Nejednakost je postala važna tema na agendama kreatora državnih politika. Političko i društveno nezadovoljstvo postojećim ekonomskim poretkom doprinosi jačanju populističkih pokreta i izaziva ulične proteste od Čilea do Francuske. Političari svih boja počinju da prepoznaju nejednakost kao jedan od programskih prioriteta. Ekonomisti su donedavno govorili samo o štetnim efektima egalitarističkih politika na tržišne podsticaje i fiskalni bilans. Sada ih više brine to što previše nejednakosti podstiče monopolističko ponašanje i ugrožava tehnološki napredak i ekonomski rast.
Dobra vest je da na raspolaganju imamo znatan broj alatki kojima možemo odgovoriti na izazov rastuće nejednakosti. Na nedavno održanoj konferenciji koju sam organizovao sa Olivierom Blanchardom, bivšim vodećim ekonomistom Međunarodnog monetarnog fonda, grupa naših kolega izložila je široku lepezu predloga usmerenih na sve tri dimenzije ekonomskog života: predproizvodnu, proizvodnu i postproizvodnu.
Važne predproizvodne intervencije moguće su na polju obrazovanja, zdravstvene zaštite i finansijskih politika, što najdirektnije utiče na kapacitete sa kojima pojedinci izlaze na tržište rada. U postproizvodnoj fazi možemo koristiti poreske i socijalne politike za redistribuciju tržišnog dohotka.
U kategoriji intervencija u proizvodnoj fazi ponuđene ideje su možda i najzanimljivije. Politike u ovoj oblasti direktno utiču na odluke preduzeća u domenu zapošljavanja, investicija i inovacija kroz oblikovanje relativnih cena, prilagođavanje okruženja za pregovore između strana koje polažu pravo na proizvod (pre svega radnika i snabdevača) i izgradnju regulatornog konteksta. Primeri takvih politika su minimalna cena rada, uređenje radnih odnosa, politike za podsticanje inovacija koje ne ugrožavaju zapošljavanje, lokalno prilagođene industrijske politike, kao i primena antitrust zakona.
Neke politike – kao što su intervencije u ranom detinjstvu, programi za razvoj radne snage i državno finansiranje tercijarnog obrazovanja – već su isprobane, proverene i dokazano je da daju rezultate. Druge, kao što je porez na ukupnu imovinu, još su predmet sporenja. Za neke, kao što je prilagođavanje lokalnom kontekstu, još ne znamo kakva bi bila njihova najoptimalnija forma. Ali sve je širi konsenzus da je izvesna mera eksperimentisanja sa ekonomskim politikama poželjna i potrebna.
Ipak, glavnom pitanju još se ne poklanja dovoljno pažnje. To pitanje glasi: koju vrstu nejednakosti treba ciljati predloženim merama? Politike u ovoj oblasti obično su usmerene na smanjivanje dohotka na vrhu, na primer progresivnim oporezivanjem, ili uvećanje dohotka na dnu lestvice, na primer davanjem novčane pomoći porodicama ispod linije siromaštva.
Takve politike moraju se proširiti i dopuniti, naročito u zemlji kakva je SAD, gde sadašnji napori u tom smeru nisu dovoljni. Takođe, današnja nejednakost zahteva drugačiji pristup, koji će se fokusirati na ekonomsku nesigurnost i strepnje u grupama na sredini dohodovne distribucije. Naše demokratije mogu eliminisati opasnost od društvenih sukoba, nativizma i autoritarizma jedino ako uspeju da poboljšaju ekonomsko stanje i društveni status radnika iz srednje i niže srednje klase.
O potrebi za takvim pristupom govori činjenica da su konvencionalni indikatori nejednakosti prilično nepouzdani u predviđanju ekonomskog i političkog nezadovoljstva u demokratijama. U Francuskoj, na primer, ekstremna desnica je ojačala, a „žuti prsluci“ su dugo i žestoko demonstrirali na ulicama, iako nejednakost (mereno Đinijevim koeficijentom ili udelom dohodaka na vrhu) nije značajno porasla, bar ne u poređenju sa nekim drugim bogatim demokratijama. Isto tako, demonstracije na ulicama Čilea počele su posle dve decenije značajnog smanjivanja dohodovne nejednakosti. Trumpovu pobedu na izborima 2016. nisu donele najsiromašnije države, već one u kojima su ekonomske perspektive i otvaranje radnih mesta najviše kaskali za ostatkom zemlje.
Očigledno je da ovo nezadovoljstvo proističe iz nejednakosti drugačije vrste, one koja najviše pogađa srednji deo na lestvici dohodovne distribucije. Ključni segment našeg problema je nestajanje (i relativna nestašica) dobrih i stabilnih radnih mesta.
Deindustrijalizacija je razorila mnoge nekada velike proizvodne centre, čemu je doprinela i ekonomska globalizacija i konkurencija zemalja kao što je Kina. Tehnološke promene naročito teško pogađaju ljude u srednjem delu distribucije radnih veština, kao što pokazuje primer miliona radnika u proizvodnji, službenika i radnika u maloprodaji. Propadanje sindikata i uvođenje novih politika za podsticanje „fleksibilnosti“ na tržištu rada dodatno su doprineli nesigurnosti.
Još jedan važan deo priče koji konvencionalne mere nejednakosti ne zahvataju jeste rastuća geografska, društvena i kulturna podeljenost radničke klase i elita. To je najočevidnije u prostornoj podeli na prosperitetne, kosmopolitske urbane centre i zaostale ruralne zajednice, manje gradove i zabačene urbane zone.
Takva prostorna podeljenost proizvedena je dubljim društvenim podelama, kojima potom i sama doprinosi. Urbane profesionalne elite uključene su u globalne mreže i veoma su pokretljive. To uvećava njihov uticaj na upravljače i istovremeno ih distancira od vrednosti i prioriteta manje srećnih sunarodnika koji pred društveno-političkim sistemom koji o njima naizgled ne brine i ništa za njih ne čini osećaju samo nezadovoljstvo i otuđenost. Nejednakost se tu manifestuje kao iskustvo gubitka dostojanstva i društvenog statusa u grupama slabije obrazovanih radnika i ostalih „autsajdera“.
Ekonomisti počinju da shvataju da uspešna borba protiv nastale polarizacije u velikoj meri zavisi od obnavljanja sposobnosti ekonomije da stvara dobra radna mesta. U tom domenu ideja ne manjka. Institucije tržišta rada i globalna trgovinska pravila treba reformisati tako da se ojača pregovaračka pozicija rada u odnosu na globalno mobilne poslodavce. Sama preduzeća moraju prihvatiti više odgovornosti za lokalne zajednice, poslodavce i snabdevače. Državna podrška inovacijama mora se eksplicitno usmeriti na tehnologije koje ne ugrožavaju radna mesta. Možemo zamisliti jedan sasvim drugačiji režim javno-privatnog partnerstva koji će biti u službi stvaranja ekonomije dobrih radnih mesta.
Mnoge od tih ideja nikada nisu testirane. Ali problemi su novi i traže nova rešenja. Ako ne budemo dovoljno hrabri i maštoviti u službi izgradnje inkluzivne ekonomije, inicijativu će preuzeti preprodavci starih i provereno katastrofalnih rešenja.
Project Syndicate, 10.12.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.12.2019.
