Pustiše nas

Sudeći po izveštavanjima ruskih medija, glavna vest nedelje nije bila ni mučko ubistvo našeg kolege Pavela Šeremeta, ni osmanlijsko nasilje koje posle neuspelog državnog udara Erdogan priređuje Turskoj, već odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta da ne zabrani (baš) celoj ruskoj reprezantaciji učešće na ovogodišnjoj Olimpijadi u Rio de Žaneiru. Određenom broju ruskih sportista će ipak biti dozvoljeno da pod zastavom Ruske Federacije nastupi u Brazilu.

Tako se glavni heroj i demijurg ove blagodetne katarze ruske politike, predsednik MOK-a Tomas Bah, u potpunosti odužio Putinu za unosno radno mesto na koje je on, uglavnom blagodareći njemu dospeo, kao i za ruski Orden časti koji mu je Putin pre dve godine dodelio. Tako je Tomas Bah u očima ruskih medija izrastao u uzvišeno ovaploćenje mudrosti i ljudskog dostojanstva.

A ulogu glavnog svetskog zla je dobila Svetska antidoping agencija (WADA). U juriš protiv ovog đavoljeg gnezda bacila se avangarda savremenog ruskog novinarstva koju odnedavno predvode prankeri Vovan i Leksus. Ova dva profesionalna provokatora su učinili još jedan u nizu svojih podviga koji u poslednje vreme raduju Rusiju: pozvali su telefonom predsednika Svetske antidoping agencije Krejga Ridija i, kako su se sami potom hvalili, uspeli da ga nasankaju. „On je kao neko dete. Ne razumem kako neko ko je toliko naivan može da vodi jednu tako ozbiljnu organizaciju kao što je WADA“ – glasno se potom čudio Leksus. Njih dvojica su se Ridiju predstavili kao visoki sportski funkcioneri Ukrajine, a s ciljem da Rusiju „otkucaju“ za još jedno nepočinstvo. Navodno, Rusi se spremaju da u bombone proizvedene u fabrici čiji je vlasnik Pjotr Porošenko, putem svojih specijalnih kanala ubace mildronat. A taj Krejg je – možete li to da zamislite – na tu priču naseo! „Ma da l’ je moguće?“ – zaprepastio se on. „Hitno nam pošaljite sve podatke, a mi ćemo odmah proveriti“. U ovom trenutku se teško da pretpostaviti koju nagradu će dobiti Vovan i Leksus, da li će za ovu uspešno obavljenu specijalnu operaciju dobiti orden, viši čin ili će se sve završiti samo na parama. Ali onaj predivan osećaj gordosti koji smo prilikom velike pobede naših „službista“ u sportskoj disciplini zamene flašica s mokraćom već imali, kao da nam se ovoga puta ponovio.

U isto vreme je naš glavni načelnik sazvao hitno televizijsko savetovanje s članovima vlade na kojem je ministrima, a ujedno i čitavom ruskom narodu i celom svetu objasnio da „u ruskom sportu nema, niti sme biti dopinga“. A to ko je neposredni pretpostavljeni ministru sporta Vitaliju Mutko, kao i to kako se zove čovek koji jedini na svetu može da komanduje šefu FSB-a Ruske Federacije i time obezbedi pokriće za neposredno izvršavanje tajnih operativnih zadataka „službe“, to Putin nije pominjao. No zato je predložio osnivanje potpuno nezavisne, apsolutno javne komisije za kontrolu dopinga u sportu. Njen javni karakter je garantovan time što je osnovana po naredbi predsednika, a njena nezavisnost je očigledna jer je Putin istog trenutka za njeno članstvo predložio „već osvedočene autoritetne društvene i sportske radnike“. Na primer Konstantina Ernsta, generalnog direktora Prvog kanala ruske televizije. Nije li on „osvedočeni autoritet“ u oblasti sporta? I što je najglavnije, nije li i detetu jasno da je direktor glavnog državnog kanala u Rusiji apsolutno nezavisan?  A Vladimir Lisin i Ališer Usmanov tako autoritetno i nezavisno stoje na prvim stranicama spiska milijardera u časopisu Forbs, da nema te komisije na svetu koja njih dvojicu ne bi poželela u svojim redovima. Od sada pa nadalje, mudri i dostojanstveni Bah i njegov prijatelj Putin mogu mirno da spavaju: u naš sport se više ni „d“ od dopinga neće provući. Odgovarajuće naredbe su već razaslate, a Vladimiru Solovjovu je naloženo da prekine odmor i hitno dođe u Moskvu.

