Predgovor iz autorove nove knjige „Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5“, Biblioteka XX vek, 2023.
Ova knjiga je peti nastavak serije koja je počela sa knjigom Politika simbola (1997). Ovde je reč o događajima koji su u toku poslednje tri godine, od kraja 2020. do oktobra 2023. godine, privukli moju pažnju i pobudili moju želju da ih komentarišem. Kao u prethodnim knjigama ove serije, i ovde analiziram primere nacionalističke politike u Srbiji i drugim postjugoslovenskim zemljama, najviše one u kojima se politika javlja u prikrivenom obliku, kao kultura ili kao nauka ili kao religija. Samo relativno mali broj takvih primera. Mnogo više je onih koje sam konstatovao, koje sam arhivirao, u nekim slučajevima čak smislio i naslov teksta koji ću im posvetiti, ali na tome se moje bavljenje njima završilo.
To mi se događalo i ranije, ali poslednjih godina sve više je za mene vrlo inspirativnih političkih događaja koje ne stižem da komentarišem. Popustio sam i usporio, što je sasvim očekivano. Za razliku od mene, nacionalizam u Srbiji ojačao je i ubrzao se, što je takođe očekivano. Intenzivirana je proizvodnja emocijama straha i mržnje natopljenih slika života Srba na Kosovu, u BiH, u Crnoj Gori, u Makedoniji i u Hrvatskoj. Sve češće i sve otvorenije ističu se zahtevi za kulturnim, političkim i teritorijalnim ujedinjenjem „srpskih zemalja“, odnosno, „srpskog sveta“. Ubrzano je udaljavanje Srbije od Zapada i njeno približavanje Rusiji i Kini. Sve odlučnije i sve brže revidira se odnos prema narodnooslobodilačkoj borbi u Drugom svetskom ratu i antifašizmu i srpska „duša“ traži se u rehabilitovanom četništvu.
Od svega toga u ovoj knjizi ima tek ponešto. Ono što me ohrabruje da je ipak preporučim čitaocu je pristup nacionalizmu, „čitanje“ nacionalizma koje ovde, kao i u drugim knjigama ove serije, primenjujem i demonstriram. Pažnju usmeravam na diskretne, skoro neprimetne komponente nacionalističkog diskursa, koje se često kriju u naizgled neupitnim i apolitičnim mislima i delima kulturne i crkvene elite. U skladu s tim, trudim se da se ne zadržavam više nego što je neophodno na onome što rade i pričaju glavni likovi političkog pozorišta, koji su stalno na stejdžu, nego da se pozabavim i nosiocima sporednih uloga, čiji se doprinos opstanku ovog pozorišta uglavnom potcenjuje. Zato ovde čitaoca upoznajem i sa profesorkom koja povezuje nastavu engleskog jezika i veronauke, sa funkcionerkom jedne male stranke koja nacionalno nepodobne udžbenike baca u đubre, sa lekarom, nekadašnjim saradnikom mafije, koji danas pravi spomenike srpskih srednjovekovnih vladara, sa mafijašem koji glumi profesora u jednoj osnovnoj školi, sa ratnim zločincem koji to isto radi u drugoj osnovnoj školi, sa kondicionim trenerom koji je osnovao udruženje za promociju nacionalne inteligencije, i sa drugim saradnicima kulturne i političke elite u zahuktalom poslu obnove i izgradnje srpskog nacionalizma. Verujem da se tako stiže do slike na kojoj se vidi od čega se i kako ovaj nacionalizam svakodnevno i na svakom mestu pravi, slike umnogome različite od uobičajene predstave o nacionalizmu kao stabilnom, bogu i ljudima dragom sistemu vlasti, koji, za razliku od drugih „ideoloških“ političkih sistema, postoji na takoreći prirodan način. U poststrukturalističkoj teoriji diskursa to se zove dekonstrukcija. Ja radije kažem – ironija.
