Should we talk about the weather?
Should we talk about the government?
R.E.M. – Pop Song 89
Državna televizija je našla načina da i ono malo programa otvorenog za suočavanje različitih mišljenja obesmisli ili praktično ukine. Emisija Da možda ne sada se emituje ne jednom nedeljno, već jednom do dva puta mesečno – od nje je važnije sve što vam padne na pamet – fudbal, Evrovizija, filmovi, serije. Ono što ostaje, pak, verno prati politiku distrakcije diktiranu od strane vlasti – za vreme izborne krađe pričaće se o ekonomiji, nakon otkrivanja svinjarije u Savamali o nepostojećim neredima u RS ili već nečemu sličnom. Ionako kratke debatne emisije pune se suvišnim i besmislenim unapred snimljenim prilozima, sve ne bi li slučajno neki gost iskočio iz zadate matrice i rekao nešto iole bitno o ključnim političkim temama.
Tim je značajnije kada uprkos svim ovim merama predostrožnosti, nekome to zaista i uspe, a uspelo je ovog utorka u emisiji Upitnik Slobodanu Antoniću. Na pitanje voditeljke i urednice emisije „Zbog čega je uranila priča o predsedničkim izborima?“, Antonić je odgovorio na jedini smislen način:
“Ja bih vas pitao zašto ste vi odabrali ovu temu za emisiju? Recimo, ja bih odabrao temu – Savamala: tridesetoro ljudi pod fantomkama drži jednu ulicu u Beogradu dva sata, ali to nije tema za RTS. Za RTS je važnija tema – predsednički izbori. Vi birate temu i onda pitate – otkuda sad ova tema? Pa vi ste izabrali tu temu! Zašto tema nije – parlamentarni izbori, da li je bilo krađe ili ne? Zašto tema nije – fantomke? I sad pitate nas – a što je ovo tema? Pa vi ste to izabrali!”
Naravno, ovaj incident je brzo ispeglan – ne samo da je voditeljka navalila na sopstvenog gosta ne dozvoljavajući mu da dođe do reči, već su to učinili i ostali gosti, „neutralni“ analitičari Đurić i Radun. Ironija je u tome što su ova poslednja dvojica navodno na međusobno suprotstavljenim stranama – jedan je zagovornik EU integracija, ulaska u NATO, neoliberalnih reformi, mera štednje, otpuštanja (u jednoj od briljantnijih kolumni u Politici on preklinje premijera da se ne osvrće na zapomaganja lenjih i razmaženih prosvetara), dok je drugi proruski „patriota“, desničar, konzervativac itd, znate već.
Da je aktuelni režim okupio oko sebe i levicu i desnicu, i neoliberale i protekcioniste, i zagovornike NATO i zagovornike nikad u NATO, već je primećeno – lista stranke na kojoj se nalaze Lazanski, Jadranka Jovanović i Ljiljana Habjanović-Đurović pretenduje da predstavlja ne samo celi politički spektar nego celo društvo. Mi smo vi, narode! Mi smo sve!, poruka je ovako sklopljene i skrpljene koalicije.
Ali ovde je bitnije nešto drugo: kakva je situacija na drugoj strani? Glasači s pravom strahuju od neprincipijelnih koalicija u opoziciji, a opet, podeljena, ne samo opozicija, već i antirežimski nastrojena javnost, prosto nije dovoljno jaka da pruži odgovarajući otpor narastajućem i sve ogoljenijem nasilju vlasti. Mediji bliski vlasti budno motre na bilo kakve znake otopljavanja među antirežimskim snagama ne bi li ih prokazali zbog neprincipijelnosti, kršenja obećanja datih građanima itd. Kao rezultat imamo seriju ponovljenih zaklinjanja da nikadnikadnikad nećemo sa onim drugima.
Ako politiku posmatramo samo kroz prizmu odnosa moći, izlaza nema – pravljenje širokih koalcicija moguće je samo onima na vlasti, jer samo oni mogu svojim partnerima da ponude deo plena, komadić kolača, posao tu, honorar tamo, poslaničko mesto na nekom trećem mestu. Rasparčana antirežimska javnost osuđena je na međusobne sukobe, jer su im polazišta naizgled nepomirljiva, a interesi (uglavnom) suprotstavljeni.
Ali to nije jedini način da se razmišlja o politici, niti jedini način da se razmišlja o konsenzusu. Konsenzus se može graditi ne samo oko zajedničkih interesa, već i oko zajedničkih principa. Da li ovakvi principi postoje? To ne možemo znati pre nego što se o tome razgovara – ničija uverenje nisu jednom zauvek data i razgovor nas može navesti da ih revidiramo. Kako je na ovom mestu već primećeno – principijelan stav protiv krađe izbora je korak u dobrom pravcu. Ne treba se razočarati ni ako je druga strana odgovorila u dobro poznatom, zašto ne reći, fašističkom maniru, rezervišući politička prava samo za sebi slične pripadnike većinske populacije, a odričući ih „nepodobnima“. Onaj ko je izjavio da Ustavom garantovano pravo na okupljanje ne važi u slučaju građana čije mu se seksualno ili političko opredeljenje ne dopada, možda će se iznenaditi kada shvati da dobar deo njegovih sopstvenih glasača nije spreman da ga sledi u zahtevima za diskriminaciju sugrađana, kao što mu se može desiti i da bude skrajnut i izolovan u sopstvenom ćošku. Ne treba potcenjivati bilo čiju spremnost da prepozna i ceni pravičnost i prinicipijelnost, pa ni glasača Dveri, među kojima mnogi glasaju tako kako glasaju jer im se to čini kao najbolji način da se suprotstave establišmentu, a ne zato što imaju išta protiv jednakih prava za sve.
Ukratko, u trenutku kada maske padaju (otkrivajući – fantomke) i vlast odustaje od svake spremnosti da građanima ponudi bilo kakav razlog ili opravdanje za svoje postupke, pravi je trenutak da joj se suprotstavi spremnost da jedni drugima ponudimo razloge i opravdanja za svoje stavove i pokušamo da dođemo do principijenih i pravičnih principa oko kojih se može formirati konsenzus drugačiji od onoga zasnovanog na podeli plena. Na silu treba odgovoriti onim čega se sila uvek najviše boji – spremnošću na razgovor i pronalaženjem zajedničkog jezika.
Peščanik.net, 21.05.2016.