Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha
Ako u času kada je Vučić saopštio da će lično biti kandidat za predsednika Republike nije bilo jasno kakvu je to „ponudu koja se ne odbija“ dobio Tomislav Nikolić, ovih dana je to konačno postalo poznato. Možda se nekome čini da je mesto šefa Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom slaba uteha i samo vešt način – neko bi rekao tako vešt da bi se i Makijaveli zadivio – da se još uvek aktuelni predsednik ne otera brutalno u političku penziju, tj. u Bajčetinu da peče rakiju, a sa druge da se „pacifikuje“ i zadrži uz skute jedinog, „mladog“, vođe.
Kakva će biti stvarna uloga „Kancelarije“ i njeni dometi, tek ćemo naravno videti, ali nema sumnje da za samog Nikolića i njegove bližnje, na ovaj ili onaj način, može biti vrlo lukrativna. Biće tu mnogo unosnih „projekata“ kao što je, recimo, izgradnja „fudbalske akademije“ u Kini, čijem je početku tokom svog poslednjeg boravka tamo Nikolić prisustvovao, a koja je igrom slučaja kao stvorena za predsednikovog mlađeg sina, opet nekim slučajem, fudbalskog trenera.
Ipak, ove sitne zloupotrebe državne diplomatije u privatne svrhe mnogo su manje zlo od gotovo izvesnog pretvaranja pomenute Kancelarije u nekakvo treće ministarstvo spoljnih poslova. A posebno od njenog pretvaranja u pandan Kancelariji za evropske integracije. Uopšte, moglo bi se već oko načina na koji je formirano (n)ovo državno telo postaviti sijaset pitanja, ali je nesumnjivo najvažnije ono koje se tiče njegovog smisla. Zbilja, šta se njime hoće i zašto sve to što će ono da radi nisu mogla da rade postojeća ministarstva. Naravno da mogu. I naravno da za tim organom nema potrebe osim ako se (i) na taj način ne želi pokazati da Srbija ima alternativu, tj. da Evropska unija nije naš, tačnije Vučićev, jedini i neopozivi izbor.
Na razmišljanje u tom pravcu navode i rezultati nedavnog samita „Jedan pojas – jedan put“. U Pekingu je, naime, na kraju došlo do popriličnog razmimoilaženja između Kine i zemalja Evropske unije. Evropska štampa je puna napisa o tome. Kako, recimo, piše Gardijan, „28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini“ koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu. „Jasno smo stavili do znanja da za Evropu inicijativa ’Jedan pojas, jedan put’ može biti uspešna samo ako je zasnovana na transparentnosti i zajedničkom vlasništvu“, citira londonski list jednog „diplomatu EU visokog ranga“, koji je još i dodao da je EU „na iznenađenje Kineza, u tom stavu bila jedinstvena“.
Generalno, u izveštajima evropske štampe posebno se ističe da „prisustvo samo 29 lidera na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu Novi put svile… Suprotno izjavama Si Đinpinga, Inicijativa se sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao ideja koja zagovara meku moć… Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su došle, među njima i Evropljani, ostale su oprezne oko potpune podrške kineskoj megainicijativi“.
Već pomenuti Gardijan posebno naglašava da je samit „razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile“. Kaže se da je „Kina izdala zajedničko saopštenje posle samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove Inicijative“, ali da je „nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju uključe u ovo saopštenje naišli su na zid ćutanja“, zaključuje Gardijan.
Zanimljivo je da se u ovom „sporu“ Kine i Nemačke budući predsednik Srbije stavio na stranu prve. Na predavanju studentima Fakulteta za bezbednost Vučić je, grubo prepričano, rekao da se Nemačka suprotstavlja slobodnoj trgovini jer se plaši kineske konkurencije i to ilustrovao njenim učešćem u vlasništvu Dojče banke (minimalnim, oko pet odsto, ali to nije ni važno). Indikativno je da je ovde aktuelni premijer potpuno prevideo ključnu karakteristiku (slobodnog) tržišta – ravnopravnost svih učesnika, tj. zahtev za fer i poštenom konkurencijom, što kineske kompanije, koje su tesno povezane s državom i često deluju u funkciji njenih interesa, čak i ako su nominalno privatne, po pravilu narušavaju.
Ako je to samo ekonomski „gaf“ ni po jada, ali ako je deo šire spoljnopolitičke orijentacije – a suviše signala na to upućuje – onda eto razloga za ozbiljnu zabrinutost. Mada, kako za koga. Mnogi će takvo Vučićevo opredeljenje dočekati sa odobravanjem, ako već ne i s radošću. Među njima i oni za koje se to do juče nikako ne bi reklo. Kao što je bivši potpredsednik Vlade i glavni evropski pregovarač Miroljub Labus. On je pre neki dan (u NIN-u) izašao sa idejom o zamrzavanju pregovora s Evropskom unijom. U stvari, to i nije nova ideja, autorska prava pripadaju lideru „Dosta je bilo“ Saši Raduloviću, koji je to predložio pre gotovo godinu dana. Naravno da ta priča najpre podseća na onu o popu koji se naljutio na selo, pa je uradio to što je uradio. No, još je više neverovatno da neko (razuman) može poverovati da će Srbija da padne u troletni zimski san, kako predlaže Labus, i da će, kad se iz njega probudi, svuda – i u njoj i oko nje – vladati (evropsko) proleće. Pre će to biti sibirska zima. Čemu, jelte, možda treba i da posluži novoosnovana Kancelarija.
Šta god Orban, na koga se Vučić u pomenutom predavanju pozvao, naokolo pričao, on o izgradnji pruge od Budimpešte prema Beogradu, još nije ni slovo potpisao. Možda i zbog toga što je, kako opet pišu evropski mediji, „Nemačka zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative (Novi put svile – prim. M.L.) na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd–Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to“.
Kad smo već kod železničkog Koridora 10, stručnjaci (se) pitaju zašto 27 kilometara od Beograda do Stare Pazove, gde već postoji dvokolosečna pruga, košta 300 miliona evra. A kad smo kod cena, evo i jednog pitanja „na tragu“ prošlog teksta posvećenog izgradnji (drumskog) Koridora 11. Svega nekoliko dana pre nego što će visoka delegacije Srbije otići u Kinu, Saobraćajni institut CIP je objavio da izgradnja auto-puta od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom košta 1,6 milijardi dolara. A onda se ministarka saobraćaja iz zemlje „žutih ljudi” vratila s Memorandumom o saradnji sa kineskom građevinskom kompanijom CRBC („Čajna roud end bridž kompani“) u kojem je predviđen kredit za izgradnju auto-puta Požega–Boljare u vrednosti od 2,1 milijarde evra. Kako je cena puta za nekoliko dana porasla za pola milijarde evra, „pitanje je od milion dolara“? Mada, daleko je Kina. A i čudni su putevi svile.
Peščanik.net, 24.05.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
