Kao premijer, tokom četiri protekle godine, Vladimir Putin zapravo nikada nije nestao sa scene. Ali njegova reinkarnacija u vidu svemoćnog izvršnog predsednika Rusije – odnosno kineskom terminologijom rečeno “vrhovnog vođe” – predstavlja veliki izazov, za koji SAD, Britanija i duge ugrožene zapadne sile izgleda nisu baš dobro pripremljene. Kao predsednik, potencijalno sve do 2024, Putin ima jedan prevashodni cilj: stvaranje treće, postcarističke i postsovjetske, ruske imperije.
Čuveno je da je Putin kolaps SSSR, koji je Ronald Regan nazivao “Imperijom zla”, opisao kao “najveću geopolitičku katastrofu veka”. Nakon što prođu parlamentarni izbori ovog vikenda i predsednički izbori u martu, njegov cilj će biti da tu katastrofu popravi. Ponovo na položaju predsednika, Putin će imati neprikosnovenu kontrolu nad ruskom spoljnom politikom.
Glavni politički trik Putina, koji nikada nije bio preterano zainteresovan za domaću politiku, oduvek je bio rovovski otpor ponosne, ali ugrožene Rusije neprijateljskoj svetskoj zaveri, koju predvodi SAD. To je, međutim, trik koji pali. Uprkos narastanju kritika tokom predizborne kampanje uoči izbora za Dumu, i pristalice i protivnici su odavali priznanje njegovom angažovanju u obnavljanju svetskog ugleda i položaja Rusije nakon haotičnog perioda pod Jeljcinom tokom 90-tih.
Prihvatajući predsedničku nominaciju svoje stranke Jedinstvena Rusija, Putin je prošlog meseca, u inače dosadnom govoru, rekao: “kad čujem ljude kako viču ‘Rusija’ pomislim kako bi svi u publici trebalo to da rade”, na šta je publika odgovorila zaglušujućim skandiranjem “Ru-si-ja! Ru-si-ja!”, dok je Putin dignute pesnice stajao na podijumu.
Elementi Putinove strategije za obnavljanje veličine Rusije polako izbijaju u prvi plan, a veliki deo tog plana sastoji se od suprotstavljanja Rusije SAD, tradicionalnom rivalu. Stoga je Kremlj prošle nedelje objavio da će odbaciti Sporazum o redukciji strategijskog naoružanja (poznat kao Novi Start), koji je pre dve godine sklopljen sa SAD, ukoliko SAD ne odustanu od svojih planova za raketnu odbranu Evrope.
Ovo saopštenje, praćeno otkrivanjem nove ruske raketne baze u Kalinjingradu, na pragu NATO saveza, ima značajne posledice. Novi Start je predstavljao glavni element Obaminog “resetovanja” bilateralnih odnosa iz 2009, koje Bela kuća smatra svojim glavnim spoljnopolitičkim dostignućem (i adutom za reizbor 2012.) sadašnjeg predsednika, koji inače na tom planu nema baš čime da se pohvali.
Drugim značajnim dostignućem smatra se raketna odbrana, zvanično namenjena odvraćanju Irana. Dok su SAD zaokupljene Bliskim istokom i južnom Azijom i fiksirane za arapsko proleće, mir na ruskom “frontu” se u Vašingtonu ocenjuje kao stvar od suštinskog značaja. Putin, se, međutim, izgleda sprema da sve to promeni.
Čini se, naime, da je na istočnom boku svoje zemlje Putin zaokupljen idejom o preoblikovanoj uniji, koja bi obuhvatila bivše sovjetske republike u centralnoj Aziji, što bi bio sporazum koji bi ojačao politički i vojni uticaj Rusije. Ova unija (Evroazijska unija) bila bi uspostavljena preko niza sporazuma o pridruživanju sa Rusjom, kao što su carinska unija i sporazum o kolektivnoj bezbednosti. U takvoj uniji, Moskva bi uticala na odbranu i spoljnu politiku, dok se u unutrašnje poslove pridruženih zemalja ne bi preterano mešala.
Pored toga, jedan od ključnih elementa Putinovog projekta treće imperije bilo bi i jačanje politčke kontrole Moskve nad strategijski važnim snabdevanjem Evrope energijom. Nakon prošlomesečnog sporazuma Gazproma sa Belorusijom, industrijski analitičari sugerišu da će do 2030. Rusija kontrolisati do 50% evropskog snabdevanja prirodnim gasom. Izuzetno je značajno i to da Putinova nova imperija može da se finansira samo trajnim prihodima od izvoza energije po visokim cenama. To, praktično, znači da bi Evropa možda finansirala buduću dominaciju pod koju će potpasti.
Ovaj scenario “imperija uzvraća udarac” ima i brojne druge aspekte. Nedavne primedbe Medvedeva o nedostatku mudrosti, koje se odnose na sukob u Gruziji 2008, i na nekontrolisano širenje NATO saveza, lepo ilustruju otpor Rusije svakom mešanju u ono što je imala običaj da zove “bliskim inostranstvom” i Putinovu želju da poništi napredovanje Zapada koje je na tom terenu ostvareno tokom preoteklih 20 godina.
Rešenost Rusije da brani šire sfere svog spoljnog uticaja uočava se u upornom odbijanju da kazni Siriju, bez obzira na opšti gnev zbog tamošnjeg nasilnog gušenja demonstracija, kao i u de fakto odbrani iranskog nuklearnog programa. U međuvremenu, jedan od Putinovih trajnih prioriteta predstavlja vojna modernizacja Rusije.
Prava borba
Dok se Putin – bivši pripadnik tajne policije, fanatik fizičke kondicije i hipernacionalista – sprema da ponovo postane predsednik Rusije, njegove ambicije za stvaranje treće imperije sve su očiglednije. Izbori u martu neće predstavljati istinsko nadmetanje. Prava borba počeće tek nakon njih.
Poruka Vladimira Putina
Zapadnim zemljama sklonim da zamere zbog ovog spoljnog građenja imperije, ili pak zbog žalosnog stanja demokratije i ljudskih prava u samoj Rusiji, Putin poručuje da se ne zamaraju: “Svi naši strani partneri moraju da razumeju sledeće: Rusija je demokratska zemlja. Ona je pouzdan i predvidiv partner sa kojim mogu i moraju postići sporazum, ali kome ne mogu ništa da nameću spolja“, izjavio je Putin na konvenciji Jedinstvene Rusije.
Prevod: D. Milojković
The Guardian, 03.12.2011.
Blic, 03.12.2011.
Peščanik.net, 05.12.2011.
