Potrebno je govoriti o temi o kojoj se, uprkos njenoj učestalosti, ređe raspravlja: o ekonomiji kraha obrazovnog sektora i tome šta ona zapravo znači. Naime, usled režimskih obračuna sa blokadama i profesorima koji su ih podržali dogodio se niz posledica koje imaju dublji značaj nego što je to vidljivo na prvi pogled.
Ove posledice se tiču ukidanja „uslova mogućnosti“ otpora u jednom društvu. On, da bi bio smislen, podrazumeva nauku i obrazovanje, a da bi nauka i obrazovanje postojali potrebno je materijalno urediti njihovo finansiranje u okviru države. Ovo je bila osnovna pretpostavka svih dosadašnjih političkih uređenja, a upravo je to ono što se dovodi u pitanje u današnjoj Srbiji. I zato je tek iz tog ugla potrebno analizirati nekoliko činjenica. Najpre, nije samo 24. marta Vlada Republike Srbije smanjila plaćeni rad naučnicima na svega jedan sat dnevno. Ona je, takođe, počela da podriva i drugi, ključni aspekt fakulteta – obrazovanje. Danas je to već „davna prošlost“: odbijajući da isplati profesorima plate zbog blokada ili isplaćujući ponekad neverovatnih 20 dinara (iznos za koji danas nije moguće kupiti ni žvake), Vlada je uradila i nešto o čemu se danas možda manje govori.
Naime, reč je o međusobno povezanim efektima koje ovakvo urušavanje naučnog i obrazovnog sektora povlači za sobom. Pogledajmo, recimo, ko su najveći potrošači knjiga u Srbiji – to je svakako akademska zajednica. Ne navodeći konkretna imena knjižara, može se reći da je promet u nekima od njih opao za 20 do 30%. Zbog toga što su profesorima uskraćene plate i sredstva za život, oni više ne mogu predstavljati značajan faktor potražnje za knjigama, što dovodi do pada broja prodatih knjiga u Srbiji. Kao posledica toga dolazi i do smanjenja prometa knjižara, a zatim i do pada profita izdavača, kojih u Srbiji ima veliki broj. Međutim, ono što je ovde posebno važno jeste da dolazi do smanjenja prometa ne bilo kojih izdavača, već upravo naučnih izdavača. Namerno ovde ne navodim imena, jer ne želim da ostavim utisak da naučni izdavači nemaju svoje probleme, od kojih je jedan i učestvovanje u komodifikaciji nauke. Ipak, taj problem je sasvim drugačije prirode i važno je naglasiti da bi naučni izdavači trebalo da postoje, a ne da nestaju – bez obzira na prakse bilo kog od njih pojedinačno. Zato je važno imati u vidu ovaj „efekat prelivanja“ sa profesora na knjižare i izdavače, jer upravo oni svi zajedno čine jedan kompleks koji se tiče političke ekonomije naučnog sektora u Srbiji. Taj sektor je sada pod udarom SNS-a i to je dugoročan proces koji vodi ka razaranju građanskog društva u Srbiji.
Najverovatnije je za ovaj efekat znao i neko u SNS-u, kada je odlučio da pređe na drugi korak i iskoristi trenutnu situaciju da bi dodatno „zavrnuo šrafove“ naučnom sektoru u Srbiji. Tako je nastao i skandal od pre dve nedelje sa ukidanjem finansiranja različitim izdavačima (opet, odbijam da navedem imena, ali po pravilu reč je o naučnim izdavačima), a umesto njih pokušano je da se novac „opere“ masovnim otkupom Legijinih knjiga, po „skromnoj ceni“ od desetak hiljada dinara po knjizi na nedavnom konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Ovo je, prema mediju citiranom iznad, značilo da su „Sterijino pozorje, Akademija umetnosti, Exit i Šekspir festival“ ostali bez novca na pokrajinskom konkursu za kulturu.
