Zanimljiva situacija: najpre je država, odnosno politička oligarhija na vlasti, svojim (ne)činjenjem stvorila (ili mu je odlučujuće kumovala) frapantan haos na medijskom prostoru, a kad je taj „nered“ došao po svoje i počeo da naplaćuje dugove od svojih tvoraca, spustila je rampu. Porukom „što je bilo bilo je, ne može više tako“, najavila je uspostavljanje strogog medijskog „reda, rada i discipline“, što je izvršilac (zadatog) posla, isfrustrirani ministar kulture Nebojša Bradić već nazvao „vrhunskim demokratskim obrascem“ u ovdašnjoj interpretaciji evropskih vrednosti. Tako se u vremenskom razmaku od nešto više od jedne decenije, od famoznog „Šešeljevog“ ili „Vučićevog“ Zakona o informisanju, kome je bilo namenjeno da po kratkom postupku, prekim prekršajnim sudovima, golom (državnom) represijom eliminiše svaki medijski (i politički) oblik prkosa i otpora, dospelo do samog praga tzv. Dinkićevog zakona. Njegova suština je da toj istoj represiji namakne demokratsko odelo, a sam medijski korpus pretvori u monetu za međusobne političke i vlastodržačke konfrontacije i nadgornjavanje. Činjenica da su se okolnosti od 1998. do 2009.godione izmenile, ipak, ne otklanja utisak da je i danas na delu istovetni cilj – pod plaštom navodnog obračuna sa najezdom tabloidnog primitivizma, očistiti medijski prostor od nepodobnih i tako „prepariranog“ podvesti ga pod apsolutnu kontrolu države i politike. Ako je i koliko je tako nešto moguće danas izvesti bez većih lomova i protesta.
O „brzim“ izmenama Zakona o medijima, o fanatičnoj ali i diletantskoj upornosti da njegovo usvajanje u „preumornom“ parlamentu nametne maltene kao sudbinsko pitanje opstanka vlade i nategnute vladajuće većine, rečeno je i napisano proteklih dana daleko više nego o Ustavu koji nam je dvojac Koštunica-Tadić pre nekoliko godina podmetnuo kao kukavičije jaje. Pravni eksperti su gotovo jednodušni da se ovim izmenama krši Ustav, a država na sebe preuzima ulogu i tužioca i sudije, što potencijalno (ako izmene budu usvojene u sadašnjem obliku) može biti pogubno za pravni sistem i demokratiju. Medijski stručnjaci su, pak, složni u proceni da se iza ovog brzopoteznog manevra vlade kriju neke nečasne namere dela vladajuće partijske garniture, na šta upućuje spoznaja da se zakon pojavio iznebuha, preko noći, bez ikakve prethodne debate i konsultacija sa medijskim udruženjima i timovima koji su već radili na medijskom zakonodavstvu, a i bez ikakve komunikacije sa odgovarajućim međunarodnim institucijama, OEBS i EU, pre svih. Sami novinari i njihove profesionalne organizacije, u većini, ostali su u uverenju da je smisao vladine intervencije u medijskoj sferi da se pretnjom drakonskim kaznama ionako osiromašeno i konfuzno srpsko novinarstvo drži u permentnoj napetosti i strahu od posledica. Dakle, da se uspostavi sistem kontrole koji će podsticati da autocenzura postane jedan od glavnih regulatora režimske ambicije suzbijanja preterane novinarske radoznalosti i odvraćanja od čačkanja po škakljivim i neprijatnim temama, aferama i skandalima.
Doduše, malo ko osporava pravo države da svojim merama reguliše medijsku oblast i pojača odgovornost medija i novinara za kršenje zakonskih i moralnih normi, ali ona to mora da čini u meri koja neće dovesti u pitanje ukupne medijske slobode i Srbiju dodatno kompromitovati u očima međunarodne javnosti. Ovim izmenama u medijskom zakonodavstvu, međutim, politička garnitura na čelu države manifestuje da joj baš i nije preterano stalo do toga, odnosno da joj je preča briga da informativna glasila upregne kako u svoje dnevno-političke, tako i u neke strateške političke ciljeve i interese. Otud i upozorenje da režimom drastičnog kažanjavanja država, u stvari, pere ruke od sopstvene odgovornosti za haotično stanje u informativnoj oblasti, medijsko siledžijstvo namnoženih tabloida, zbog udela pojedinih državnih (bezbednosnih) institucija, političkih partija i njihovih lidera u njihovom osnivanju i razmahu, brižljivom snabdevanju pikantnim i kompromitujućim materijalima o političkim rivalima i neistomišljenicima. U sistematskom stvaranju gotovo histerične atmosfere progona i linča i ugrožavanja ne samo privatnosti već i sigurnosti pojedinaca, njihovih porodica i grupa. Usput, vlast je i u postojećoj zakonskoj regulativi imala mnoge instrumente da sankcioniše grubu zloupotrebu medijskih sloboda, ali ona je to, po pravilu, svesno eskivirala pojačavajući utisak u delu javnosti da „žuto nasilje“ nije nikakva slučajnosti niti, pak, posledica, kako se često želi prikazati, preteranih medijskih sloboda.
