I šta sad? Opet kuknjava zato što nas Evropski savet ne zarezuje? Ali on ne zarezuje ni Evropsku komisiju, koja osmi put po redu daje preporuku da se Makedoniji dodeli datum za početak pregovora. Da stvari mogu biti i drugačije, pokazuje sama istorija EU. Za prijem Grčke u tadašnju EEZ, odmah nakon vojne diktature, siromašnu i sa velikim političkim bremenom, Komisija je dala negativnu preporuku, ali Savet je smatrao da je ova zemlja geopolitički suviše važna da bi bila ostavljena po strani.

То što osmi put po redu Makedonija ne dobija datum (da bi se od stresa oslobodilo grčko predsedavanje Unijom), koliko je naša krivica, toliko je rezultat neodgovorne politike statebuildinga EU. Ako zaista ne zadovoljavamo minimalne kriterijume (kao što ih, pretpostavljam, zadovoljava Srbija), čemu onda preporuke za početak pregovora? Ako se osam godina od dobijanja kandidatskog statusa jedna zemlja drži u limbu, logično je pitanje da li je Makedonija uopšte zaslužila kandidatski status, ili joj je i tada bio dat podsticaj iz pedagoških razloga?

Ako se iz kandidatskog statusa ne pređe na nešto konkretno, kao što su pregovori i koraci ka suštinskim reformama vezanim uz svako poglavlja, onda – koja je korist od njega? Kandidatski status onda postaje uvreda, poniženje i uzrok untrašnje destabilizacije po političkim i etničkim linijama.

To više nije stimulativna šargarepa, pa je Brisel može slobodno uzeti natrag. Kandidatski status bez pregovora je kazna, i to nezaslužena, jer u obrazloženju se pominju stvari koje nikako nemaju veze sa Kopenhaškim kriterijumima, niti evropskim vrednostima – pominju se nacionalistički zahtevi Atine i Sofije: jedni traže promenu imena, drugi bi da pišu makedonsku nacionalnu istoriju po svom nahođenju.

Ako se zadnjih godina zaista čine džinovski koraci unatrag u više društvenih sfera, zašto Fule i EK blamiraju sebe i lažu? U stvari, koga oni lažu: Evropski savet ili Makedoniju? Ako evrointegracije postaju jabuka razdora u jednoj ionako etnički podeljenoj zemlji, onda to ne može biti put njene stabilizacije i demokratizacije. A nama je pri tome zabranjeno čak i da se naljutimo, što će se videti nakon objavljivanja ove kolumne.

Eto, kažu, Ukrajinci su herojska i proevropska nacija, koja je digla evrorevoluciju da bi se suprotstavila (legitimno izabranom) predsedniku koji ih je vratio u naručje Majke Rusije (doduše za mnogo, mnogo novca). Komentatori najčešće zaboravljaju da se radi o zemlji koja tone u dugove, korupciju, siromaštvo, koja je duboko podeljena po pitanju evropskih integracija. Аko se zaista može govoriti o evrorevoluciji, to znači da iza nje stoji nekakva ideologija – evroideologija. А ona je, bar kada je reč o zemljama koje traže članstvo u klubu, postavljena na pijedastal kao jednoumlje, nešto čemu nema alternative. To što se u sve više zemalja članica EU pojavljuju ultradesničari, pa i fašisti, između ostalih ideoloških opcija koje će dobiti političke predstavnike u EP – je nezgodna činjenica koju nije preporučljivo pominjati.

U Kijevu je bila organizovana tea party uz sendviče koje je delila Viktorija Nuland, visoka predstavnica Obamine administracije, a i baronesa Ešton je požurila da pruži podršku demonstrantima, bez obzira što je to bilo mešanje u unutrašnje stvari suverene žemlje. To nije bilo responsibility to protect, već zaštita geopolitičkih interesa SAD i EU. Za Makedoniju obrnuta poruka glasi: „EU diže ruke od FYROM“. Pri čemu u Makedoniji ne postoji ni političar ni stranka koji traže alternativu izvan evropskog horizonta. EU ovde nije ideologija, već religija. Dogma. Podrška javnosti je blizu enverhodžinskih visokih procenata, i svakako viša od one u Sloveniji i Hrvatskoj kada su one ulazile u članstvo.

