Smemo li da se pitamo, a da nešto ne ureknemo, kakav će odgovor ili izgovor ovih stranaka biti ako to drugo zlo posle četiri godine i legalno i legitimno postane manje zlo od onog prvog, koje nam je uz njihovu podršku nepovratno progutalo nekoliko godina života?
Uzalud danas i jedan i drugi lider kritikuju politiku iz devedesetih, uzalud, jer su zbog interesa svojih stranaka omogućili da se kroz poslednje četiri godine ta politika regeneriše i kroz personifikaciju Ivice Dačića zasija starim sjajem.
Nema više nikakve veze to što znamo da je Vuk Drašković, nasuprot glavnom odboru svoje stranke, bio protiv ulaska u koaliciju sa nepopravljivom socijalističkom partijom, niti ima veze što je, bezmalo do juče, kao ministar spoljnih poslova svetom pronosio sopstvenu kosovsku jednačinu koja je u međuvremenu postala nejednačina – „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Malo veze ima i to što je pre neki dan u autorskom tekstu, kritikujući patrijarha Irineja, u stvari kritikovao sebe i svoje izjave o Kosovu kao srcu Srbije, izjave koje je blagoglagoljivi Irinej skoro precizno citirao.
Nije sada vredna pomena ni Jovanovićeva dojučerašnja netrpeljivost prema Draškoviću, niti su bitni oni flajeri sa sloganom „Srbija je protiv noža!“
Zaboravili bismo mnogo toga što su nam obojica godinama priređivali, oprostili bismo im i mnogo više, da su isto tako odlučno i hrabro, kao što sada čine u pogledu Kosova, odbili da daju veštačko disanje provereno destruktivnoj stranci i njenoj dokazano zločinačkoj politici, koja je samo privremeno i prividno bila napuštena.
***
I dok Dačić briljira na javnoj sceni, dosledno demonstrirajući retoriku iz poslednje decenije 20. veka, Boris Tadić sve više postaje nalik duhu Hamletovog oca.
Predizborno obećanje koalicije „Za evropsku Srbiju“ iz 2008, u kojoj je, uzgred rečeno, bila i stranka Vuka Draškovića, izokrenulo se u neprijatnu laž. Kosovo više ni u sloganima nije srpsko, a ni Evropa nije toliko blizu koliko je to bila pre četiri godine.
Boris Tadić i njegova stranka su sebi stavili političku omču oko vrata još 2006, kada su pristali na promenu Ustava u kome nedvosmisleno stoji da je Kosovo deo Republike Srbije. Od tog trenutka počinje proces političke obmane građana Srbije i etničkih Srba sa Kosova da je ono što piše u preambuli zaista tačno.
Nevolja je postala još veća sa raspadom Srpske radikalne stranke, posle čega su Nikolić i Vučić preko noći otkrili da je Brisel iz njihove nove perspektive podjednako blizu kao i Teheran, čime su poništili i poslednji veliki adut demokrata. Sada su dve najveće političke snage u Srbiji makar deklarativno okrenute Evropi, s tim što je Napredna stranka rasterećena onog već pomenutog obećanja iz prošle kampanje koje je, ako se izuzme dobra volja i cinizam Ivice Dačića, Demokratsku stranku dovelo na vlast. To znači da još uvek postoji realna mogućnost da se nakon izbora pogled naprednjaka opet usmeri ka Istoku, što će, između ostalog, zavisiti i od rezultata potencijalnih koalicionih partnera.
Srbija je, sudeći samo prema događajima od 12. oktobra do današnjeg dana, daleko, daleko od Evrope, odnosno njenih civilizacijskih vrednosti.
I dok se na severu Kosova podižu i uklanjaju barikade, a predsednik države ćaska sa predsednicima tamošnjih opština, na ulicama gradova širom zemlje bodežima se napadaju pripadnici LGBT i drugih manjinskih zajednica, spaljuju se zastave susednih država, u skupštini se promoviše jezik mržnje i nasilja, radikali se ponovo hvataju zarđalih kašika i otvoreno prete smrću političkim neistomišljenicima.
Poznato seme zla u Srbiji još uvek nije iskorenjeno, a za to najveću odgovornost ne snose ni Dačićevi socijalisti ni Šešeljevi radikali ni Nikolićevi naprednjaci ni Koštunicini nacionalisti, već Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Vuk Drašković, ili, da budemo politički korektni, glavni odbori njihovih stranaka, koji su pristajanjem na kompromise tamo gde kompromisima nije bilo mesta, omogućili da to zlo seme opet proklija i iznikne u otrovnu biljku čije smo plodove, nažalost, imali priliku da okusimo i od kojih još uvek osećamo veliku mučninu.
Zato je danas u Srbiji muk, kako u pomenutom tekstu kaže lider SPO, a ne zato što bilo ko ozbiljan veruje pomalo senilnom patrijarhu da je Kosovo i glava i srce Srbije. Možda je Tomislav Nikolić jedini bio iskren kada je rekao da će političarima uvek biti lepo, i sa Kosovom i bez njega. Da to ipak ne bude baš tako, građani bi mogli da učine mali napor tako što bi na sledećim izborima na izbornim listićima dopisali i zaokružili svoja imena čime bi jasno stavili do znanja da posle dve decenije više ne pristaju na zloupotrebu svog poverenja. U svakom slučaju, novo prebrojavanje nam tek sledi, a posle njega i novo kajanje. I tako do sudnjeg dana.
Peščanik.net, 28.10.2011.
