Razlog skorašnjih poseta stranih državnika, nemačkog i britanskog ministra spoljnih poslova, nije da se srpske vlasti primoraju na bilo šta ili ucene, kako se to obično javnosti predstavlja, već da se razume čemu teže – šta je, što bi se reklo, strategija posle najnovijih spoljnopolitičkih poteza? Ako je cilj da se stanje na Kosovu zamrzne, valja razumeti da li to znači da se Srbija odriče članstva u Evropskoj uniji? Ako ne, onda valja znati kako se zamišlja proces normalizacije odnosa sa Kosovom? Jer, Srbija ne može da postane član Evropske unije sa zamrznutim sukobom sa Kosovom. To je, dakle, razjašnjenje koje traže strani državnici koji posećuju Beograd ovih dana.

Otkuda uopšte nejasnoća? Čini se da je postojalo razumevanje da će mišljenje Međunarodnog suda uticati na srpske vlasti da razjasne sebi i drugima šta je tačno cilj srpske spoljne politike. Uostalom, zato se inače išlo na sud? Ako je tako shvaćena srpska spoljna politika, onda, verovatno, zbunjujuće deluje okretanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija sa predlogom rezolucuje koji na uvijen način teži političkom odbacivanju pravnog mišljenja. Usled toga, potpuno nezavisno od sudbine tog predloga rezolucije u Ujedinjenim nacijama, Evropska unija bi htela da zna, posebno bi htele da znaju uticajnije zemlje u Uniji, šta je tačno cilj srpske spoljne politike? Ako je i dalje cilj da se sukob sa Kosovom zamrzne, onda će Evropska unija morati da preispita svoju politiku prema Srbiji.

Koja je bila politika? Da se pokrene i ubrza proces približavanja Srbije Evropskoj uniji, do čega je i došlo posle obraćanja Međunarodnom sudu, kako bi, posle odluke Međunarodnog suda, postojao povoljan kontekst za dijalog Srbije i Kosova koji bi imao za cilj (i) normalizaciju odnosa dveju zemalja koja bi (ii) prerasla u novi kvalitet članstvom u Evropskoj uniji. Sada strani državnici dolaze da pitaju da li su nešto pogrešno razumeli kada su se odlučili za tu politiku? Uskoro će se videti koji su odgovor dobili.

Nije ovo prvi put da se u Beogradu traže razjašnjenja, dakle da nešto što je izgledalo jasno postaje sporno. Neko je svaki čas morao da putuje u Beograd da od Miloševića traži objašnjenje. Kasnije je bilo potrebno proniknuti u izjave i postupke Koštunice. Sada je potrebno više puta i uvek iznova pitati Tadića za razjašnjenje. Ranije je obično posle tih, kako se kaže, iskrenih i sveobuhvatnih razgovora sledilo zahlađenje u odnosima. Jer bi se ispostavilo da u stvari ne postoji razumevanje sa kojim je izgledalo da su bili završeni prethodni razgovori. Ovaj slučaj sa Međunarodnim sudom posebno zbunjuje. Oni koji su glasali protiv toga da se to mišljenje traži sada moraju da traže razjašnjenje od onih koji su na njemu insistirali – zašto ono nema bar moralnu i političku težinu za koju su tvrdili da je velika i da je ne mogu zanemariti ni oni najveći i najsilniji? Ako to mišljenje Međunarodnog suda ne obavezuje one koji su ga tražili, šta ih uopšte obavezuje? To je potrebno razjasniti pre nego što se krene dalje u bilo kakve nove političke odnose, o ugovornim i da se ne govori.

Šta bi mogla da bude alternativna politika Evropske unije? Tu nema misterije. Ukoliko je cilj srpske spoljne politike da se odnosi sa Kosovom zamrznu u stanju u kakvom su sada, to nije saglasno sa nastavkom procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Što znači da će se razmatranje srpske kandidature odložiti na neodređeno vreme. Do toga je već dolazilo nekoliko puta u poslednjih pet-šest godina. Proces pridruživanja Evropskoj uniji je i tako na samom početku i to deset godina posle smene Miloševića sa vlasti. U normalnim okolnostima, bila bi potrebna još jedna decenija do učlanjenja. U uslovima zamrznutog konflikta sa Kosovom, ni od procesa niti od učlanjenja nema ništa.

To je razjašnjeno srpskim vlastima. To je i javnosti poznato jer su to jasno i javno rekli Hejg i Vestervele. Koje su razjašnjenje oni dobili od Tadića i drugih srpskih političara, to javnosti nije poznato. A nije izvesno da je to jasno ni njihovim sagovornicima.

Peščanik.net, 02.09.2010.

TEMA – KOSOVO