Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Posle rašomonijade oko predsedničkog kandidata i moguće kandidature dvojice naprednjaka za mesto predsednika Srbije, opozicija može da računa sa štetom koja je eventualno nastala za Vučića najavom kandidature aktuelnog predsednika za novi mandat. Od Nikolićeve kandidature nema ništa, ali je ta igra dobro ilustrovala suštinu naprednjačke stranke, koju smo doduše oduvek i znali: za njih je država, odnosno vlast u državi, samo prostor namirivanja njihovih prostački nezajažljivih ambicija i hirova. Otuda i odugovlačenje, natezanje i glupiranje oko kandidata, koje je predstavljano kao nekakvo ozbiljno promišljanje, sve tobože “u korist Srbije”. Da naprednjaci makar malo cene institucije, a i same glasače, predsednički kandidat bi trebalo da bude poznat mesecima unapred, kao što je to slučaj u istinski demokratskim zemljama, tako da se javnosti ostavi dovoljno vremena da se informiše o svemu što je u njegovoj karijeri relevantno za funkciju za koju se kandiduje.

Ali naprednjački kandidat je sticajem okolnosti dobro poznat. U tom kontekstu postavlja se nekoliko pitanja: Odakle ova Vučićeva kandidatura, imajući u vidu da je pozicija predsednika vlade u arhitekturi vlasti u svakom pogledu moćnija od predsedničke? Nije li za samodržavlje koje ostvaruje aktuelni premijer pozicija šefa vlade adekvatnija? Da li Vučić ovakvim postupkom rizikuje da se njegovo samodržavlje uruši, čak i ako pobedi na predsedničkim izborima?

Ako postoji nešto politički racionalno u Vučićevoj odluci da se kandiduje na predsedničkim izborima, onda je to strah od fenomena poznatog kao “drugi predsednički mandat”. Drugi mandat je u većini zemalja istovremeno i poslednji mandat šefa države, osim ako ne dođe do promene ustava, premda je i tada trka za treći mandat sporna. Drugi mandat je tako prilika da se predsednik na svojoj ponovo osvojenoj funkciji “istakne”. Ako je u prvom mandatu delovao skrajnuto, ponižavano, nemoćno, sve se nadajući neophodnoj podršci za drugi mandat, dobivši konačno tu priliku, on više nema šta da izgubi. Tada bi moglo da nastupi, figurativno govoreći, u konkretnom slučaju Srbije, ono Nikolićevo sa pominjanjem izmeta, glagola i majke – “na replici”… Drugim rečima – petogodišnja nikolićevska replika svima i svakome. Otuda, Vučić dobro zna da bi predsednik koji “zvoca” vrlo lako mogao biti upravo – Nikolić. I to nipošto ne bi bilo bezopasno “zvocanje”, jer politički aktiviran na poziciji predsednika, Nikolić bi za Vučića bio potencijalno veoma opasan. To se pokazalo čak i u ono nekoliko dana političkog cirkusa koji smo imali priliku da pratimo. Vučiću je savršeno jasno da bi Nikolić imao dobre motive za svojevrsnu osvetu, ima i jake razloge, nakupilo se jeda i gorčine, a u drugom mandatu nema više razloga za uzdržavanje. U tom smislu je i sam Nikolić dao naslutiti da bi taj drugi mandat kanda malo drugačije izgledao od ovog u kojem je, kako kaže, trpeo poniženja. Da li samo od političkih protivnika iz drugih stranaka?

Čini se da je bilo toliko izvesno da bi Nikolićev drugi mandat bio epoha ozbiljnih podela u SNS, da je strah od takve aktivne uloge predsednika naterao Vučića da se kandiduje na predsedničkim izborima. Razume se, u pretpolitičkim organizacijama kakva je SNS, niko treći ne bi dolazio u obzir, sa stanovišta eventualnog Nikolićevog mirenja sa takvom sudbinom: to čak ni uz Vučićevu kandidaturu nije prošlo bez ozbiljnog potresa. A kako bi tek izgledalo u slučaju kandidature, recimo, Zorane Mihajlović? Dakle, osim računice da će i na predsedničkoj funkciji neformalno zadržati moć, u Vučićevoj kandidaturi ima i nečeg politički racionalnog, ali ne sa stanovišta javnog interesa, već isključivo političko-kalkulantski racionalnog.

Činjenica je, reklo bi se, da su Vučić i Nikolić međusobno u konkurentskom odnosu, čak i u sukobu. To dalje znači da, što se Vučića tiče, ne postoji šansa da se Nikolić ponovo nađe na čelu SNS-a niti na čelu vlade. Ako je nešto tako i obećao Nikoliću (koji je ovo tražio), Vučić će već naći načina da vrlo brzo takvo obećanje otkloni. Prepuštanje stranke i moćnije pozicije u državi glavnom unutarstranačkom rivalu, pri tome uvređenom i spremnom na osvetu, bilo bi svojevrsno političko samoubistvo. Vučić zasigurno nije sposoban da učini išta smisleno i korisno za državu i građane, ali mu se ne može osporiti politički nanjuh, naravno, za ono što je korisno za njega. Otuda je teško zamislivo i to da premijersko mesto ustupi bilo kome iz svoje stranke. (Eto šanse za Dačića, koji se Vučiću može učiniti kao bolji izbor od bilo koga od istaknutijih naprednjaka). Ili će nas odjedared ubeđivati da je najbolje da funkciju predsednika vlade (kad to već ne radi sam Vučić), obavlja neki “ekspert”, iako je to par excellence politička funkcija.

