U predgovoru za knjigu „Pogled iz ogledala“, s podnaslovom „Dnevnik o nebeskom narodu, zoni sumraka i smrtonosnoj motoristici“, Vlaja kaže: „Ovaj dnevnik se nastavlja dok ga neka viša sila (uračunavajući i samovolju Višnjeg) ne zaustavi“. Tako je i bilo. Samo je smrt mogla da stavi tačku na njegov rad, da zaustavi njegovu proizvodnu traku za izradu eseja, kolumni, zapisa, komentara, instalaciju koja je bila u pogonu neprekidno, bez zastoja, bez pauze, više od pola veka.
On je to izabrao, sebi je nametnuo tempo neumornog, neprekidnog, takoreći fabričkog rada, i nesumnjivo u njemu nalazio zadovoljstvo, posebno kad se pokazalo da ljudi vole to što on piše. A njegovih zahvalnih čitalaca uvek je bilo, poslednjih desetak godina možda i više nego ranije. Ipak, umeo je Vlaja i da se požali što je sebi nametnuo obavezu svakodnevnog pisanja. Odmah posle rečenice koju sam citirao, u kojoj kaže da ga samo viša sila može sprečiti da nastavi da piše, dolazi ova: „Prokletstvo pisanja podleže onoj narodnoj slutnji: To kad te uhvati, ne pušta!“
Pisao je Vlaja najviše o filmu i o književnosti, bio je i filmski i književni kritičar, ali se time nije zadovoljavao, nije ostajao u ta dva faha, kako se nekad govorilo, nego je s podjednakom radoznalošću pratio šta se događa i u drugim oblastima kulture. A kultura je za njega bila deo društvenog života tesno povezan sa ideologijom i politikom. Zato njegovi tekstovi o knjigama, filmovima i drugim kulturnim temama eksplicitno ili implicitno, ali uvek jasno govore o društvu i o politici. Ima u tim tekstovima i poneki pogrešan podatak (kad nije imao vremena da proveri tačnost nekog datuma ili nekog naslova), ali teško ćete tu naći pogrešno razumevanje događaja ili pogrešan sud o vrednosti nekog dela.
Pisao je Vlaja isključivo za novine, ali umeo je da izbor tog medija pretvori u uspešnu strategiju pisca, koji čitaoce pleni time što daje više (i u pogledu kvaliteta teksta i u pogledu znanja) od onoga što oni obično nalaze u novinama. Bio je, kako bi rekao Teofil Pančić, novinski pisac. Njegove kolumne su mali eseji, ponekad sasvim kratki, mikro eseji, koje je Vlaja zvao „haiku komentari“.
Radeći tako, Vlaja nije ostavio za sobom nijednu monografiju. Takođe, njegova nepresušna i svestrana radoznalost držala ga je stalno okrenutog prema dolazećem, novom, izazovnom. Nije on bio čovek koji će jednom reći: dosta, zatvoriti vrata, izvaditi iz fioke stare fotografije i napisati memoare. Ali, kad njegove male eseje čitate u knjigama u kojima su oni sakupljeni, shvatate da oni zajedno čine celinu i pomišljate da je autor, kad ih je pisao, verovatno imao na umu da će svaki od ovih tekstova biti pločica jednog mozaika, epizoda jedne velike sage o junacima i banditima, o delima i nedelima naše, srpske i jugoslovenske kulture. U svakom slučaju, to što se Vlajini tekstovi čitaju kao delovi harmonične celine, kao delovi jednog konzistentnog opusa, treba pre svega zahvaliti njihovoj stilskoj i etičkoj koherentnosti. Teme su raznolike, naizgled nespojive, likova ima bezbroj, od svake vrste, ali o njima nam govori jedan šarmantan i ironičan erudita, tolerantan ali nepotkupljiv intelektualac, i njegov glas odzvanja u svim ovim tekstovima.
A u mom sećanju odzvanju Vlajine brze, odsečne, duhovite reči o mnogim temama o kojima je po pravilu znao više od mene. Poslednji put smo se čuli pre desetak dana preko telefona, i to slučajno. Moj mobilni je zazvonio, vidim zove Vlaja, javim se, a on kaže: „Izvini, nisam te zvao ja, zvao te moj telefon“. I to je bio moj rastanak s Vlajom, kao šala, kao od šale. Jedan, što bi on rekao, haiku rastanak.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