Nažalost, iz čitavog javnog debakla, u domaćoj i svetskoj javnosti isplivala je jedino činjenica da Exit nije dobio sredstva, pa je „odlučio“ da se seli iz Srbije. Ovaj festival je verovatno najmanje problematičan deo cele priče: godinama je najavljivao selidbu iz Srbije, a prethodno je imao niz veza sa SNS-om, uključujući angažman vlasnika bina koji organizuju ozvučenje i bine za skupove SNS-a, finansiranje iz direktnih budžetskih linija, preuzimanje aplikacije za Prestonicu kulture od Kulturnog centra Novog Sada 2015. godine, nakon čega se Exit često pojavljivao kao „spasilac“ za pokrajinski SNS i partijsko rukovodstvo u JKP-ovima. To je često dovodilo do skandala, poput onog sa lažnim zasađivanjem 10.000 stabala na Fruškoj gori, nakon što je javnost bila uzdrmana nizom ilegalnih seča na tom području. Možda je zato ovaj festival nedavno bio i predmet bojkota festivala povezanih sa vlašću, a trenutne studentske proteste i blokade podržao je tek nakon kampanje DJ-eva da to učini. Nakon toga je u svetskoj i domaćoj javnosti odjeknulo da ovaj festival „odlazi jer je podržao studente“. Kao što vidimo, teško da je to cela priča. Naprotiv, može se reći da je pod Exitovom fanfarom u javnosti zapostavljena mnogo dublja i problematičnija tema, a to je upravo ona sa početka ovog teksta: razaranje građanskog društva u Srbiji.
Pod građanskim društvom mislim na „tradicionalno“ građansko društvo, onako kako je ono često samo sebe percipiralo: kao zajednicu obrazovanih grupacija i ljudi, uglavnom zaposlenih u nemanuelnim delatnostima i tipično iz srednje klase. To je sa sobom nosilo i određenu sklonost ka tipičnim akcijama otpora, karakterističnim za građansko društvo: aktivizam, peticije, simboličke akcije. Ono što je važno istaći, a što je sada već očigledno, jeste da upravo ove tri stvari danas više ne mogu da pruže dovoljan otpor režimu. Na njihovo mesto, SNS je pokušao da postavi „alternativno građansko društvo“ – setimo se nedavnog pokušaja osnivanja paralelnog Nezavisnog udruženja novinara Srbije pod nazivom „Asocijacija novinara Srbije“, koju je ove godine otvorio urednik Informera Dragan J. Vučićević, ili, recimo, osnivanja naučnog časopisa „Napredak“ koji vodi Fondacija za srpski narod i državu od 2022. godine, a koji je i zvanično kategorizovan kao naučni časopis, doduše neznatnog uticaja, od strane Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija. „Ćaciji“ su, zapravo, deo tog paralelnog sistema, možda i njegov završni deo – jer, pored novinara i naučnika, sada SNS napokon ima i svoje studente. I u tome se oni ne razlikuju od procesa koji je SNS započeo mnogo pre njih, sa sopstvenom političkom ekonomijom koja, pored urušavanja državnih univerziteta, sada podrazumeva i Vučićevu podršku privatnim univerzitetima, sa najavljenim državnim subvencijama. Drugim rečima, pored policijskog nasilja koje trenutno vidimo, u toku je i jedan „skriveni“, ekonomski okršaj sa ostacima građanskog društva u Srbiji. Nakon blokada fakulteta, jasno je da se ono neće vratiti iz više razloga. Napadom na studente, SNS je napao i sam preduslov tog društva i ovde dolazimo do jedne zanimljive situacije. Naime, ovo se uklapa u evropske i svetske trendove: od policijskog upada na Kolumbija univerzitet zbog podrške Palestini u SAD, do nasilja nad demonstrantima u Nemačkoj i ukidanja finansija univerzitetima u Nemačkoj usled trke za naoružavanjem – nešto što se dešava i u SAD pod Trampovim ukidanjem finansija Harvardu i drugim univerzitetima koji su se pobunili. Pored toga, tu je i kriminalizacija određenih protesta kao oblika otpora u Holandiji, Italiji, Nemačkoj ili Britaniji (gde su hapšeni klimatski aktivisti iz „Extinction Rebellion“. Čini se da ni Srbija u ovom pogledu ipak nije izuzetak, već pre pravilo. Kod nas je to trend koji jača poslednjih nekoliko godina i predstavlja pokušaj vlasti da obuzda reakcije stanovništva na sve intenzivnije društvene katastrofe: od pobuna tokom pandemije koronavirusa, preko protesta nakon pucnjave u Ribnikaru i nasilja u školama, pa sve do reakcija na pad nadstrešnice. Naravno, takvo ponašanje vlasti je tolerisano i od strane Zapada, upravo zato što je i na Zapadu to postalo pravilo. Naime, usled sve većih trgovinskih i ratnih sukoba vlade Zapada više nemaju interes da izdržavaju ni građansko društvo ni njegov privid, budući da ono sve češće postaje prepreka otvorenim sukobima.