Ulazak (na neprijateljskim plažama) preplanulog Solovjova u studio „Nedeljne večeri“ 24.07.2016, po zakonima žanra je morao biti propraćen muzikom iz filma „Zoro osvetnik“. Jer kada je Otadžbina u opasnosti – za Solovjova nema odmora. A opasnosti – one se broje na hiljade – non-stop nas odasvud vrebaju. Evo je sad i WADA – malo je falilo pa da nas pojede. Ali na sreću, tu je naš Solovjov. Sakupio je ekipu starih i proverenih boraca i hrabro se bacio u boj.

U studiju su se okupili ljudi koji nemaju ama baš nikakve primedbe na sistem dopinga koji je uz svesrdnu pomoć države već odavno dobro razrađen u Rusiji. U vezi s tim, niko od njih nije osećao ni trunku stida. Ni Irina Rodnina, ni Vjačeslav Fetisov, ni Mihail Mamiašvili, pa ni ostali olimpijski i svetski šampioni u studiju, dakle niko od njih se nije postideo rasprave o ovoj dosad neviđenoj, vaseljenskoj sramoti ruskog sporta. A o ostalim gostima u studiju da i ne govorimo. Iz duša prisutnih „politikologa“ Mihejeva, Remizova i Kulikova, već odavno su amputirani svi oni delovi u kojima se kod nekih ljudi povremeno javlja stid i gde obično (doduše nekad vešto skrivena) boravi savest.

Svima njima je već od samog početka sve bilo jasno. Irina Rodnina je u par rečenica, kratko i jasno to i formulisala: „Sve je to smišljeno samo zato da bi nam oteli budući svetski šampionat u fudbalu, kao i zato da bi ocrnili najuspešnije olimpijske igre u istoriji, našu Zimsku olimpijadu u Sočiju“. A onda je još dodala: „U početku su pokušali da nas putem sankcija liše hleba – ali nisu uspeli. A sada hoće da nas liše i igara“.

No istine radi, kritike na račun sportskih činovnika je ipak bilo, ali ne zato što su stvorili državni sistem dopinga bez presedana, već zato što nisu umeli to da sakriju, zato jer su ih ulovili i zato jer nisu uspeli da našoj kontroli podvrgnu i Međunarodni olimpijski komitet, i Svetsku antidoping agenciju – đuture.

„Kako to da u Svetskoj antidoping agenciji nema naših?“ –  sa zlokobnom intonacijom sumnjičavog islednika KGB-a, upitao je sve prisutne Solovjov. I to je bilo glavno pitanje, pitanje svih pitanja u ovoj emisiji. Samo da bi došao u priliku da postavi baš to pitanje, Solovjov je prekinuo svoj godišnji odmor.

I mada su to ljudi bez srama i stida, među prisutnima u studiju je tokom cele emisije provejavala nekakva sasvim nečujna i čudna nelagodnost. Bilo je očigledno da se niko od njih ne oseća u dovoljnoj meri prijatno. Jer ispalo je da smo mi – Velika Rusija, mi – Сявтая Русь, mi – moćna Evroazijska civilizacija sada prinuđeni da se radujemo tome što nas rame uz rame (a u poslednje vreme bogami i puzećke) s ostalima puštaju da učestvujemo na Olimpijadi. Ispada da se svet sažalio na nas. To jest Rusiju, od koje bi svi trebalo da se tresu, sada neko tamo sažaljeva. Da, vrlo neprijatno, i zato je ovu situaciju trebalo hitno ispraviti.

U pomoć su priskočili „eksperti“ i predložili manje ponižavajuće tumačenje ove zaista nelagodne situacije. Prvi pokušaj je preduzeo Mihail Remizov. On je izjavio da je „sport loš pretendent na ulogu nacionalne ideje“ i zato se ne treba ponositi svetskim šampionatom u fudbalu, već takmičenjima i pobedama u lokalu. Kao primer toga čemu se zapravo treba diviti, Remizov je naveo 2008. godinu, godinu kada je Rusija bila prilično neuspešna na letnjoj Olimpijadi u Pekingu, ali je zato „izvojevala časnu pobedu u petodnevnom ratu“. Baš tako je ekspert Remizov nazvao rusku agresiju na Gruziju. Rezimirajući svoje izlaganje, Remizov je rekao da on smatra da je 2008. godina za našu zemlju bila uspešna, budući da je te godine u ratu protiv Gruzije Rusija stekla svoj suverenitet, što je, priznaćete, mnogo važnije od bilo kakvih sportskih uspeha.

Naravno, niko se u studiju Solovjova nije usprotivio pozitivnoj oceni ruske agresije 2008, ali je i pored toga Remizovljeva ideja o prezrenju „velikog sporta“ dočekana prilično hladno, bez ijednog glasa odobravanja. Realizacija njegove zamisli, vešto vođene oprobanim metodom „kiselo grožđe“ koju je još Ivan Krilov u svojoj antologijskoj basni „Lisica i grožđe“ opisao, većinu pozvanih gostiju bi lišila smisla njihovog postojanja. Njihovi bi životi u tom slučaju postali potpuno besmisleni i beznačajni, i zato se ni Rodnina, ni Fetisov, ni Mamiašvili, s tezom Remizova nikako nisu mogli složiti.

