Uz izložbu u Novoj galeriji vizuelne umetnosti (NGVU) u Kralja Milutina 49 (26.9 – 7.10.2021).
Fotografije su nastale manipulacijom pri fotografisanju, višestrukim eksponiranjem. Multiplikovanjem motiva gubi se njegova prepoznatljivost, ali se širi referentno polje na koje se fotografija odnosi. Konkretni motivi, slike, dodavanjem lišene viška, oslobađaju pogled ka širokom polju ličnih, geografskih, kulturalnih, ideoloških referenci. Imaginarijuma, sećanja.
Odvajanjem slike od motiva koji predstavlja, raskidanjem veze, apstrahovanjem, proces proizvodnje i recepcije fotografske slike postaje izrazito subjektivan.
Estetičnost, koja proizilazi iz samog postupka, osim samodovoljnosti uzrokuje i intenziviranje recepcije, čime se otvara mogućnost prepoznavanja/učitavanja šireg skupa referenci.
Nedefinisanost slike, njeno odvajanje od prizora koji je naslikala, možda predstavlja sliku sećanja: pri svakom sećanju mi iznova konstituišemo prošlost i smeštamo je u sadašnjost, multiplikujući sliku prošlosti, pri čemu taj proces nije jednoznačan i osim prošlosti zavisi i od sadašnjosti. Da li ćemo ponavljajući ovo doći do smisla, saznanja ili krenuti put samozavaravanja, mitologizacije, ili na neku treću stranu, stvar je odluke. Ovde su svi putevi bezbedni.
Višestruke samosvojne slike se mogu razumeti i kao sredstvo koje niz slučajnih, intuitivnih, u prostoru i vremenu rasutih motiva stapaju u gladak narativ.
Ivana Maksić o izložbi Priroda bez društva
Srđan Veljović je fotograf kome ne izmiče društveno-politički kontekst. Njegov rad je angažovan upravo kao svedočanstvo „praznih mesta“ koja izostaju u ovdašnjem zvaničnom istorijskom diskursu i(li) konsenzusu javnog mnenja. Na taj način specifična estetičko-etička fotografska poetika ulazi u polemiku sa ideološkim „očiglednostima“, kao i sveprisutnim, utilitarnim zaboravom, predstavljajući silu trenja, odupiranja i otpora.
Otuda ove fotografije u prvi mah mogu iznenaditi i zbuniti budući da na njima izostaju jasne vremensko-prostorne koordinate. Odsustvo ljudi, nepostojanje društvenih praksi, narativa, pa i tekovina zajednice, alarmantno je i može se čitati kao antipod ciklusu Devedesete.
Do neprepoznatljivosti „apstrahovani“ geopolitički kontekst u dominantno snolikim ili somnambulnim, na momente „zašećerenim“ fotografskim pejzažima, briše razliku između prošlosti i sadašnjosti, dokumenta i larpurlartističke vežbe. Ostaje samo intruzivna i invazivna bezdogađajna sadašnjost – zamrznuti kontinuum koji omamljuje i anestezira.
U datom umetničkom „prekoračenju“ i dovođenju „čiste“ estetike do krajnjih konsekvenci, iako bez socijalne pozadine, fotografije ipak prizivaju kontekst; crvena petokraka nije lišena konotacija, premda maglovito svedena na puki „artefakt“; tarnerovski pastelni prizor, nadrealan u svom eskapizmu, iskrivljeno je ogledalo postapokaliptične, postratne stvarnosti. Postupak svođenja „brisanog“ prostora na gotovo monohromatske površine višestruko problematizuje logike i strategije individualnog i kolektivnog sećanja.
Lišena ljudskog faktora, razaranja i zagađenja, komodifikovana priroda „ne stari“. Ona se graniči sa mitološkom Arkadijom, večnom idilom u kojoj nema tragova nasilja imanentnog ljudskom prisustvu. Paradoksalno, na samom pragu prekomernog raja, latentno se pomalja moguća distopija. U odsustvu društvenog tkiva, dešava se preteća „renesansa“ ili hipertrofija prirode koja ravnodušno i samo(do)voljno cveta i na grobovima, lepa i kada je krvlju „otrovana“ poput Drine u Višegradu.
Zabeleženi na svega nekoliko fotografija, ljudi su prisutni uglavnom kroz postideološko i postpostmoderno, delirično „događanje mase“. Uprizoreno je ekstatično odsustvo komunikacije kroz zarazan ritam stapanja, diktat plivanja u jatu (samo)zaborava. Nasumičan skup atomiziranih pojedinaca, suštinski suprotstavljen susretu, društvenosti i političnosti, još je samo transični bljesak odsustva zajednice.
Umetnički i svaki drugi eskapizam opredeljen za „filtriranu stvarnost“ nudi zavodljivi predah i beg od traumatičnih, repetitivnih sećanja. Kratkotrajno, on može biti lekovit, ali može i skliznuti u paradigmatičan pristanak na voljno neznanje ili namerno slepilo. Veljovićeve fotografije mogu se, naposletku, čitati i kao podsećanje ili upozorenje da dezintegracija društvenih kodova vodi relativizaciji društvenih vrednosti, odnosno da estetika ne može ići ispred etike.
Peščanik.net, 28.09.2021.
