Dokumentarni film „Prijateljica“ u produkciji N1 govori o odnosima između Srbije i Rusije kroz prizmu meštana sela Putinovo. Meštani su, naime, ime svog zaseoka Adžinci u Gornjem Gajtanu u opštini Medveđa (južna Srbija) 2016. promenili u Putinovo. U filmu vidimo da su Putinovčani svoje stavove o Putinu i Rusiji formirali, kao i većina građana, pod uticajem domaćih političara i medija. „Rusija i Srbija su danas najbolji prijatelji“, izjavio je 2009. Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, a isto ponavljaju i žitelji Putinova 2022. godine. Osnovni razlog zašto su političari u Srbiji posegnuli za mitologizacijom Rusije je „kosovski čvor“ i „umesto da ga odmrse, i premijer Vojislav Koštunica i predsednik Boris Tadić su čvor zatezali, oslanjajući se na rusko ne“ u Savetu bezbednosti, konstatuje na jednom mestu autor dokumentarca Adam Santovac.
Zatim je usledila prodaja NIS-a Rusiji, otvaranje Humanitarnog centra u Nišu i politika nikada u NATO. Istraživanja su pokazivala da su glasači Tadićevog DS-a u jednakom procentu opredeljeni za bliže odnose sa Zapadom, odnosno sa Rusijom (50 prema 50), što je značilo da se u domaćoj politici faktor Rusije više ne može zanemariti. Godine 2011. na Marakani, na prijateljskoj utakmici između Zenita i Zvezde, ceo stadion oduševljeno je dočekao gosta iz Rusije Vladimira Putina. Na već pripremljeni teren rusofilije novoradikali dodaju militarizaciju i antizapadnjaštvo, uz aktivnije učešće SPC-a. U Putinovu čast u Beogradu je održana vojna parada 2014, iste godine kada je izvršio aneksiju Krima, a 2016. režimski mediji snažno promovišu nabavku ruskih polovnih aviona. Od 2015. rusofilija se dopunjava i animozitetom prema zapadnim zemljama, pre svega SAD-u, dok državni vrh vrši redovnu godišnju traumatizaciju stanovništva NATO agresijom.
Dokumentarac se ne zadržava ni na jednoj od političkih ličnosti posebno, nego izlaže sintezu odnosa srpske politike novijeg vremena prema Rusiji. Kafana „Krim“ u selu Putinovu je ukrašena fotografijama Putina, ali i ruskog cara Nikolaja II Romanova. Ličnost Nikolaja II je promovisana naročito za vreme obeležavanja 100. godišnjice od početka Prvog svetskog rata od strane, danas zaboravljenog, predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
Nikolić je spomenik caru Nikolaju II, kao poklon Ruske Federacije, otkrio 2014. u strogom centru Beograda u prisustvu srpskog patrijarha Irineja i ruskog Kirila. Glavna poruka je bila da je Nikolaj II u Prvi svetski rat ušao zbog Srbije, car je „žrtvovao krunu, carstvo i život da bi spasio Srbiju“, rekao je patrijarh Kiril. Narativ o caru Nikolaju se prelivao u narativ o Putinu. Da je, naime, 1999. godine Putin bio u punoj snazi, Srbija ne bi bila bombardovana, više su puta do sada ponavljali novoradikali. Ali, pošto mu sudbina nije bila naklonjena u odgovarajućem trenutku – te za Srbiju nije položio život kao Nikolaj II – Putin se odlučio da sa udaljenosti, ne ispuštajući vlast i krunu, brani srpsko Kosovo.
Otkrivanju spomenika Nikolaju II je prethodila liturgija u Hramu Svetog Save i tom se prilikom srpski patrijarh pomolio: „Mi se molimo i želimo da se prekine bratoubilački rat u bratskoj Ukrajini“. Kiril je o Ukrajini ćutao, danas znamo i zašto, ali to ne znači da mu je bilo neprijatno, naročito kada je srpski patrijarh poručio da smo kao „manji narod dužni i pozvani da svoj maleni brod vežemo za veliki ruski brod koji plovi po pučini ovog sveta“. Veliki ruski brod se 8 godina kasnije teško nasukao na manji ukrajinski, ali to ne brine srpske radikale i SPC – oni kao da su se nameračili da potope Srbiju zajedno sa Rusijom.
Naredne 2015. Nikolić je u kripti Hrama otvorio izložbu „Četiri veka doma Romanovih – Buđenje sećanja“: „Ovu izložbu trebalo bi shvatiti tek kao početak sticanja slike o istorijskoj ulozi doma Romanovih, o njihovom sabornom odnosu prema pravoslavnim zemljama i bratskom osećanju prema Srbima, o borbi velikih ruskih careva sa velikim svetskim silnicima za slobodu i samostalnost malih država i naroda. Neka ova kripta postane učionica u kojoj ćemo nešto naučiti o državnicima i progresivnim politikama koje nesebično pomažu slabije od sebe“.
Iz današnje perspektive, Nikolićev govor kao da je pisala ruska propaganda. Rusija ima „saborni odnos prema pravoslavnim zemljama“, zato vrši agresiju na Ukrajinu; ima „bratska osećanja prema Srbima“, zato se trudi da ih zadrži pod svojim uticajem, što dalje od Evropske unije i SAD-a. Putin se bori protiv „velikih svetskih silnika“ predstavljajući se kao lider ostatka sveta. Sve su to i danas glavne ruske poruke u kontekstu rata u Ukrajini.
Iste godine kada je jadikovao nad sudbinom ruskog cara, Nikolić je imao razumevanja za jednog careubicu i revolucionara. Prilikom otkrivanja spomenika Gavrilu Principu 28. juna 2015. on je rekao: „Gavrilo Princip i mladobosanci su pripadali naraštaju buntovnih mladih ljudi kakvih je bilo u čitavoj Evropi. Nadahnuti idejama pravde i prava na slobodu, pre svega ruskih anarhista i italijanskih revolucionara, prepoznali su u sebi one koji su pozvani da pomognu oslobođenje, izlaz iz siromaštva ravnog ropstvu u zajedništvo, ne samo svog već svih južnoslovenskih naroda“.
Za razliku od ruskog revizionizma koji je vezan pre svega za Drugi svetski rat, srpski revizionizam – ćosićevski – polazi od Prvog svetskog rata. I kao što su istočnoevropski narodi navodno nezahvalni SSSR-u i Rusiji zbog oslobođenja u Drugom svetskom ratu, tako su jugoslovenski narodi nezahvalni Srbiji za oslobođenje u Prvom svetskom ratu. Ono je pokrenuto uspešnim atentatom na Franca Ferdinanda i dovršeno pobedom vojske Kraljevine Srbije.
I pošto se nalazimo na terenu narativa, da u tom duhu i završimo. Dokumentarac „Prijateljica“ nas podseća da su prve političke veze između Srbije i Rusije uspostavljene za vreme Prvog srpskog ustanka, kada je srpska delegacija predvođena protom Matejom Nenadovićem otišla u Rusiju da traži pomoć. Delegacija nije stigla do ruskog cara, već se srela sa njegovim predstavnicima. Članovi naše delegacije su o Rusiji znali jako malo i vratili su se razočarani. Danas lako možemo da saznamo mnogo više – dovoljno je da pitamo Ukrajince.
Peščanik.net, 23.11.2022.