Zašto ne bismo mi, dragi sugrađani, još sutra izašli na trgove i krenuli u evrorevoluciju? Evo, nećemo im tražiti ni čaj, ni sendviče, ni 150 miljardi eura pomoći. Ništa ne tražimo, osim datuma za početak pregovora. Mislite li da će se neko tamo uznemiriti i doleteti da nam da podršku? Razume se da neće. Oni nas uzimaju for granted i na našem slučaju rade suptilnije. Već stižu poruke da Albanci u Makedoniji gube strpljenje (sic!), da su nas svi prešišali, pa čak i Dačić i Tači mogu postati nobelovci, dok se mi jogunimo i ne damo da nam promene ime. Tviterašima iz Brisela koji su pisali da je FYROM razočarenje niko nije odgovorio da je i obrnuto tačno: da je i Brisel nama razočarenje.

Statebuilderi su dopustili da mala i slaba država i dalje strahuje za svoju sudbinu, jer teza glasi: bez EU te zemlje neće biti. I sve se to stavlja na kocku, svi njihovi navodni uspesi od 2001. naovamo, samo zbog jednog (ne)običnog imena. Ako im je ime Makedonije važnije od rizika nove destabilizacije, onda to sa imenom nije banalno. U Briselu su se pravili da nisu čuli za Međunarodni sud pravde, koji je doneo presudu u korist Makedonije u sporu sa Grčkom i naložio da ona ne sprečava međunarodne integracije svog suseda. Ali gle čuda, Brisel je preporučio Turskoj da poštuje presudu tog suda. Znači da Grčka, a i EU, taj sud ne priznaju samo kada njima to odgovara.

Kao i 2005. kada smo do duboko u noć čekali odluku Evropskog saveta i mislili da svi tamo samo o nama govore, tako i sada nismo ispali pametniji. Nikako da utuvimo u glavu da mi nismo važni, pa se i dalje međusobno optužujemo i tražimo krivca zašto Makedonija, čak ni pod referencom FYROM, ponovo nije dobila datum za početak pregovora. Na ovom samitu, na vrhu agende su se nalazile neke važne teme koje nam govore u kom pravcu se kreće EU: spasavanje banaka, stvaranje bankarske unije – i odbrambenih snaga.

Čini se da je krajnje vreme da se suočimo sa istinom: EU ni iz daleka nije međunarodni akter koji ima normativnu moć da transformira, demokratizira i promovira vrednosti. Ona se svime time poigrava akrobatski, kao i svaki geopolitički akter. Venera sve više liči na Mars i prestaje da bude moralna vertikala. Sa visine gleda kako se glođemo između sebe, previjamo i ponašamo kao deca koja su dobila batine, ali im ne daju ni da plaču.

Mi nismo u zoni njihovog interesa, sem kao mala, beznačajna tačka na balkanskoj mapi. Tu ne pomaže nikakva evrorevolucija, pa ni samospaljivanje. Moramo pomoći sami sebi i to racionalnom politikom koja će krenuti od rešavanja vlastitih problema, onih pravih – jer nama ime nije problem. Moramo krenuti od domaćih političkih probisveta, koji već dvadeset godina pale i žare, dovodeći do ekonomske, političke i vojne krize, ulične revolucije i međuetničkih obračuna.

U međuvremenu, prema EU bi se možda mogli ponašati prema savetima koje su starovremenske majke davale ludo zaljubljenim ćerkama: ako trčiš za njim on te neće ni pogledati; okreni mu leđa, pa će možda tada pokazati interes. Аko ga ne pokaže – nek ide s milim bogom. Nećemo vene prerezati zbog neuzvraćene ljubavi. Posebno zato što se i ne radi o ljubavi, nego o golim interesima.

Nova Makedonija, 23.12.2013.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 23.12.2013.