Grafit: Odupri se ludilu
Foto: Slavica Miletić

Vesti o atentatu dođu nam kao vremenska prognoza – praktično, iz dana u dan. Tako i odu. Ko se danas seća prognoze od prekjuče. Po analogiji – ko ono beše spremao atentat na Vučića prošli put? Kao što postoji stalna rubrika za vremensku prognozu, tako bi mediji mogli da uvedu i rubriku: atentat. Na novinskim platformama, ključ za ulazak u tu rubriku i njeno punjenje sadržajem trebalo bi proslediti tekućem ministru policije, vojske… kome god, pa neka oni sami kače nove informacije.

Kao što se najavljuju kiša i sneg, tako je sad najavljen atentat za prvu polovinu februara.

Prošlost nam je pokazala da uglavnom nema atentata na visoke ili najviše političke zvaničnike, a da iza njih nisu stajali barem neki delovi njihove sopstvene države. Valjda su zato ovaj put redom ministri iz vlade i razna tela stranke na vlasti požurili da kažu da brinu za Vučića i njegov život. To javno manifestovanje brige ličilo je pak na ono dečje – nisam ja, majke mi. Ako je nekome palo na pamet da pričom o atentatu vrati predizbornu kampanju režima u njeno uobičajeno korito, taj se prevario.

Nije stvar samo u tome što se mogući atentati ne oglašavaju pre nego što se pohapse zaverenici, ako se već došlo do saznanja šta spremaju. Stvar je i u tome što je krajnje nejasno zašto članovi vlade moraju jedan po jedan da kažu šta o tome misle i osećaju jednom kada je vest, nesrećno, izašla u javnost. Pobogu, zar se to ne podrazumeva? Nešto ozbiljno škripi u stranci na vlasti, kada njeni članovi i funkcioneri moraju i povodom vesti o atentatu da potvrđuju lojalnost vođi.

Ali, ni tu nije kraj. Na najteži i najgori mogući način naučili smo da atentatima prethodi njihova medijska priprema, navikavanje javnosti da je tako nešto uopšte moguće. Pred atentat na Zorana Đinđića, sećamo se, tu pripremu uradili si razni mediji bliski odmetnutim delovima države, što su stajali iza organizacije atentata. S redovnim izlascima u javnost samih članova vlade, uglavnom ministara policije, tu pripremu sada već godinama kao da hoće da uradi sam vrh tekućeg režima, a ne neki njegovi odmetnuti delovi.

To je šizofreno ponašanje. Kao takvo, umesto da podstiče na brigu za potencijalnu žrtvu, ono navodi žitelje Srbije da se pod takvom (šizofrenom) vlašću iz dana u dan plaše za sopstvene živote. Kome god da je palo na pamet da je širenje takvog straha – pod uslovom da se to radi namerno a ne iz nekog ignorantskog PR amaterizma – dobro u predizbornoj kampanji, taj ne samo što se pomirio sa svojom šizofrenom ulogom (i poistovetio se s njom), nego i na žitelje Srbije gleda kao na potencijalne šizofrenike.

Čitalac se seća kako je onomad Stefanović, tada kao ministar policije, postrojio jednu policijsku jedinicu pod punim naoružanjem, s takozvanim dugim cevima, da bi nam rekao kako se sprema atentat na Vučića. Vulin je sada, kao novi Stefanović, to jest novi ministar policije, iza sebe poređao ljude u civilu, ali pod jednoobraznim maskama. Pa su im te maske došle kao uniforme. Videle su im se samo oči, ali je iz tih očiju malo šta moglo da se pročita. Ostaje nam da spekulišemo.

Kada je Stefanović pričao o Jajincima i desetinama ljudi koji se tamo šetaju s namerom da ubiju Vučića, možemo pretpostaviti da je jedinica, postrojena iza njega kao dekor, na „scenu“ izašla po naređenju. Moguće je da je i Vulin ovima sad naredio da stanu iza njega. A možda im je samo rekao šta treba da urade i oni odmah pristali. Ali, kako je tačno to uradio? Da li je samo rekao – pođite za mnom? Ili je morao i da im objasni gde i zašto idu? I da li im je to što su morali da stave maske olakšalo da krenu za njim?

Zaista, kada verujete da vas niko neće prepoznati jer nosite masku, da li to čini da lakše pristanete da budete deo scenografije, kulisa od krvi i mesa? Ili je neko među njima Vulinu sugerisao da izlazak u javnost s informacijom o novom atentatu, pogotovo ako je ona tačna, možda nije najbolji način da se sačuva Vučićev život? Vulin je insistirao na tome da je informacija stručno proverena, ali nije se potrudio da objasni kako se to proverava, pogotovo ako zaverenici nisu pohvatani.

Sećamo se, pre nego što su pucali na Đinđića, neki od zaverenika čak i jesu bili uhapšeni, ali ni to nije bilo dovoljno da se priča o atentatu ozbiljno shvati. Pretpostavimo, samo zarad argumenta, da informacija o mogućem atentatu možda nije sasvim tačna ili sasvim proverena – kako onda ljudi pristaju da budu kulise iza ministra? Kako ih se ubedi da svojim telima garantuju da je tačno ono što ministar govori, a da sami u to nisu do kraja sigurni?

Ulog u toj scenskoj igri najveći je mogući – ljudski život, čiji god da je. I naravno da se taj život mora čuvati, kao i svaki drugi. Ali, ako je cela stvar podignuta samo zbog izbora… Prvo, to bi bio razlog da odahnemo, jer nema pretnje po život. Drugo, to bi opet bio razlog da odahnemo, jer je to, iz navedenih razloga, očajno loša kampanja političkih očajnika.

Peščanik.net, 24.01.2022.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).