A onda je Mihail Mamiašvili potegao novi strateški plan borbe protiv mračnih sila svetske zavere: „Hoću da ubuduće umesto Stenlijevog kupa, Gagarinov kup bude naša dika!“ – uzviknuo je znameniti šampion u rvanju grčko-rimskim stilom i svojim teškim pogledom izazivački osmotrio sve prisutne u studiju. Budući da ga je priroda obdarila izgledom koji neodoljivo podseća na Šreka i Fantomasa u jednom licu, većina učesnika je bila spremna da se sa bilo kojom njegovom željom odmah saglasi. Jedino je naš, na daleko čuveni hokejaš Vječeslav Fetisov smogao dovoljno hrabrosti i snage da mu se usprotivi. On je brisanje Stenlijevog kupa iz spiska naših gordosti očigledno primio kao uvredu na svoj račun i zato mu je zajedljivo parirao: „A šta je onda vama trebalo da putujete čak u Japan da bi se borili?“ „A šta vi predlažete? Da odustanemo od borbe i da se predamo?“ – uvređeno mu je odgovorio Mamiašvili. A to da je Japan jedna od retkih zemalja koja zbog osnovanih sumnji za veze sa organizovanim kriminalom Mamiašviliju još uvek nije zabranila ulaz, to naravno niko nije pominjao.

Zahvaljujući (valjda) fenomenu slobodnih asocijacija i prisustva Mamiašvilija, sasvim neočekivano je pred okupljenim gostima svoju dušu otvorila Irina Rodnina i požalila se na protivzakonite radnje koje se dešavaju unutar zidova državne Dume. Ona je prisutnima iznenada počela da se žali kako njene predloge upućene ovom časnom domu, tamo prosto ignorišu. U Dumi navodno sedi jedan neprijatan tip koji izjavljuje da je on kupio mesto predsedavajućeg u odboru za sport i da on, kao da je to sada njegova dedovina, nikome neće dozvoliti da se meša u posao odbora. Na oštar zahtev Solovjova da smesta saopšti ime tog nitkova, Rodnina je prvo rekla da ona radije ne bi navodila ničija imena, potom je rekla da može to ime i da navede, ali ga do kraja emisije ipak nije navela. Uzgred, u Dumi postoji samo jedan Odbor za kulturu i sport, njime predsedava samo jedan predsedavajući, njegovo ime je Dmitrij Svišćev i on je član stranke LDPR. I budući da je reputacija ove stranke i njenog lidera Vladimira Žirinovskog besprekorna, te da je sumnja da njen predstavnik može biti umešan u bilo kakvu svinjariju za televizijsko emitovanje potpuno isključena, u studiju je ostao da visi nelagodan utisak da je čuvena šampionka očigledno nešto pobrkala.

Neugodnu pauzu je hitro i elegantno pokušao da popuni Karen Šahnazarov, nastavljajući započetu paradu vrcavih predloga o tome kako da sačuvamo naše dostojanstvo i doakamo prokletoj Svetskoj antidoping agenciji. Nju bi trebalo uništiti njenim sopstvenim oružjem – predložio je on – lišiti je predmeta njene osnovne delatnosti, to jest treba prosto ukinuti zabranu dopinga. Pa nek’ pobedi onaj koji ima bolju farmakologiju! Na njega su se istovremeno razjareno bacili svi prisutni olimpijski i svetski šampioni, te je Šahnazarov požurio da izjavi kako on ni u kom slučaju ne insistira na svom predlogu i da on upšte ne mora da bude prihvaćen.

U završnici je ekspert za sportsku medicinu Pjotr Lidov izjavio da je „WADA trenutno van kontrole, da je dobila šamarčinu od MOK-a i da je sada MOK taj koga treba podržati“. I posle te genijalne misli, gosti su se žurno razišli.

Posle svega što smo videli i čuli, ostaje nam da se nadamo da će Vovan i Leksus uskoro ponovo telefonirati rukovodiocima Svetske antidoping agencije, i da će naše renomirane televizijske kuće NTV i Rosija-1 o njima neizostavno snimiti barem jedan „dokumentarni“ film i te nikogoviće tako definitivno raskrinkati. A ako im se posreći, gotovo je sigurno da će film biti erotski.

Ежедневный журнал, 26.07.2016.

Preveo Haim Moreno

Peščanik.net, 30.07.2016.

Srodni linkovi:

Julija Latinjina – Brže, tiše, skuplje

Grani.ru – Krivotvorena domovina