Vladimir Đukanović, član predsedništva SNS, objavio je juče (19. februara) u Politici članak „Hipokrizija levo liberalnih“. On se tu žestoko okomio na građane Srbije koji žale zbog smrti ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog. Njih je nazvao „levim liberalima“, kako bi ih odvojio od drugih građana Srbije, kojima, ako je verovati Đukanoviću, Navaljnog nije žao.
Upotrebio je Đukanović najteže uvrede svodeći izjave žalosti ovih „levih liberala“ povodom smrti ruskog opozicionara na laž i hipokriziju. On i inače ne štedi reči da opiše navodno zlo koje za Srbiju predstavlja građanska opozicija, ali se ja – redovni čitalac Đukanovićeve kolumne u Politici – ne sećam da je ranije ovu opoziciju nazvao stokom. Sad je stigao – ili bolje reći sišao – i do tog, oborsko-štalskog rečnika.
Pri tom je Đukanović zloupotrebio pesmu Bore Đorđevića „Ravnodušan prema plaču“, mali biser crnog humora. U pesmi se pokojnik smeje i ruga ožalošćenima okupljenim nad njegovim grobom i kaže „Stoka što laže kako zine preuveličava moje vrline“. Đukanović citira ove reči, ali im izvrće smisao. Njih više ne izgovara pokojnik, on ćuti, a umesto njega govori Đukanović. Sada je on ravnodušan prema plaču, on se ruga ožalošćenima zbog smrti Alekseja Navaljnog, a još više samom pokojniku. „Kao u pesmi ’Riblje čorbe’ ’Ravnodušan prema plaču’ – kaže Đukanović –„stoka što laže kako zine preuveličava njegove vrline“. Primer političkog falsifikata izveden u jednom potezu, zamenom jedne reči u originalu („moje“ je zamenjeno sa „njegove“).
Sledi u ovom članku nabrajanje navodnih podataka iz biografije Navaljnog, koji treba da pokažu da se o njegovim vrlinama i ne može govoriti. Jer on je, ako je verovati Đukanoviću, bio loš čovek, izuzetno nemoralna ličnost. Nema nedela koje bi mu bilo strano. Bio je, niže njegove tobožnje poroke Đukanović, „spreman na servilnost prema brojnim zapadnim političarima, a posebno prema ruskim oligarsima koji su pobegli iz Rusije“, bio je „uhapšen zbog pronevere“, „pokazao sklonost ka korupciji“ i „sklonost da nasiljem postiže cilj“, sarađivao je sa „agentom britanske službe MI 6“ i „promovisao je nacizam“. Čitaocu ovog Đukanovićevog članka ostalo je samo da zaključi: stoka jedna, taj Navaljni!
Ali Đukanoviću je bilo važno da čitaocu njegovog članka poruči još nešto, da mu objasni da je zapadna propaganda izmislila famu da je Navaljni imao neku važnu ulogu u ruskoj politici, jer on – kaže Đukanović – „nije bio nikakva opasnost za Putina“. Da, bio je u zatvoru, ali „nije bio nikakav politički zatvorenik“. Daleko od toga. U zatvoru se Navaljni našao zato što je od stranaca tražio novac da bi „podrivao sopstvenu zemlju“. Zato je, poentira Đukanović, „priča o njemu kao politički ugnjetavanom čoveku ozbiljan bezobrazluk zapadnih liberala, jer baš oni u svojim zemljama tako nešto nikada ne bi dopustili“. Priča o Navaljnom kao opasnom Putinovom protivniku je providna laž, ali je Đukanović ipak zabrinut i ljut što se ona širi i što se pretvara u besmislicu da je Putin odgovoran za smrt ovog ruskog izgrednika. Zapadni mediji i političari, kaže Đukanović, „a posebno ovi naši domaći nesrećnici jednu te istu rečenicu ponavljaju kao papagaji – ubio ga Putin“. Stoka jedna!
Domaći nesrećnici, to jest levi liberali, zaslužuju Đukanovićev prezir ne samo zato što se pridružuju Zapadu u plaču za Navaljnim, očekujući da će za to biti plaćeni, nego još više što navodno nikad nisu pokazali da žale za onim za čim Đukanović, njegova stranka i njihovi formalni i neformalni saveznici danas tobože plaču, za Kosovom i stradanjem srpske dece na Kosovu. „Posebno su odvratni naši liberali“, grmi Đukanović, „koji prosuše tolike suze za dotičnim pokojnikom, sve s ciljem ne bi li dobili još koji cent iz zapadnih fondova, dok za srpsku decu sa Kosova i Metohije reč ne rekoše nikada“. Stoka jedna!
Otkuda ovako ljutit, ovako oštar napad na ljude u Srbiji koji žale za Aleksejem Navaljnim? Mislim da se Đukanović ne obraća njima, nego onima koji bi mogli da im se u žalosti pridruže, pa da to bude povod da u Srbiji više ljudi nego do sada počne da se pita šta to radi Putin, treba li njihova zemlja i dalje da se politički vezuje za Rusiju ovog samodršca, koji se svojih protivnika oslobađa ne birajući sredstva. Hoće li i ovoga puta Srbija da se miri sa zločinom, da postane saučesnik u zločinu? To Đukanović na kraju i kaže, to je u stvari poenta ovog njegovog članka: „Sve u svemu, ovo ridanje za Navaljnim, a posebno želja da se Srbija i Aleksandar Vučić predstave kao bezmalo krivci za smrt Navaljnog, jer eto nisu uveli sankcije ’diktatoru’ Putinu… ravna je ludilu“. To je „besramna teza“, koju su od Zapada preuzeli „domaći nesrećnici koji čak i smrt Navaljnog žele da iskoriste za svoje političke ciljeve“.
Da ovo treba što pre reći, i to što oštrijim rečima, da se treba obračunati sa stokom, pokazuje nesnalaženje nekih medija u Srbiji bliskih vlasti koji izgleda nisu shvatili da ne treba da pridaju značaj Navaljnom i njegovoj smrti, a posebno da ne smeju ovom ruskom opozicionaru da pripišu neku zaslugu, neko dobro delo. Ali, eto, desilo se da su čak i Večernje novosti, list ne može biti bliži vlasti, u broju od 16. februara objavile članak pod naslovom „Jedan od najistaknutijih kritičara Putina: Ko je bio Aleksej Navaljni?“, u kome stoji da je on „bio aktivista protiv korupcije i političar koji je stekao međunarodno priznanje kao jedan od najistaknutijih domaćih kritičara ruskog predsednika Vladimira Putina“. Navedeni su u ovom članku i drugi podaci koji pokazuju da je Navaljni bio jedan od najhrabrijih i najdoslednijih kritičara Putinove politike, i podaci o pokušaju atentata koji ga je za malo koštao života. Gugl me obaveštava da su ovaj članak preneli još neki mediji. Zamišljam Đukanovića kako ga čita, i mrmlja sebi u bradu: Večernje novosti, stoko jedna!
Dakle, Đukanovićev članak je upozorenje, javna opomena svima onima koji nisu shvatili kakvu opasnost za srpski narod i državu predstavlja širenje žalosti za Navaljnim. Takvima on poručuje: nećemo vas hapsiti, kao što to opravdano radi Putin, mada i vi to zaslužujete, nećemo noću uklanjati cveće i sveće ako ih postavljate u znak žalosti za ovim Rusom, što moraju po ciči zimi da rade jadni Putinovi policajci, ali vas upozoravamo da lamentirajući nad Aleksejem Navaljnim radite protiv svog naroda i države. Stoko jedna grdna.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu.Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).
