Sve diktature na svetu manijakalno dokumentuju sve što se događa – kao da beleženje zločina na neki način može da ih opravda. U njima je birokratska pedanterija zamenila moral. Zbog toga me je jako čudilo što navodno ne postoje dokumenti o zločinačkim ubistvima koje su vojnici Istočne Nemačke namerno počinili pucajući u one koji su pokušavali da prebegnu preko neodbranjive granice dve Nemačke. Naprosto nisam mogao da verujem kako nigde nije može da se pronađe jasna naredba da se puca na granici!
Nezamislivo je da bi građani jedne diktature uzeli zakon u svoje ruke, a kamoli da bi se usudili da bez odobrenja pucaju iz vatrenog oružja. Diktator ima vrlo izoštrenu svest o nepravednosti pravila koje nameće, a uobičajeno je da njegovi potčinjeni, sve dok je to u interesu diktature, privatno na različite načine tumače naredbe koje su namerno jasno formulisane. Takvi postupci, zajedno sa denuncijacijom, deo su uloge koju treba da igra “običan svet” od koga svaka diktatura zavisi.
Dok sam bio dete, granica me je uznemiravala i nisam mogao da razumem zašto ona postoji. Plašile su me karaule, sve što se na njoj nalazilo, kao i način na koji su se držali graničari, naoružani puškama i uvek sa psima koji laju. Moje nerazumevanje je proizilazilo iz činjenice da me je taj sistem, koji se sastojao od zabrana, zatvaranja i pretnji smrću, podsećao na rituale kažnjavanja iz Starog Zaveta. Ali u Starom Zavetu kazna je uvek odgovarala nekom teškom zločinu.
Ja ni danas ne razumem pojam apstraktne krivice. Ali isto tako nisam imao svest o nekoj krivici ili zločinu koji bi zasluživao takvo kažnjavanje. Pošto deca ne mogu da govore o tim stvarima – već i zbog toga što ne znaju reči kojima bi mogli da ih opišu – ostaje im samo da skrivaju svoja osećanja. To detinje neshvatanje i uznemirenost, koja nisam samo ja osećao, kasnije su nas naveli da se “okrenemo ka unutra”, to jest da odbacimo čitav sistema u kome živimo.
Podižući vojnu granicu koja odvaja Istočnu i Zapadnu Nemačku i izdajući naredbu da se puca u begunce, vođe Socijalističke partije su pucale u vlastiti sistem. Na nesreću, samo in spiritu, a ne in corpore. Da li su partijski funkcioneri zahvalili stanovništvu Istočne Nemačke što posle 1989. godine nisu pribegli “rumunskom rešenju”?
Stoga mislim da je, ukoliko je autentičan, dokument nedavno pronađen u federalnom arhivu Štazija u Berlinu važan u dva smisla. Najpre etički, mada je to manje važno jer nikada nije bila tajna da se na granici vrše ubistva s predoumišljajem, već su to znali ljudi sa obe strane, kao što su znali da država nagrađuje one koji su u tome bili “uspešni”. Kada je ispaljen prvi hitac na granici, vođe Istočne Nemačke, zajedno sa svojim dželatima, izgubile su svaki moralni kredibilitet.
Drugi aspekt se tiče prava, i on je, rekao bih, izuzetno aktuelan. Dokument o naredbi da se puca staviće, kako se čini, tačku na legende da tako nešto nikada nije naređeno. Stoga je makar teorijski moguće da dođe do suđenja – nekog koje bi zasluživalo da takvim nazove – na kome će odgovorni (a takvih je i danas još dosta u životu) za smrt više od stotinu ljudi morati da objasne šta su to činili. Na Nirnberškom procesu nacističkim ratnim zločincima, prihvaćena su pravila koja su među nekim pravnicima izazivala nedoumice. Međutim, bez tih pravila ne bi bilo moguće osuditi zločince. Tada nije prihvatano opravdanje koje se poziva na “zakletvu na vernost”, “zakletvu fireru” i “nužnost da se poštuju naređenja”. Iz nekog razloga, na suđenjima staljinističkim kriminalcima ta pravila nisu važila i upravo zato su se ta suđenja, održana tokom devedesetih, pretvorila u ružnu satiru građanskog pravosuđa.
A ne samo da se u ta dva slučaja mogu uporediti počinioci na svim nivoima odgovornosti, već su uporedivi i nacistički i staljinistički sistemi – oni su slični kao dva rođena brata. Zapravo, neophodno je uporediti ih zato što poređenje značajno doprinosi razumevanju toga kako funkcionišu diktature. Na kraju krajeva, nijedan politički sistem nije imun na mogućnost da se takve stvari ponovo pojave! I ne samo to, “umrljana” pravda, kakva je rezultirala iz Nirnberškog procesa, ipak je bolja od nedostatka bilo kakve pravde. A staljinističkim zločincima iz Istočne Nemačke tek treba da bude izrečena kazna koju zaslužuju.
Reinhard Jirgl, “Entdecken heisst die Wiederkehr von Realität”, Neue Zürcher Zeitung, 15. avgust 2007. Autor je pisac rođen u Istočnoj Nemačkoj, a danas živi u Berlinu.
Peščanik.net, 14.08.2007.
