Reforma sudstva – privlačnost jedne himere

Pristupanje Vladimira Cvijana, doskorašnjeg v. d. generalnog sekretara predsednika Republike novim radikalima, tj. SNS-u privukao je veliku pažnju medija koji se kod nas strastveno bave transferima, što fudbalera što političara, radije nego povećanjem PDV i drugim sličnim trivijalnostima. Ovaj svojevrsni comming-out, pored javnog, za mene ima i privatni značaj.

Vladimir Cvijan je moj kolega, magistar prava sa kojim sam pet godina radila u Institutu za uporedno pravo, a potom u brojnim prilikama sarađivala. Sve što znam o njegovom pravničkom profilu je dobro: solidno pravničko obrazovanje, vrednoća, brza pamet, sposobnost da prevaziđe formalno i dogmatsko pravno mišljenje. I – do skora – umereni pravni i politički liberalizam. Odmah pošto je podneo ostavku na svoj položaj kod predsednika Republike, poverio mi je da je to učinio, obavestivši me i da razlog leži u njegovom nezadovoljstvu reizborom sudija, naročito u izostanku reakcije na nezakonit rad Visokog saveta sudstva. Nije mi izgledalo da će se ta razumljiva rezignacija pretvoriti u politički aktivizam na suprotnoj strani. Zašto i kako se to dogodilo, nagađam, ali ne znam. Posle pristupanja SNS-u on je svoju ostavku objavio. Reči koje je izgovarao, način na koji je to činio i čini odudaraju od slike koju o njemu imam.

Potom, reizbor sudija, umesto da ostane prvorazredna pravna i politička tema, postaje predmet stranačkih manipulacija. Najpre, Cvijan, uz sadejstvo svog novog političkog promotera Aleksandra Vučića, optužuje Visoki savet sudstva i Ministarstvo pravde za korupciju, tvrdeći istovremeno da oni predstavljaju delove pravosudne mafije. Reagujući na tvrdnju predsednice Saveta, Nate Mesarović, da ne zna ko je to Cvijan, na konferenciji za novinare Vučić i Cvijan puštaju snimak razgovora Mesarović – Cvijan. Portparol Demokratske stranke na to se oglašava tvrdnjom da se Cvijan povezao sa strankom, čiji je predsednik svojevremeno najavljivao da će preispitati, među ostalim, i presudu koju je Mesarović donela o atentatu na premijera Đinđića, te da je jasno kakve se to mračne snage suprotstavljaju reformi pravosuđa. Slično saopštenje, u bitno oštrijem tonu objavljuje i LDP.

Zato valja krenuti nanovo o tzv. reformi sudstva.

Pravosudni značaj Cvijanovog transfera

Konstituisanje pravosuđa kao treće državne vlasti u koju građanin može imati poverenja, rezultat je političkih borbi, pre nego uspešnih pravnih formula. Posle Francuske revolucije, na osnovu Ustava iz 1791. godine, sudska vlast se priznaje kao treća državna vlast. Ovo je samo istorijsko podsećanje na tezu da su vladavina prava, nezavisnost sudstva, pravosuđe kao državna vlast – prvorazredne političke teme. Transfer Vladimira Cvijana i pravni nazori političke stranke kojoj je pristupio, bitno su doprineli da se politička tema preobrazi u jeftino stranačko prepucavanje.

Ustavni osnov tzv. reforme

Ustav Srbije iz 2006. godine, pored ostalih legitimacijskih deficita (usvajanje do tad nepoznatog teksta u Skupštini, umesto konstituisanja ustavotvorne skupštine; održavanje političkog i ustavnog kontinuiteta sa autoritarnim razdobljem, po cenu neuverljive legitimnosti referenduma, umesto jasnog diskontinuiteta), postavio je osnov za odbijanje prihvatanja međunarodnopravno prihvaćenih principa nezavisnosti sudske vlasti i sudija. Uprkos deklarativnoj zabrani osnivanja privremenih, prekih ili vanrednih sudova, novi Ustav je uzdrmao jedan od osnovnih principa nezavisnosti sudija – stalnost sudske funkcije. Umesto da ova stalnost bude ispitivana u lustracionom postupku, predviđena su zapravo dva izbora sudije. Prvi izbor vrši Skupština, a drugi (koji je zapravo, reizbor) Visoki savet sudstva.