Višednevna opštenacionalna euforija zbog uspeha sportista, koja se, po običaju pretvorila u besomučnu marketinšku predizbornu kampanju u kojoj su se državnici i politički lideri rastrčali ko će više političkih poena skupiti, kao da je (privremeno) gurnula u drugi plan političku konfuziju u režiji vlasti time što je odložila (hitan) postupak usvajanja „paketa mera za suzbijanje medijskog kriminala“ za 31.avgust. Zapravo, taj predah je vešto iskorišćen da na površinu izbiju navodni nesporazumi u vrhu vladajuće koalicije, „teški sporovi“ na relaciji Dinkić-Dačić, što je, zapravo, poslužilo da se, bar dok se zakonske izmene ne usvoje, ograniči i amortizuje nastavak debate o mogućim teškim reperkusijama sprovođenja zakona po sudbinu medija. Skupštinska procedura je završena, zakon će biti usvojen, a možda i neće, vlada ga u svakom slučaju ne može povući, moguće je da vlast, suočena sa neočekivano oštrom reakcijom i tamo gde se tome nije nadala, a najverovatnije i pod pritiskom institucija OEBS i EU, nađe pravno-politički hokus-fokus model kako da se izvuče iz sopstvene kompromitacije, odnosno revidira svoj (planirani) udar na medije. Ili, pak, da sve prepusti ekspertima, koji upozoravaju da je čitav zakonodavni medijski okvir (posebno njegova primena) – od neslavne misije Saveta RRA, preko netransformisanog državnog servisa (vlade) RTS, do krajnje nejasnih tajkunsko-partijskih vlasničkih odnosa u vodećim medijima – zrelo za ozbiljno propitivanje i preispitivanje..
Ma kakav ishod bio kad se preplanuli poslanici i njihovi ministri budu vratili sa odmora, sama pojava predloga izmena Zakona o javnom informisanju, način na koji je pripremljen, a naročito njegov sadržaj u prvoj i drugoj, „prerađenoj“ varijanti, proizveli su ne baš zanemarljivu štetu. Medijima je praktično upućeno upozorenje da njihova profesionalna hiperaktivnost (u istraživačkom i komentatorsko-analitičarskom novinarstvu) ima svoju cenu. Čak i ako zakon ne prođe, to ništa neće promeniti u nameri političara da uspostave što potpuniju kontrolu nad medijskim prostorom Srbije, disciplinuju „neposlušne“ i „preradoznale“ medije i novinare, primoraju ih da, pre nego što se upuste u avanturu, dobro porazmisle o činjenici da je rizik samo njihov.
Desio se, u međuvremenu, i jedan, za neke zbunjujući, za mnoge, ipak, očekivani paradoks: zakonskom pridavljivanju medija najviše se protive upravo inspiratori i autori najmonstruoznijeg progona i uništavanja medija. Dakle, „evropeizirani“ i „reformisani“ socijalisti, naprednjaci, odnosno radikali de luks, i obični radikali. Njima uz bok su Koštuničini narodnjaci, čija je vladavina obilovala brojnim primerima „čišćenja“ vodećih medija (RTS, Politike, Večernjih novosti) i obeležena pravom poplavom patriotsko-nacionalno-partijski upodobljenih tablolida. Tu negde je i maksimalni angažman osvedočenog centra „slobodnog novinarstva“, Udruženja novinara Srbije i njene predsednice, koji su valjano procenili da je pravi trenutak da se petooktobarskim pobednicima uzvrati za sve ono što im se, u godinama iza nas, zapravo, nije dogodilo. U isto vreme, najveći zagovornici zakonskog uspostavljanja „reda, rada i discipline“ su, opet, nekadašnji najveći protivnici modela „crveno-crne“ (SPS-JUL-SRS) koalicije, pre svih DS, G 17 Plus, SPO.
U stvari, pravog paradoksa nema. I na ovom, nema sumnje, drastičnom primeru se pokazuje da su demokratske vrednosti vrlo promenljiva kategorija, a vlast, monopol i moć voćka čijim se čarima ne može odoleti. Taj „paradoks“ postaje svojevrstan indikator da se Srbija, u svom jednodecenijskom tumaranju u magli suštinski nepromenjene ideološko-političko-nacionalne matrice, vratila tamo gde je bila krajem 90-tih. Forsirao se, doduše, privid da se u vrednosnom sistemu posle Miloševića i Šešelja nešto menja, da bi tek u samoj završnici mnoge zablude pale, i postalo savršeno jasno da je vlast sama po sebi velika slast. Da je sklonost autoritarnim, a i represivnim modelima disciplinovanja i „uređivanja“ medijskog prostora, koju mnogi prepoznaju kao predvorje i za neke druge strateške političke poteze, jedna od glavnih osobina i vlasti koja za sebe tvrdi da je demokratska i proevropska. Menjaju se, dakle, vremenom akteri i uloge, ali motivi i krajnji ciljevi ostaju isti: vlast po svaku cenu.
Peščanik.net, 07.08.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
