Detalj spomenika na Ovčari
Detalj spomenika na Ovčari, foto: Tromber/Wikimedia Commons

Tačno pre deset godina, trajektom „Golubica“, iz Bača ka Vukovaru, zaplovio je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić u pratnji svoje svite, u kojoj se nalazio i njegov specijalni savetnik Nebojša Krstić. Bila je to prva posleratna poseta najvišeg zvaničnika Srbije Vukovaru, njegov odlazak na Ovčaru, polaganje venaca i poklonjenje žrtvama, uz izraze izvinjenja i dubokog žaljenja zbog zločina nad hrvatskim civilima i zarobljenicima. „Priznanjem zločina stvaraju se mogućnosti za oproštaj i pomirenje, a izmirenjem naroda, otvara se nova stranica budućnosti“, poručio je Tadić tom prilikom. Za te zločine, na koje je srpski predsednik ciljao, oficir JNA Veselin Šljivančanin, osuđen je pred Međunarodnim tribunalom u Hagu na 17 godina zatvora, da bi to kasnije bilo preinačeno na 10. Po povratku iz Ševeningena, ovaj ratni zločinac je dobio povlašćeni status. Naime, Šljivančanin je na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića postao član Glavnog odbora SNS-a, čime je dobio novi imunitet i državnu logistiku za nastavak propagande i dodatno urušavanje međususedskih odnosa sa Hrvatskom.

Ovog pandemijskog novembra, deset godina kasnije, Veran Matić je kao specijalni izaslanik predsednika Srbije Aleksandra Vučića došao u Vukovar i odajući poštu stradalima, ponovio je jedan simbolični brantovski gest kada je kleknuo pred spomenikom na Ovčari, izrazivši žaljenje „zbog svega što se građanima ovoga grada dogodilo“. Tom prilikom je rekao da mu je prioritet „pronalazak svake nestale osobe“. Ovaj Matićev čin je ubrzo doživeo brojne interpretacije kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, a za njegovo bolje razumevanje pomogli su iskazi samog Matića, koji je najpre rekao da se radilo o njegovom ličnom izrazu, a ne nekakvoj politici. „Iskreno sam to uradio i opet bih“, izjavio je Matić, „To je prepoznatljiv gest Vilija Branta posle čega ne treba izmišljati ništa novo. On sam najbolje govori šta sam mislio da uradim. Želeo sam da pokažem svima da postoje ljudi koji razmišljaju na način koji približava ljude, a ne da ih dodatno udaljava, da radi na pomirenju, a ne na nekim novim ratovima“. Malo potom, Matić je potvrdio i to da ništa od toga nije bilo isplanirano u Beogradu, te da je retroaktivno dobio odobrenje predsednika Vučića za sve što je rekao i učinio u Vukovaru, pa prema tome i za brantovski gest koji se i bez toga nije mogao čitati samo kao Matićeva lična molba za oproštaj, već pre svega kao deo Vučićeve pozorišne igre na sceni suočavanja i pomirenja u regionu.

Da bi se bolje razumeo ovaj simbolički gest na Ovčari, kao i njegova, nažalost – neubedljivost, neophodno je vratiti se četiri godine unazad, u vreme kada je Vučić sa tadašnjom predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović potpisao Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja između Republike Srbije i Republike Hrvatske. Tada je postignuta saglasnost dveju strana da je „potraga za nestalim licima prioritetno humanitarno pitanje“, zbog čega je tek dve godine kasnije Vučić imenovao svog specijalnog izaslanika za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom. S druge strane je na takvu poziciju imenovan gradonačelnik Osijeka Ivica Vrkić. Tom prilikom je Vučić predao hrvatskoj predsednici Grabar Kitarović pakete sa dokumentima kao i fasciklu u kojoj se nalazio njihov popis. Kako su mediji saznali, u pitanju su bili matični brojevi nestalih za kojima traga srpska strana. Vučić je tom prilikom rekao da njemu „nije problem da kaže ako je negde počinjen zločin i ako su ubijeni Hrvati, ali…“

Činjenice, ipak, govore da za vreme Vučićeve vladavine osim predaje pomenute fascikle nije došlo do otvaranja vojnih niti policijskih arhiva, čime bi se unapredila potraga za nestalima. Jedino što je Vučić napravio u tom smeru, bilo je zapravo imenovanje Verana Matića, čoveka sa osvedočenom antiratnom biografijom, koju je predsednik Srbije ponudio hrvatskoj strani kao zalog dobre saradnje i pomirenja. To se vrlo jasno pokazalo ovog novembra, prilikom održavanja Kolone sećanja, kada se Matić priključio komemoraciji na grobljima i stratištima Vukovara. Njegov gest na Ovčari zvanični Zagreb svakako nije video kao lični čin pokajanja jednog čoveka, već pre svega kao jasnu političku poruku predsednika Vučića. „Te su poruke bitne, one govore i o suočavanju s prošlošću i pokazuju da na taj način i vlasti Srbije šalju posebnu poruku žrtvi Vukovara i Vukovaraca“, rekao je hrvatski premijer Andrej Plenković kada su ga pitali da prokomentariše Matićev gest.

Međutim, istina o suočavanju s prošlošću na relaciji Beograd-Zagreb zapravo je katastrofalna. Imenovani predstavnici, kao i komisije, nisu se sastajali dve godine, niti je bilo šta učinjeno u tom smeru. Vučić je predao fasciklu, a dalje se niko nije brinuo niti je radio na procesu otvaranja arhiva, pronalaženja svedoka, insajdera, ljudi koji su se zakleli na zaveru ćutanja kada su u pitanju nestali Vukovarci. Ni Tadićevi imenovani predstavnici nisu se proslavili; svakako po savetu dr Krstića, predali su prašnjave „istorije bolesti“ koje je JNA, na čelu sa Šljivančaninom i Miletom Mrkšićem, pokupila kada je ušla u vukovarsku bolnicu da bi pohapsila civile i ranjenike, i transportovala ih na Ovčaru. Tako se deset godina „suočavanja“ i „približavanja“ pretvorilo u trajnu agoniju porodica nestalih. Njima večna repriza simboličnih gestova nije potrebna, a naročito ne u režiji Aleksandra Vučića koji je u okviru svoje partije obezbedio nastavak delovanja ratnog zločinca, odgovornog za zločine u Vukovaru. Zaista, kako onda prihvatiti Matićev brantovski gest, kada iza njega stoji Vučić, a iza Vučića Šljivančanin? Iza tog klečanja u hladnoj novembarskoj magli stoji grimasa užasa, koju samo Veran Matić ne vidi, već uporno veruje kako je predsednik Vučić iskreno rešen da se posveti „pitanju nestalih kao humanitarnom i civilizacijskom pitanju“.

Peščanik.net, 21.11.2020.

VUKOVAR

The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)