Takozvana reforma

Rad Visokog saveta sudstva po Ustavu i Zakonu o Visokom savetu sudstva (dalje: VSS) mora biti javan. Zadatak ovog tela bio je da, primenom kriterijuma koji se kratko mogu opisati kao stručnost, osposobljenost i dostojnost, utvrde koje sudije su najbolji među prijavljenim kandidatima, u javnom postupku u kome bi kandidatima bila pružena mogućnost da se izjasne o spornim pitanjima ispunjenja kriterijuma i da taj posao okončaju tako što će svakom kandidatu, bio on izabran ili ne, dostaviti obrazloženu odluku. Umesto svega ovoga, može se dokazati da je rad Saveta bio tajan, da se nije vodila debata o ispunjenu kriterijuma za svakog kandidata ponaosob, već su se iznosili spiskovi kandidata za koje se iz zapisnika ne može zaključiti odakle potiču i da je za sve sudije koji nisu izabrani dato istovetno obrazloženje koje ne sadrži nikakve razloge, a naročito ne konkretne, zbog kojih kandidati nisu izabrani. Tek na osnovu rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja, VSS je Društvu sudija Srbije dostavio odluku kojom se rad VSS proglašava tajnim. Ne samo da su tok rasprave i odluke bili zahvaćeni tajnošću, već su svi članovi VSS, kao i administrativno osoblje, obavezani da svojim potpisom potvrde dužnost čuvanja tajne. Nadležni organ – Poverenik za informacije od javnog značaja, međutim, protumačio je Zakon onako kako glasi: rad VSS je javan i naložio je Savetu da obelodani svoju odluku o proglašenju tajnim onog što je moralo biti javno. Isto to Poverenik je učinio i povodom uskraćivanja zapisnika o toku rasprave i o odlučivanju VSS – naložio je da se dostave Društvu sudija. Nisu dostavljeni svi, a oni koji su dostavljeni nalaze se na sajtu Društva sudija Srbije.

Da je Visoki savet radio savesno, čuli smo (pre)često od njegovih članova. A, rezultati govore i ovo:

– izabran je jedan umrli sudija;

– dve sudije su se našle na po dva sudijska mesta – prva, u Osnovnom sudu u Zrenjaninu i u Osnovnom sudu u Kikindi, a druga – u osnovnim sudovima u Prijepolju i Novom Sadu.

– jedna osoba istovremeno je izabrana i za sudiju i za zamenika tužioca;

– u odnosu na bar dva člana Visokog saveta postoje sukobi interesa, jer je jedan član sudelovao u izboru i unapređenju svog sina, a drugi – u izboru svoje supruge. Pojavila su se za pravnike neprihvatljiva objašnjenja ovih činova: izjavljeno je da ima dosta primera da se deca sudija biraju za sudije; teško je poverovati da pravnik, a naročito sudija ne uviđa razliku između situacije kada srodnika nekog sudije bira Narodna skupština i situacije kada tog srodnika bira telo (Visoki savet) kojim srodnik predsedava ili je njegov član.

O postupku

Neophodno je utvrditi da li je Savet bio svestan da u postupku izbora sudija ima položaj tribunala, u smislu čl. 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, Visoki savet sudstva bi se morao smatrati telom koje bi potpadalo pod pojam „nezavisnog i nepristrasnog tribunala osnovanog zakonom“, zato što je osnovan Ustavom, a bliže regulisan zakonom; zato što su njegove odluke obavezujuće, zato što je zamišljen i zakonom i Ustavom ustanovljen kao nezavisno telo i zato što u njegovom sastavu većinu čine profesionalne sudije. A kada je takvo telo, Visoki savet mora da odlučuje na osnovu javne i usmene rasprave, dajući mogućnost licu o čijem pravu odlučuje, da u postupku sudeluje. Na to telo imaju se primeniti sva pravila o izuzeću koja inače važe u sudskom postupku. Ali, naš VSS nije bio ni nezavisan ni nepristrasan, a naročito ne javan.