Ovakvo čitanje nacionalizma, u ključu ironije, već dugo je važna tekovina kritičke misli u društvenim naukama i u publicistici. Primenjuju ga i drugi autori koji analiziraju i kritikuju nacionalizam u Srbiji i drugim postjugoslovenskim državama. Ipak, imam utisak da je kod nas kritički potencijal dekonstruktivnog, to jest, ironijskog čitanja nacionalizma uglavnom potcenjen, verovatno zato što se takvo čitanje pogrešno vidi kao bavljenje nebitnim suptilnostima političke retorike.
Na primer, grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati“, koji se u februaru 2023. godine pojavio u Beogradu, da bi zatim preplavio ulice drugih srpskih gradova i stigao čak u Rusiju, bio je izložen opravdanoj kritici, ali kritičari nisu obratili pažnju na ono što ovaj grafit čini posebno problematičnim – da je autor teksta na ovom grafitu mitropolit Amfilohije (Radović) i da je tekst u desetercu i da je nastao krivotvorenjem narodne pesme „Ječam žela Kosovka devojka“, kojim je ona od ljubavne postala vojnička.1 Da je to važno primetiti potvrđuje jedan članak u Politici, u kome se autor obračunava s nevladinim organizacijama koje su izrazile zabrinutost zbog pojave ovog grafita. Poenta članka je da ljudima otuđenim od naroda, plaćenicima Zapada, ovaj grafit smeta zato što je to stih narodne pesme.2
Koliko znam, ovi moji mali ogledi iz dekonstrukcije, odnosno iz ironije, ne nanose štetu idejama i ljudima koje ovde kritikujem. Da naštete i nije njihov raison d’être. Zadovoljan sam ako ovo što pišem može da posluži znatiželjnima – a takvih se još ponegde nađe – kao informacija gde se nacionalizam začinje, u čemu je njegov „diskretni šarm“, kako se on prenemaže, kako zapomaže, kako kune i proklinje, od kog drvenog jezika je napravljen štap kojim nacionalistički čoban tera ovčice. Zato ne smatram svojim neuspehom što je „nacionalni identitet“, politički superlepak, čije sam funkcionisanje opisao još pre skoro deset godina, i dalje u upotrebi i što je sa političkog tržišta istisnuo sve druge lepkove, postao univerzalno nacionalističko lepilo. Crkva, vojska, policija, navijači, nauka, kultura, sve to danas lepi skoro isključivo „nacionalnim identitetom“. Mogu samo da se pohvalim da sam bio među prvima koji su uočili čudesnu moć ovog lepila.3
Nadam se da neću preterati ako se pohvalim i time da je u nekim slučajevima moje čitanje onoga što govore i pišu neki srpski nacionalisti verovatno bilo dodatni razlog da ugled tih nacionalista poraste, da oni budu ovenčani novim priznanjima i nagradama. Na primer, verujem da sam i ja – tekstom o majstorijama kojima se služi profesor Dragan Simeunović da bi od jedne stare knjige napravio nekoliko novih, među njima i Istoriju srpske političke misli, za koju je 2019. godine dobio Nagradu grada Beograda4 – makar malo doprineo da Simeunović ovu nagradu ponovo dobije i 2022. godine, i to u dve oblasti (društvene nauke i obrazovanje), kao niko pre njega. I ne samo nju. Iste, 2022. godine, Simeunović se našao među dobitnicima Svetosavske nagrade, koju dodeljuje Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja Srbije, a od mog najpouzdanijeg terenskog informanta, lista Politika, saznajem da je Simeunović nedavno dobio još jedno odličje, ovoga puta od Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, koja ga je nagradila Zlatnom medaljom za razvoj nauke.5
Sve bih dao da saznam ko su članovi komisija koje odlučuju o ovim nagradama, ali moj glavni informant o tome ne govori. Ili ne zna, ili neće da kaže. I moji pokušaji da to saznam iz drugih izvora ostali su bez rezultata. Šteta, jer nikako da proverim moju pretpostavku da u tim komisijama mora da ima ljudi vedra duha, sklonih klovnovskoj subverziji, koji naloge vlasti ispunjavaju s preteranom i komičnom revnošću što se pretvara u sliku razgolićene manipulacije i korupcije nalogodavaca.
