Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Otkad je počela pandemija imamo eksploziju medicinskih dezinformacija. Možda to ne treba da nas iznenađuje. Dok se zdravstvena kriza epskih razmera odvija pred našim očima, raste potražnja za najnovijim vestima o vakcinama i svemu ostalom u vezi sa pandemijom. Ali obilje informacija može dovesti do konfuzije, nerazumevanja i nepoverenja.

Fenomen širenja dezinformacija čini se sasvim novim i neraskidivo povezanim sa društvenim medijima, gde odsustvo uredničke selekcije pogoduje širenju laži, uz ležeran odnos tehno kompanija prema ograničavanju njihovog dometa i lakoće s kojom ih korisnici šire dalje. Ali problem interpretacije i prekrajanja vesti iz medicine ima mnogo dužu istoriju.

U Britaniji, jeftini magazini i dnevne novine postali su široko dostupni krajem 19. veka. Baš kao i danas, vesti iz medicine smatrane su dobrim sadržajem. Kao nikad do tada, sve pismenijoj publici omogućeno je da se uključi u aktuelne rasprave o medicini i sazna sve o poslednjim inovacijama u javnom zdravstvu. Osnivani su magazini polu-medicinskog tipa, namenjeni opštoj publici, kako bi zadovoljili pomamu za savetima o svemu, od bubuljica do nesanice, opadanja kose i problema s varenjem.

Profesionalizovani, ali još uvek željni društvenog ugleda, lekari su nastojali da se prilagode novoj moći štampe. Neki su se plašili posledica medicinskog znanja u rukama javnosti, uključujući mogućnost da pacijenti naprosto počnu sami sebi da određuju dijagnozu ili čak da sami sebe leče, mimo stručnog saveta, sa potencijalno razornim posledicama. „Svi napori da se javnosti preda medicinsko znanje i moć, lažni su i moraju propasti“, proglašeno je u jednom uvodniku časopisa opšte medicine Lancet 1887. Doktore koji su pisali za „laičku“ štampu opominjale su institucije kao što je Kraljevski koledž lekara, u strahu da će izgledati da se profesija bavi „reklamiranjem“ svojih usluga.

Doktore su posebno zabrinjavali stavovi javnosti prema vakcinaciji. Sve veći otpor prema obaveznoj vakcinaciji protiv velikih boginja tokom 1870-ih i 1880-ih pokazao je koliko je slabašno poverenje u politički i medicinski establišment. Najradikalniji protivnici vakcinacije služili su se demonstracijama i štampom da promovišu svoj stav. Iz njihove perspektive, umesto da kontrolišu medicinske autoritete, novinari su ih slepo podržavali. Kao i danas, „mejnstrim“ mediji prikazivani su kao neprijatelj: pojedini protivnici vakcina čak su tvrdili da novine obmanjuju građane kad je reč o bezbednosti vakcinacije. „Da su mediji pošteni samo mesec dana, medicinskom zlu i parlamentarnoj laži protiv kojih se borimo bio bi zadat smrtni udarac“, obznanio je jedan aktivista 1876.

Osećajući se isključenima iz javnog diskursa, aktivisti su pokretali časopise posvećene borbi protiv vakcinacije. Da bi naglasili svoj cilj, urednici su se oslanjali na emotivne sadržaje, puneći stranice izveštajima o majkama prinuđenim da vakcinišu svoju decu koja se opiru i slučajevima „trovanja“. Jedan od takvih magazina, The Vaccination Inquirer, prestao je da izlazi tek 1972.

Do početka 20. veka, medicinski establišment je donekle ublažio svoj stav o učešću javnosti u diskusiji o pitanjima medicine. Doktori su uviđali vrednost angažovanog građanstva i uloge koju mediji mogu imati u ohrabrivanju ljudi da primenjuju sanitarne i higijenske mere kod kuće. Posle Drugog svetskog rata, uz rast uticaja televizije i promene medicinskog i kulturalnog okruženja – u kom je došlo do legalizacije abortusa, rasta aktivizma za prava pacijenata, prvog presađivanja srca – ukazala se potreba za efikasnijom saradnjom medicinskog i medijskog sveta. Udruženje novinara u medicini, osnovano 1967, najavilo je sve veći uticaj novinara sa specifičnim medicinskim profilom i uspostavilo bolju interakciju dve profesije.

Omogućiti široj javnosti da učestvuje u zdravstvenoj diskusiji utemeljenoj na naučnim činjenicama zahteva stalan rad. Stvari ne idu uvek po planu. Još osećamo drhtavicu od panike koja se digla oko MMR vakcine, izazvane radom Endrjua Vejkfilda iz 1998. (u međuvremenu povučenog) u kom se podmeće veza između autizma i MMR vakcine. Tabloidni delirijum tada je potpomogao značajan pad poverenja u vakcinaciju, kao i pad broja vakcinisanih. Ova kontroverza je razotkrila i u kojoj su meri infrastrukture medicinskog istraživanja nezaštićene od nepoštenih podataka; ni naučni časopisi nisu imuni na dezinformacije.

Ponekad izbor naslova u medijskim izveštajima o događaju koji je još u toku presudno utiče na to da li će se priča o zdravlju pretvoriti u niz dezinformacija na društvenim mrežama. Medicinski časopisi bi takođe mogli da preuzmu aktivniju ulogu u suzbijanju dezinformacija, tako što bi pružili pristupačnije sažetke istraživanja za laike – dok bi mi tviteraši mogli dvaput da promislimo pre nego što nešto retvitujemo.

Međutim, valjalo bi promeniti i ton ovih diskusija, koji suviše često vodi u polarizaciju. Sumnja u vakcine čini kompleksnu temu koja se ne može razmotriti u okvirima sukoba #antivax protiv #vakcinerade (ne samo zato što takva dihotomija često precenjuje moć organizovanog antivakserskog pokreta). Ovaj diskurs obično ne uzima u obzir dugu i komplikovanu istoriju vakcinacije – i medicine uopšte – niti zašto u nekim zajednicama opstaje otpor prema vakcinaciji.

Lekari su tokom 19. veka pokušavali da razdvoje naučno od tabloidnog novinarstva, ali nisu mogli da ukinu potrebu javnosti i novinara za informacijama o zdravlju. Ta potreba je i danas prisutna. Saradnja i uzajamni obziri istraživača, novinara i javnosti najbolji su preduslovi za neometani protok medicinskog znanja. Sprečavanje širenja dezinformacija zavisi od preuzimanja zajedničke odgovornosti.

Sally Frampton, The Guardian, 23.02.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 04.03.2021.

Srodni link: London Review of Books – Prvi antivakseri u Engleskoj u 19. veku

KORONA VIRUS