Da li je Visoki savet bio svestan da svoje odluke mora pismeno izraditi i pojedinačno dostaviti – ne samo sudijama koje nisu izabrane (ali naročito njima, radi poštovanja ustavnog prava na pravni lek), nego i ostalim, izabranim sudijama? Šta o tome kažu članovi Saveta? Nažalost, šalju protivrečne poruke: „Svako od sudija će dobiti pojedinačno rešenje protiv kojeg se može podneti ustavna žalba.“ (Snežana Malović, ministarka pravde i članica VSS). Predsednica Visokog saveta sudstva, međutim, kaže da je to telo spremno da „prihvati javni razgovor“ sa kandidatima koji smatraju da izbor nije izvršen objektivno i da ga mogu osporiti. Komentarišući zašto za sudiju nije izabrana jedna kandidatkinja, predsednica Saveta je rekla da kandidatkinja „dobro zna, kao i svaki drugi sudija, pošto su kriterijumi za izbor objavljeni, gde se može naći po svojim rezultatima rada“. Iz čega sledi da naprotiv, mi građani Srbije, radi čije dobrobiti se reforme navodno sprovode, o tome ne treba ništa da znamo. Stvar se završila dostavljanjem odluke koja za sve neizabrane sudije ima istovetno obrazloženje, pa je Visoki savet „vraćen na popravni ispit“ jednom neobičnom odlukom Ustavnog suda.

Da li je Visoki savet sudstva naročito vodio računa o dostojnosti kandidata?Na listi izabranih kandidata nalaze se imena sudija koji su dokazano sudelovala u postupcima:

– koji su se završili izbornom krađom,

– neosnovanog pritvaranja političkih protivnika režima Slobodana Miloševića,

– u kojima su ponovno izabrane sudije izbegavale donošenje odluka ili pod neobičnim okolnostima oslobađali okrivljene u krivičnim stvarima protiv pripadnika bezbednosnih službi („Ibarska magistrala“, sklanjanje dosijea BIA),

– koji su u postupcima primenjivali vanpravne kriterijume, a najčešće političke, pogodujući tako određenim i jasno prepoznatljivim političkim strankama (kao što je slučaj sa sporom povodom Magistrata u kome se nalazi sedište Srpske radikalne stranke ili sa sporom povodom iseljenja porodice Barbalić, ili sa sporovima profesora Univerziteta u Beogradu zbog nezakonitog otpuštanja),

– ili, pak, bili u dokazanom sukobu interesa.

O reakcijama DS i LDP

Najpre, o ulozi Nate Mesarović u osudi ubica premijera Đinđića. Valja podsetiti da je proces započeo pod predsedavanjem sudije Marka Kljajevića. Izrekavši zasluženu najtežu kaznu za ubistvo, po tvrdnjama koje dolaze iz DS i LDP, sudija Mesarović se automatski kvalifikovala za predvodnika pravosudne reforme u Srbiji. Štaviše, i ona sama se u jednoj televizijskog emisiji požalila da joj Društvo sudija Srbije nije čestitalo kada je donela ovu presudu. Moj prvi komentar posle ove presude, u jednoj od emisija Peščanika bio je da je ona u javnosti doživljena kao stvar estrade i politike, a ne pitanje prava. To je bila jedna od retkih presuda o kojoj je svako imao potrebu da se izjasni, da je pozdravi ili ospori, počev od šefa države, preko predsednika vlade, pojedinih ministara, članova parlamenta, pa do građana. Izvesni komentari, pogotovo oni koji su dolazili od političara, bili su suviše optimistični. Ne mislim samo na komentare koji potiču iz Srbije, nego i na one koji potiču iz različitih centara u Evropi. Iz njih proisticale su tvrdnje da je Srbija postala pravna država, da je skupila dovoljno kuraži i snage da, zaboga, izrekne presudu za jedno teško krivično delo i da će sada stvari u Srbiji krenuti mnogo boljim putem nego što su do sada išle. Država ima ius et obligatio puniendi, to jest pravo i obavezu kažnjavanja za učinjena krivična dela, i ako ne ispuni tu svoju obavezu, ona uopšte i nije država. Brojne su države u istoriji koje nesporno nisu bile pravne. Takve su sve države sa totalitarnom ili autoritarnom vlašću, od Hitlerove, preko Musolinijeve, preko Portugalije, Španije u vreme fašističke vlasti, do bivših komunističkih zemalja. Te države su rado praktikovale ius puniendi, u okviru kojeg su se nemilice izricale smrtne kazne, ali nikom nije padalo na pamet da za njih kaže da su pristojne i pravne. Zbog same ove presude, Srbija ne zaslužuje nikakvu posebnu pohvalu, niti je najteža kazna izrečena dvojici okrivljenih čini pravnom državom. Štaviše, jedna od najozbiljnijih kritika, upućenih procesu zbog atentata na premijera Đinđića, potiče od pravnog zastupnika porodice Đinđić, advokata Srđe Popovića. U intervjuu, objavljenom u e-novinama 14. maja 2009. godine, a prenesenom na sajtu Peščanika, on kaže. “Ja sam to detaljno obrazložio u svojoj završnoj reči. Gospođa Nata Mesarović je vrlo neprofesionalno završila taj postupak. Daću vam samo jedan primer, gospođa Mesarović je nezakonitim odlukama sprečila potpuno saslušanje generala Ace Tomića koji je imao mnogo toga da kaže o svojim susretima sa Ulemekom i Spasojevićem, o kojima su govorili neki svedoci. Drugi primer: gospođa Mesarević je zastupnike oštećenih nezakonito onemogućila da izvrše uvid u transkripte razgovora vođenih na relaciji Dejan Milenković – Biljana Kajganić, u kojima se prema našim pouzdanim informacijama, koje su dospele i u javnost, sugerisalo Milenkoviču da da lažni iskaz i to predstavljalo Milenkoviću kao ideja `najmoćnijih ljudi u zemlji`, lako prepoznatljivih inicijala D. J. i R. B. Samo zbog te dve stvari gospođa Mesarević bi trebalo da bude razrešena sudilačke dužnosti. Međutim, ona je nagrađena postavljanjem na mesto predsednika Vrhovnog suda, sa koga je posle slala sudovima u Srbiji raspise da ne rade ništa na predmetima u kojima je tužena država.”