Oklevao sam da li da u ovu knjigu uvrstim tekst „Ustali protiv Miloševića, jer ga nisu razumeli“, u kome opširno analiziram dve knjige francuskih autora posvećene ulozi srpskih intelektualaca u događajima 1990-ih godina u Jugoslaviji. Zaključio sam da za njega ovde ipak ima mesta, jer u stvari on i nije tako daleko od ostalih tekstova u ovoj knjizi. Autori knjiga o kojima je u ovom tekstu reč preispituju i dovode u pitanje ideje i učinke antiratnog pokreta u Srbiji, odnosno civilnog društva koje je pružalo otpor režimu Slobodana Miloševića, koje se obično naziva Drugom Srbijom. Međutim, oni nisu ponudili neko novo tumačenje Druge Srbije, nego su ga tel quel preuzeli od njenih ovdašnjih kritičara i osporavatelja. Tako se moje čitanje ovih francuskih knjiga pretvorilo u još jedan susret sa srpskim nacionalizmom, sa njegovom pričom da ga, jadnog, prepotentni kritičari okupljeni oko Druge Srbije ne razumeju, kao što ne razumeju ni srpski narod ni njegove vođe. Priča je to koju nam srpski nacionalizam već više od trideset godina ponavlja, s tim što se u ulozi vođe koji trpi teror prepotentnih i od naroda otuđenih kritičara danas nalazi Vučić. Eno njega na krstu!
Najviše tekstova koji čine ovu knjigu prvobitno je objavljeno na portalu Peščanik. Zahvaljujem Svetlani Lukić i Svetlani Vuković, urednicama ovog portala, što su prihvatile da Peščanik bude suizdavač i ove knjige, kao i prethodne iz iste serije (Virus u tekstu, 2021). Veliku zahvalnost dugujem istoričaru Slobodanu Mandiću, etnologu Miroslavu Niškanoviću i lektorki Slobodanki Marković, koji su zaslužni što u ovoj knjizi ima manje slabih mesta i grešaka nego što bi ih bez njihove pomoći bilo.
30. oktobar 2023.
Sadržaj
Predgovor
Antipolitička demokratija u Crnoj Gori
Vučić na krstu
Argumentum ad pornographiam
Veronauka na času engleskog
Vrpca
Udžbenike u đubre!
Justinovac na I.
Zaštitimo i politiku!
Fašizam kao identitarizam
Majstor nadgradnje
Vidovdani dr Stajkovca
Sa kosovske osmatračnice
Kako je Novak Đoković postao Srbenda
Na putu u srpski svet
Za ratni zločin dovoljan je nacionalizam
Mir, stabilnost, Koraks
Cipele premijerke Brnabić
Ustali protiv Miloševića, jer ga nisu razumeli
„Kad se vojska na Kosovo vrati“
Ustaj inteligencijo, otadžbina zove
Gde ti je bila pamet, Kristijane?
Bića čopora u šoku
Bitka za Tvrtka
Biblioteka XX vek, novembar 2023.
Peščanik.net, 23.11.2023.
________________
- Videti u ovoj knjizi tekst „Kad se vojska na Kosovo vrati“, 175-182.
- Ozren Milanović, „Koga izbezumljuju grafiti i refren ’Kad se vojska na Kosovo vrati’“. Politika, 16. avgust 2023.
- Ivan Čolović, „Identitet“, u: Politika simbola, 2. izdanje, Biblioteka XX vek 2000, 84-95, i „Superlepak“, u: Rastanak s identitetom, Biblioteka XX vek 2014, 163-166.
- Videti ovde: „Majstor nadgradnje“, 79-90.
- N. B. „Odlikovanje ANURRS srpskim akademicima“, Politika, 21. oktobar 2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024
- Bastards - 26/02/2024
