Dizajn: Slaviša Savić

Dizajn: Slaviša Savić

Dođe i prođe petnaest petih oktobara od onog 5. oktobra. I šta? Ništa. Ispada da smo se tada gadno zeznuli. Ispada da su ovi sada, koji su onomad bili njihovi a ne naši, veći zagovornici onoga u šta smo verovali tada, od onih koji su tada obećavali da će biti drugačiji od tadašnjih, koji su u međuvremenu postali sadašnji. A što se nas, to jest svih onih koji su 5. oktobra bili na ulicama, tiče – ispostailo se da dobar deo njih zapravo nisu naši, već neki potpuno drugi, da ne kažem polusvet koji je samo privremeno promenio stranu. Stvari su dosta komplikovane. Sa dolaskom poslednje vlasti krug se zatvorio, jer je postalo jasno da je nada u ono što su mnogi od nas priželjkivali tog 5. oktobra konačno pokopana. Takođe je postalo kristalno jasno i ko je njihov, a ko naš.

Verovatno niko ne može pouzdano reći šta je tačno moglo bolje i kako, ali ono što je izvesno je da je, pored odsustva rata i lažiranja izbora, najveće dostignuće 5. oktobra postavljanje države i društva na neki, recimo, ispravan kolosek (na kome smo se posle zaglavili). Ipak, i ova skromna dostignuća su dovoljna za zaključak da su Srbije pre i posle 5. oktobra dva sveta. Ko to ne vidi je ili zlonameran ili glup. Zato se treba suprotstaviti reviziji i lažnom izjednačavanju vremena pre i posle 5. oktobra, ili tvrdnjama da je on uzrok kasnijih devijacija. Razlika je ogromna. Na kraju krajeva, bez tog prezrenog, odbačenog, zloupotrebljenog i skoro pa kužnog 5. oktobra danas bismo verovatno bili u najboljem slučaju nešto između Severne Koreje i Belorusije, a u najgorem nešto između Iraka i Avganistana. To nikada ne treba zaboraviti. Taj 5. oktobar nas je katapultirao u svet i doveo ga kod nas. Njega treba da slavi i naša aktuelna vlada. Ministar spoljnih poslova bez njega nikada ne bi bio proglašen Naj-Evropljaninom, niti bi bio predsedavajući OEBS-a. On, Slobin Skviler. Premijer nikada ne bi od Savla postao Pavle, otkrio Maksa Vebera, protestantsku etiku i popeo se svima na glavu. Njegov domet bio bi ograničen na uvode i recenzije opscenih knjižurina njegovog mentora. A ni predsednik nikada ne bi dodelio milion ordena i slikao se sa Obamom i Putinom.

Konačno, imam jedan praktičan predlog kako da rehabilitujemo 5. oktobar. SVI koji su na bilo koji način bili u političkom vođstvu DOS-a tog 5. oktobra treba da se, po mom skromnom mišljenju, politički samoukinu, odnosno odustanu da na bilo koji način pretenduju na vršenje vlasti. Neka čitaju knjige, peku rakiju, igraju pikado, šta god. Suština ovog predloga nije pokora ili njihovo kažnjavanje. Nije potrebno da kao Edip sebi iskopaju oči i odu u izgnanstvo. Oni su prosto izgubili svaki kredibilitet i njihovo insistiranje na učestvovanju u političkoj utakmici samo legitimizuje mandat trenutne vlade i produžava agoniju ovog društva. Njihov odlazak bi otvorio prostor za nove ideje i nove ljude koji ne nose hipoteku korupcije, nepotizma, partokratije i krađe, koji su, donekle nepravedno, prepoznati kao jedina zaostavština ljudi koji su došli na vlast tog 5. oktobra. Njihov odlazak bi, paradoksalno, bio najveći doprinos očuvanju tekovina 5. oktobra, jer samo NOVA lica mogu da obnove pokretačku snagu koja je do njega dovela – veru da su drugačija politika i drugačija Srbija moguće.

Bojazan da će tekuće zlo samo ispuniti ovaj novi prostor potencijalne slobode je neosnovana. Svaka akcija stvara reakciju i nova opozicija će se formirati spontano, možda u starim partijama, možda u novim, možda virtuelno, možda na ulicama. Treba bit spokojan, jer ON i njegove naočare nikada ne mogu biti dovoljno veliki da popune taj prostor, ma koliko se “protegli”.

Peščanik.net, 06.10.2015.

Srodni link: Mašina: Peti oktobar – učenik bolji od učitelja