Banksy Hip Hop Rat, London 2008, foto: Tim Fuller/Wikimedia Commons
Banksy Hip Hop Rat, London 2008, foto: Tim Fuller/Wikimedia Commons

Oni su i miševe hteli da puste u salu da tako spreče da se usvoji GUP – kaže Vučić, a misli na demonstrante u Novom Sadu. Ne na ove od juče, nego na one od pre neki dan, što se takozvano obezbeđenje iživljavalo nad njima. Zamislimo to – ljudi poneli kutije s miševima. Hoće da ih puste u salu. Da bi ih pustili, moraju prvo i sami doći do sale. A da bi uopšte došli do sale, moraju probiti policijski i… kako se kaže za kordon od privatnog obezbeđenja? Kako god, zamislite sad nekoga s kutijom i miševima u njoj kako se zaleće na kordon da ga probije. I pošto ga probije, trči s tom kutijom pod miškom ka sali da pusti miševe.

Nezamislivo je, je l da? Mislim, jednom kada bi ušli u salu, šta će demonstrantima miševi? I bez miševa bi, samim svojim prisustvom, prekinuli sednicu i sprečili glasanje za Glavni urbanistički plan. Ali, Vučić je uporan, nosili su miševe. Gde su sad ti miševi? Kada je privatno obezbeđenje pod zaštitom policije krenulo da bije demonstrante, da li je isto tako izgazilo i miševe. Ako jeste, trebalo je to da nam se kaže. Jer i to je svojevrsno krvoproliće – divljački masakrirati nesrećne miševe. A kakva bi se tek priča od toga mogla napraviti – o ulozi (tragičnoj) miševa, dakle doslovno miševa, bez metafora, u modernoj srpskoj politici.

Zašto je Vučić potegao sirote miševe? I što sam se ja sad zalepio za njih? Miševi u Vučićevom govoru treba da izazovu gađenje prema demonstrantima. Kada čuje za miševe, publika će, veruje Vučić, reagovati iz stomaka – miševi su prljavi, prenose bolesti, hrane se i razmnožavaju na smetlištu… Koliko god sama po sebi bila glupa ta Vučićeva slika demonstranata s miševima, nelagoda spram tih životinjica jača je od zdrave pameti. Ko god da nosi miševe sa sobom, mora biti kao i ti miševi – prljav, zarazan, sa smetlišta… Ne samo sasvim drugačiji od nas, nego i opasan za nas. To su Vučićeve slike, to je priča iza njih. Gađenje, strah, mržnja – to su emocije na/za koje radi Vučićev verbalni pogon.

Britanska antropološkinja Mary Douglas u čitavoj se svojoj bogatoj karijeri bavila upravo tim slikama prljavog kao svojevrsnim pretnjama kojima se održava poredak (u našem konkretnom slučaju: vlast). Njena najpoznatija knjiga o tome, „Čisto i opasno“ iz 1966, kod nas je prevedena i objavljena 2001.1

Propaganda zasnovana na takvim slikama, razume se, nije bila nepoznata u prošlosti. Čitalac se možda već setio kako je Art Spiegelman ispričao priču o svom ocu kao mišu u čuvenom stripu „Maus“ o uništavanju evropskih Jevreja u 2. svetskom ratu. Spiegelman crta oca i sve druge Jevreje kao miševe jer ih je tako predstavljala ondašnja nacistička propaganda. Nacrtavši ih tako, on je tu propagandu okrenuo naglavce: sada već generacije čitalaca, u poslednjih tridesetak godina, saosećaju sa Spiegelmanovim miševima i pate zajedno s njima. Ali, ostavimo Spiegelmana, da ne bude kako povlačimo grube i neprikladne analogije. Uostalom, nije Spiegelman jedini izvrtao naglavce ružne slike o miševima.

Jedan drugi strip autor, Britanac Bryan Talbot nacrtao je „Priču o jednom lošem pacovu“, opet pre gotovo tri decenije. Glavni junaci su devojka i njen ljubimac pacov. Devojka je žrtva seksualnog zlostavljanja. Zlostavljač je otac. Talbot prikazuje njen oporavak – niz pokušaja da ponovo stekne kontrolu nad svojim životom i iznova ga osmisli. Što se same priče tiče, pacov je čisti višak. Ali, Talbotu je ipak potreban da bi izvukao dvostruku poentu – prvo, pacovi uopšte nisu onakve životinje kakvima se predstavljaju u evropskim kulturama; ima kultura u kojima oni ne izazivaju nikakvo gađenje. Štaviše, predmet su obožavanja. (Douglas bi rekla da razne kulture na razne načine određuju šta je prljavo/opasno.)

Ali, sve i da jesu gadni baš onako kako nam se predstavljaju, od njih – i tu Talbot zaokružuje svoju poruku nošen pravedničkim gnevom – mnogo gadniji mogu biti sami ljudi, recimo oni, kako to pokazuje njegov crtani roman, koji zlostavljaju svoju decu.

Hoću da kažem, i da time završim, sve i da su nosili miševe sa sobom, to od demonstranata ne čini nikakve gadne monstrume, jer miševi sami po sebi nisu nimalo strašni. Ali, neka bude da su strašni, baš onako kako, recimo, George Orwell u „1984“ računa da mogu biti strašni i na tome gradi užas u završnim scenama svog romana (jasno je opet da čak ni tu nije reč o opasnim životinjama, jer i pacovi i Orwellov junak Winston Smith zapravo su na kraju priče žrtve), ipak i dalje stoji da neki ljudi – kako to ogorčeno prikazuje Talbot – mogu biti mnogo gadniji od njih. I to je otprilike sve što se o tome – o miševima u politici – ima reći: ne plašite se miševa.

Peščanik.net, 29.07.2022.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Meri Daglas, „Čisto i opasno“, prevela Ivana Spasić (Beograd: XX vek, 2001).
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).