Valja podsetiti na to da je suđenje zbog atentata na Đinđića vođeno u okruženju koje nije pogodovalo vođenju postupka, jer je sam postupak bio opstruisan spolja – od Vlade Vojislava Koštunice i iznutra – od same predsednice veća, kao i nadležnog tužioca. Tužilac nije prihvatio predlog za proširenje optužnice, koja bi možda mogla obuhvatiti i neke tada važne političare kao inspiratore, a predsednica veća, sudija Mesarović, nije prihvatila predlog zastupnika porodice Đinđić za saslušanje nekih značajnih političkih ličnosti kao svedoka, demonstrirajući tako svoju danas poslovičnu nezavisnost, koja je po stručnom pravnom mišljenju porparola DS i LDP čini podobnom predvodnicom reforme pravosuđa.

A onda, svi koji se protive ovoj i ovakvoj reformi, po definiciji moraju biti najstrašniji radikalski mračnjaci. Gvozdena logika neumrlog Staljina! Evo, protivim se ovoj i ovakvoj reformi (jer, ona to nije), a ipak sam napisala ponešto nevažno o pravosudnom držanju Tomislava Nikolića prilikom njegovog svečanog otvaranja četvrte pravosudne instance, koja bi imala nositi njegov lik, a naročito delo. Mnogo pre nego što su radikali počeli da čuvaju dete portparolke DS za vreme skupštinskih zasedanja, zabavljajući ga značkama sa Šešeljevim likom, a u vreme kada LDP još nije mogao da odluči da li da izbornom apstinencijom podrži tog istog Nikolića, ili da ipak, nekako glasa za njegovog (tadašnjeg) protivnika.

Prvi pravosudni ishodi reformisanog sudstva

Pre nekoliko dana reformisano sudstvo Srbije – sutkinja Jelena Milinović – u krivičnoj stvari povodom pretnji novinarki Brankici Stanković, odbacilo je optužnicu protiv Gorana Klještana, Aleksandra Perišića, Milana Gudovića, Nemanje Bogdanovića, Nemanje Odalovića i Dragana Đurđevića, kvalifikujući delo pretnje smrću i ugrožavanja sigurnosti, kao krivično delo uvrede koje bi Brankica Stanković imala da goni privatnom tužbom. Ministarstvo pravde je skočilo na noge. Da li je sudija Milinović stručna, možda i dostojna? Nije li i osposobljena? Po svemu sudeći – nijedno. Ona samo demonstrira već poznati sindrom sudijskog ugrađivanja u očekivanje da brzo i nezasluženo napreduje, kada jedna druga politička opcija stupi na vlast. Kada dođu Kavafijevi navijači. Pravda za političara Velimira Ilića zadovoljena je promptno. Dok „slučaj kofer“, na primer, polako i tiho zastareva, tonući sve dublje u reformisano pravosuđe. Zato što sudstvo nije ni reformisano ni nezavisno, zato što obezbeđenje njegove nezavisnosti više nije čak ni politička stvar, zato što je postalo otrcana stranačka priča. Zato što jedni političari, tobože u opoziciji, teraju druge političare, tobože na vlasti, da teraju sudstvo, tobože treću, a nezavisnu državnu vlast, da radi svoj posao.

Peščanik.net, 25.04.2010.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.