Pre nešto više od dve decenije u Novom Sadu je “izbilo događanje naroda”, tzv. jogurt-revolucija. Počelo je 9. jula 1988. dovođenjem izmanipulisanih kosovskih Srba i Crnogoraca da Vojvođanima pokažu kako se brani Srbija, pesmom “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”, nastavilo se 5. i 6.oktobra iste godine “proterivanjem” autonomaškog rukovodstva, okončano Miloševićevim ukidanjem vojvođanske i kosovske autonomije po Ustavu iz 1974. Preciznije, svođenjem pokrajinske autonomije na formalnost, koja će biti hroničan povod nestabilnosti, a u slučaju Kosova i rata i krvoprolića, predvorje za ono što će se desiti mnogo godina kasnije: gubitak dela državne teritorije.
U međuvremenu se raspala i “velika” Jugoslavija, pa ona kraća, SRJ, posle Kosova nestade i Državna zajednica Srbije i Crne Gore, na kraju pobeže i Crna Gora. Srbija, ne baš svojom voljom, postaje samostalna i suverena država, istorija je optrčala pun dvodecenijski krug, ali njena lekcija nije naučena. Verovatno ovoga puta neće biti “mitinga istine” u Novom Sadu, sasvim izvesno ni kolona “ogorčenih” kosovskih Srba, možda ni jogurta (skup je i nije baš za bacanje), moguće je da se sve završi još jednom u nizu farsi koje se poslednjih godina prikazuju na srpskoj političkoj pozornici. Najnovija frtutma oko budućeg statuta (stepenik niže od ustava) Vojvodine, odnosno količine i dubine njene autonomije, međutim, jeste ilustracija kako se u Srbiji, u političkim proklamacijama i demagoškim parolama, sve može promeniti, samo ne i suština njenih unutarnacionalnih zabluda, obmana i kontroverzi.
Aktuelna priča o stepenu vojvođanske autonomije, odnosno, iskonstruisanoj dilemi “jel` nam to vaskrsli autonomaši pripremaju još jedno Kosovo, novo cepanje države i njeno svođenje na UŽAS” (uža Srbija), zapravo je bacanje prašine u oči, zamagljivanje istine, pokušaj da se izbegne odgovor i racionalno objašnjenje koliko se Srbija, uprkos svim istorijskim i tragičnim iskustvima, udaljila od memorandumskog poimanja države i nacije (po formuli 19. veka), a koliko približila modernom, evropskom vrednosnom sistemu i modelu decentralizacije. Pravi odgovor je, po nju, poražavajući i ako bi se napravila samo jedna paralela: idejne (kolo)vođe “ustavnog udara” u drugoj polovini 80-tih godina prošlog veka, pre, za vreme i posle famozne Osme sednice CK SKS, bile su akademici sa svojom memorandumskom verzijom Načertanija, crkva, vojni vrh, službe bezbednosti, nacionalistička intelektualna elita, potpomognuta prevratničkim političkim klubom u vrhu CK SKS i Univerziteta. Ta skupina poslužila je Miloševiću da bez pravog otpora uzjaše nacionalističkog konja, pokosi sve državne i nacionalne institucije prilagođavajući ih svojoj vlastodržačkoj ambiciji. Danas Miloševića nema, ali su tu njegovi “reformisani” sledbenici, nekadašnji nacionalni pokrovitelji, SANU, crkveni vrh, politička garnitura u vlasti i opoziciji, koja je tragičnom raspletu bliske prošlosti donekle kumovala “savetima i instrukcijama”, donekle participirala ili sa galerija posmatrala da li će i može li Milošević, taj novi vođa Karađorđevog formata, da ostvari “istorijske nacionalne ciljeve.”
Sada je, međutim, sve nekako karikaturalno, trebalo bi, shodno tome, da bude i komično, ali nije, jer se priča o Vojvodini dešava baš u vreme kada Srbija s teškom mukom prihvata činjenicu da je zbog pogubne Miloševićeve politike izgubila Kosovo, dok vladajuća garnitura nema ni minimum suptilnosti, a, čini se, ni volje da spreči nailazeći politički, ekonomski i socijalni krah. Četiri meseca nikome nije zasmetalo što se u kabinetima vladajućih partija kroji nekakva vojvođanska autonomija, a kad je nedavno “tikva pukla”, rasprava se odvija u, za srpske političke prilike, uobičajenim krajnostima: jedna, autora statuta, koja misli da Vojvodina njihovom milošću dobija sve što pripada modernoj evropskoj regiji, i druga, razgoropađene nacionalističke oligarhije, koja uverava javnost kako se na tlu Srbije sprema još jedna “otimačina teritorije”. Pa kad se sudare te dve krajnosti stvara se privid da Tadićeve demokrate kao daju Vojvodini sve, a drugi, Koštuničini narodnjaci, kao to ne dozvoljavaju, optužujuži ove prve da Srbiju “iz jednog dela” žele ponovo da vrate tamo gde je bila kada se “jogurt-revolucija” pripremala.