Ipak, oslanjanje na “političko čulo”, ma koliko osetljivo, kad-tad izda. Naime, čitavu stranku Vučić je upregao da vuče njegova kola što, uprkos usiljenim izlivima oduševljenja njegovih “najbližih saradnika”, kod njih (makar nekih) nesumnjivo izaziva frustraciju i bes. Tu, naravno, ima simbioze, ali takva neprirodna vernost i jednoumlje naprosto ne mogu da budu stvarni niti da traju beskonačno, neprirodni su. Ma koliko da se radi o nesolidnim karakterima, a tako očigledna subordiniranost vređa svako dostojanstvo. Zato će, usput govoreći, Vučićev politički kraj biti obeležen izdajom njegovih sadašnjih “obožavalaca”, samo kada osete da su na dovoljno bezbednoj distanci i da im moćna figura gazde-zaštitnika više nije politički neophodna. Forma te izdaje je manje važna, kao i to da li će se dogoditi bučno ili tiho.

Prvi korak u postizanju te distance može biti svesrdna i jednodušna podrška Vučićevoj kandidaturi za predsednika Srbije, čime zapravo počinje njegova politička izolacija, koju sprovode takozvani “najbliži saradnici”. Ukratko, dok je Vučić duboko svestan neposredne političke opasnosti od Nikolićevog drugog mandata, on istovremeno ne ostavlja utisak da je savladao lekciju iz opšte istorije samodržavlja: takvi kao on često “padaju” zbog “izdaje lakeja”. On sada mora da nadigra svog konkurenta, bivšeg šefa Tomu Nikolića, ali da li zaista može da računa na podršku onih koji su na sednici GO njegove stranke onako neprirodno, nemo, nepomično i upadljivo glumeći fascinaciju (“čast” izuzecima) gledali u svog neprikosnovenog lidera i kao jedan aplaudirali na najbesmislenije fraze koje je izgovarao čovek koji (vide to dobro i mnogi od njih) ostavlja utisak sve dramatičnijeg raskida sa realnošću? Nema nikakve sumnje da su visoki procenti podrške birača na neki način zasluga samog Vučića, odnosno jednog delimično spontanog a delimično građenog političkog kulta (nema naprednjaka koji ikada kaže išta za javnost a da ne spomene Vučića). Toga su svesni, ne bez cinizma, i u njegovoj stranci, zbog čega im je on svima, sva je prilika, i dalje neophodan. Ali ta vrsta politikantskog udruživanja zapravo je jedna opasna i štetna lakrdija i kada god da se ta duboko anti-politička špekulacija sruši, posledice koje ostaju posle dugogodišnje vladavine takve neodgovorne družine na društvu i državi koji sve to nekako pregrme su ogromne. Nepravda će biti ako se sve sruči samo na Vučića, jer ne treba zaboraviti da on takav kakav jeste nije moguć bez njih takvih kakvi jesu.

Iako postoji mogućnost srazmerno brzog urušavanja naprednjačke vlasti, imajući u vidu sa kim imamo posla postoji i mogućnost jednog sasvim drugačijeg poretka stvari. Vučić može biti jedan od retkih srećnika pa da zaista bude okružen saradnicima u dovoljnoj meri lišenim samopoštovanja, ali i dovoljno sposobnim da to kapitalizuju zadovoljenjem materijalnih i srazmerno skromnih političkih interesa, svagda u senci vođe kojem se iskreno dive i koji im, kao neki feudalni sizeren, za “vernu službu” čini milost i pruža zaštitu. Drugi deo ovog mračnog scenarija je da zaista dođe do rotacije funkcija predsednika i premijera, što bi trebalo da označi promenu ukupne političke orijentacije Srbije i do postepenog ili čak radikalnog napuštanja čak i ovako traljave politike EU integracija i do zaokreta na drugu stranu, ka Rusiji. Pa onda tim putem dokle i koliko može da se stigne, do sledećeg zaokreta, ako bude potreban za održanje pozicija vlasti. I tako sve dok dovoljno veliki broj ljudi ne budu dovedeni do stanja potpunog očaja… Tome, razume se, treba dodati i spremnost takve ekipe, koja se dokopala moći, i na razne manipulacije i marifetluke, uključujući medijske, izborne, pravne…

Sa besprincipijelnom, bezidejnom i nesposobnom vlašću Srbija može, dakle, da oscilira između svih krajnosti, što čini da naprednjake, pored svih drugih nesolidnosti, “krasi” i potpuna nepredvidljivost u svim bitnim političkim pitanjima. Odnosno, njihova je politička profilacija izvesna, ali je nepredvidivo šta će ova družina i njeni centri (centar?) odlučivanja proceniti da je korisno za ostanak na vlasti u konkretnom trenutku. Pošto su sa uspehom instalirali pretpolitičku kulturu u Srbiji, promene i zaokreti od 180 stepeni u bilo kom aspektu politike uvek su mogući, jer vladajuću političku klasu suštinski ne zanima kakvu cenu će usled tih tumbanja platiti građani – dovoljno je da je vlast kreirala okruženje (mediji, klijentelizam, stranačko zauzimanje svih važnih pozicija moći i slično) u kojem pouzdano zna da nju nikakva šteta koju načini državi i društvu neće koštati ništa, bilo šta da uradi i kako bilo da postupi. Ako je takva distopijska perspektiva ono što Srbiju očekuje u narednom periodu, onda je pred nama, možebiti, srazmerno dug period novog i mučnog “osvajanja slobode”.

Peščanik.net, 03.03.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017