To, naravno, ne znači da se ukida čitavo građansko društvo; naprotiv, upravo zbog toga opstaju samo oni elementi koji direktno odobravaju militarizaciju i očuvanje kapitalističkog poretka u svetu, dok se sve ostalo razara. Uprkos Trampovoj retorici, njegova „Heritage Foundation“ se širi do te mere da utiče i na Evropski parlament, dok se u Srbiji, na primer, nemačke fondacije povezane sa političkom edukacijom SNS-a nikada nisu našle na meti tabloida, uprkos redovnoj retorici predsednika protiv stranih plaćenika iz NVO sektora. Cilj postaje suzbijanje bilo kakvog otpora građana i čitavih institucija na domaćem ili stranom terenu – pa makar i prividnog ili korumpiranog. To se čini na razne načine, bilo putem direktne državne represije ili izmene zakona u pravcu njenog jačanja, bilo kroz uticaj na NVO sektor – svejedno je. No, represija građanskog društva postaje pravilo, čak i kada u njoj učestvuju delovi NVO sektora koje u svrhu represije podržavaju i same vlade. I po tome se ovaj trend može najbolje i videti.
Više ne postoji „siva zona“ u šmitovskoj logici sukoba, u kojoj glavna podela postaje ona na prijatelja i neprijatelja. Toga više nema, jer bi rad čak i najliberalnijeg NVO-a na „dizanju svesti“ o pravima manjina ili, na primer, izučavanju istorije autoritarnih režima Sovjetskog Saveza, opet podrazumevao neku komunikaciju sa ruskim naučnicima ili stranim državljanima. Umesto da uvedu otvorene zabrane, zapadne vlade su se opredelile za potajni ekonomski rat protiv same mogućnosti da do takvih akcija dođe, i zato je potrebno razoriti same uslove postojanja građanskog društva – naučnog sektora, obrazovnog sektora, pravnih komora, strukovnih udruženja i NVO sektora koji je van uskog okvira vladinih trenutnih politika. Nije da ti sektori nisu imali svoje probleme, ali je logika međunarodnih i unutrašnjih sukoba nametnula svoje. Na taj način je, usled gorenavedenih sukoba, uništena i materijalna osnova naučne kritike koja je bila bitna za održavanje i razvoj bilo kojeg društva uopšte. Umesto „spaljivanja knjiga“, mi radimo na ukidanju uslova da one uopšte postoje i da postoji neko ko će ih čitati mimo literature koja odgovara trenutnim potrebama vlasti i korporacija.
Ova logika je u zapadnim zemljama došla usled sukoba blokova, dok je kod nas došla kao posledica onih koje su ti blokovi držali na vlasti (i ovde mislim, da ne bude zabune, na SNS, kojeg je su tolerisale različite sile Evrope, od Angele Merkel do Ursule fon der Lajen). Nakon što je došlo do sukoba između američkih, kineskih i ruskih korporacija i političkih interesa, građansko društvo širom sveta postalo je suvišno, jer je moglo da „cveta“ samo kada je postojala određena komunikacija među njima, pa makar i u vidu „meke moći“. Jer, meka moć je mogla da deluje samo u odsustvu direktne konfrontacije. Ta mogućnost više nije isključena, što je uticalo i na početak raspada građanskog društva. I u tome je Vučić zaista veran pratilac „najsvežijih“ evropskih i američkih trendova ka najpodmuklijoj formi cenzure – onoj ekonomskoj, a ne samo političkoj. To je cenzura koja nikada neće otvoreno izgovoriti svoje ime, ali će postići ono što joj je svrha.
Sve ovo ima za posledicu guranje sve više i više različitih slojeva stanovništva u neku vrstu „kvake 22“, gde postoji volja za otporom i promenom, ali više ne postoje institucionalne ili zakonske osnove za to. Ka tome vode svi ovi trendovi i s pravom možemo očekivati da će se pogoršavati.