Činjenice, međutim, govore nešto drugo: Vojvodini se, doduše, vraćaju neke ingerencije, ali nijedna od njih nema obeležja nekakve državnosti. Uostalom, i sami pisci statuta kažu da će Vojvođani dobiti maksimum koji im Ustav iz 1996. omogućava, a minimum onoga što podrazumevaju standardi moderne evropske regije. Time se praktično priznaje to što i vrapci znaju, da je Srbija, upravo sinhronizovanom voljom (i prisilom) onih koji sada statut brane, i drugih, koji ga nazivaju separatističkim aktom, dobila nakaradni Ustav. Pa ako najviši ustavno-pravni propis jedne države ne korespondira sa evropskim vrednostima, zbog čega će morati na ozbiljnu proveru i doradu (a uveravali su nas Koštunica, Tadić i patrijarh da je po demokratičnosti bez premca u svetu), ako je i na domaćem terenu glavna kočnica dugo priželjkivanog proevropskog približavanja Srbije, onda čitav sukob dobija sasvim drugačije konotacije. U trenutku kada Srbijom dominiraju nacionalističke konzervativne antievropske snage, a njima su uz bok i tzv. proevropske političke grupacije koje bi u EU “ali pod našim uslovima”, sa Kosovom i bez Ratka Mladića u Hagu, bez iskrene osude genocida u Srebrenici, sa demokratijom čija se količina određuje u jednom kabinetu, sa parlamentom koji grubo, primitivno, reklo bi se, siledžijski obesmišljava parlamentarnu demokratiju, na sceni je, u stvari, fingirani “konceptualni” obračun u čijoj pozadini su dva cilja: odbrana ili osvajanje vlasti i sprečavanje ulaska Srbije u EU.
Dakle, stvoren je ambijent u kome se najbolje snalazi Vojislav Koštunica. Stupa na scenu ne bi li – dizanjem “vojvođanskog pitanja” na nivo opstanka države Srbije, po formuli koju je već primenio kada je Kosovo nametnuo kao vrhunsku nacionalnu manipulaciju – amortizovao katastrofalan učinak njegove vladavine, težak poraz na izborima, sve očajniji rejting u biračkom telu, preteći raspad svoje partije. Zaigrao je na, nacionalno i politički, najprofitabilniju kartu, mobilisanje uzdrmanog nacionalnog korpusa, istog onog na čije je usluge računao i Milošević kada je krenuo u pohod na vlast. Prvi mu je priskočio u pomoć Sinod SPC, preciznije, pretendent na patrijarhov presto i njegov bliski saputnik, mitropolit Amfilohije. Oglasila se crkva, koja će iz poslednjih godina ostati upamćena po unutrašnjim svađama i zaverama, skandalima i aferama, raskošnom životu jednih i nemoralu drugih crkvenih velikodostojnika. Koštuničin angažman na “spasavanju” Srbije je dobrodošao crkvenoj oligarhiji da potisne sve što ju je kao nacionalnu instituciju kompromitovalo i diskreditovalo, odnosno prikazalo u svetlu alave družine (čast izuzecima) koja ne zna ni šta će sa sobom, a kamoli da uređuje državu i određuje sudbinu naroda.
Dilema je samo hoće li demokrate i Tadić, bar kad je u pitanju “bitka za Vojvodinu”, odoleti pritisku raspojasane nacionalističke opozicije, kojoj se na čelo, u saradnji sa crkvom, ponovo stavio Koštunica. Ili će nevoljno priznati da je lider DSS i ovog puta potrefio najosetljivije mesto demokrata, u njihovu neodlučnost, nesigurnost i neprincipijelnost. Pokazaće se i koliko se Tadić u međuvremenu odmorio od kohabitacije sa Koštunicom.
Peščanik.net, 14.02.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