Ono što je ovde važno primetiti jeste da, istorijski gledano, kad god je građansko društvo bilo pod napadom, nastajali su revolucionarni pokreti jer stanovništvo nije imalo drugog izbora. Marksova izjava da radnici nemaju šta da izgube „osim svojih lanaca“ nije puka parola, već označava i realno stanje pobune. Ako pogledamo, tek onda kada zaista, ne samo radništvo nego i proletarizovani delovi građanskog društva, dođu u situaciju da „nemaju šta da izgube osim svojih lanaca“, odnosno osim režima koji su ih do te situacije doveli, tek tada nastaje spremnost ovih delova srednje klase da se priključe ili revolucionarnim ili kontrarevolucionarnim strujama, od Vajmarske Republike pa do Kraljevine Jugoslavije – i ne treba da čudi što su jedan dobar deo ne samo nacističke partije, nego i Komunističke partije Jugoslavije, činili profesori, umetnici i studenti. Pored radnika, nijedna komunistička partija, ali ni desne kontrarevolucionarne partije, nisu bile bez drugih slojeva. „Čista“ radnička partija retko gde je ostvarena. To ne znači da su revolucije bile revolucionarne zbog srednje klase; to znači da su društva dolazila do prihvatanja takvih pokreta tek kada je društvo došlo do toga da ne može više da izdržava srednje ili više slojeve, osim jednog uskog dela autoritarne klike. To je poznato, recimo, pod imenom „Bonapartizam“, po Napoleonovom nećaku, Luju Napoleonu Bonaparti, koji je stvorio savez između posedničkih elita i lumpenproleterskih masa u Francuskoj krajem 19. veka – slično onome što Vučić radi. Tek kada je uklonjen bilo kakav privid liberalizma, ljudskih prava, demokratije i ostalih ideologema koje su u takvim režimima korišćene, i tek kada je liberalizam ogoljen kao ideologija i samo kao ideologija, tada društvo može otići u ovu ili onu revolucionarnu stranu, bez obzira da li je reč o levici ili desnici. To iščezavanje privida neutralnosti dešava se i u Srbiji, upravo zbog razaranja građanskog društva, usled napada SNS-a, ali i njegovog samourušavanja pod tržišnim obrascima. Zato je nužno primetiti da su simboličke akcije ili oblici otpora istorijski vezani za građansko društvo: „menjanje svesti“ ili „osvešćivanje“ (raising awareness), peticije, protestne šetnje ili javna pisma, dakle sve ono što je vezano za isključivo intelektualnu sferu, sada je postalo nedovoljno kao vid otpora. Otpor koji „šljaka“ danas je „manuelni“ otpor koji cilja na infrastrukturu, a ne „intelektualni“ otpor i otuda sve više i više poziva na štrajkove i paralize ustanova i transporta. Simboličke akcije više nisu nikome u interesu, jer im domet ne može biti adekvatan situaciji koja je sve gora i gora za sve šire slojeve stanovništva.
To ne znači da otpor ne bi trebalo da bude vođen teorijom; naprotiv, ovakve akcije ne mogu biti sprovođene stihijski, te je otpor moguć samo kroz zborove i plenume koji omogućavaju razvoj „kolektivne inteligencije“ prilagođene situaciji. Zato su gotovo sve revolucionarne partije po pravilu mnogo ulagale u masovno obrazovanje svojih članova, posebno u trenucima napada na nauku, makar na početku 20. i krajem 19. veka. Tome svedoči i činjenica da je i „Komunistički manifest“ izdao jedan radnički prosvetni savez, kao i to što su i KPJ u Kraljevini Jugoslaviji i SPD u Nemačkoj formirani mahom od društava za obrazovanje radnika, odnosno da su se i ta društva uključivala u partije. Drugim rečima, gde god je građansko društvo bilo onemogućeno, morali su se pronaći alternativni obrasci za organizovanje i otpor, kao i za vezu između nauke i društva. Jer, potrebe društva za uređenim životom, hranom, vodom i krovom nad glavom bile su nerazdvojive od političkih pitanja organizacije tih društava, a za to su bile potrebne i nauka i masovne partije. Ukidanje građanskog društva u Srbiji, stoga, možda i nije sasvim bez nade. Ovo nije ni prvi ni poslednji put u srpskoj istoriji da se tako nešto dešava. To nije istorijski izuzetak, već jedan od puteva kojima su autoritarni režimi, u traganju za svojom konsolidacijom u trenucima straha, nesvesno pripremali stanovništvo za sopstvenu promenu, stvarajući im uslove za to i terajući ih da se snalaze u pogoršanim okolnostima. Istorija Srbije je, zbog toga, češće bila revolucionarna nego mirna – i upravo ka tome je često, ako ne vodilo, onda doprinosilo onemogućavanje građanskog društva ili njegovo odsustvo. Čini se da je ovo ugao iz kojeg bi o ovoj temi trebalo kolektivno da razmislimo, jer iz njega zaista možemo nešto naučiti.
Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu.
Peščanik.net, 09.07.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
