Od 15. do 17. maja ove godine u Evropskom parlamentu održana je konferencija Beyond Growth na kojoj se sastalo preko 2.000 istraživača i aktivista širom Evrope kako bi raspravljali o budućnosti ekonomije tokom takozvane zelene tranzicije. U centru pažnje je neobična ideja: mogućnost promene paradigme ekonomskog rasta i stvaranja alternativne strategije za zelenu tranziciju. Činjenica da se o takvim predlozima raspravljalo u Evropskom parlamentu svojevrsni je presedan. Međutim, ukoliko zaista žele da ponude alternativu, od evropskih institucija se očekuje da brzo pređu na dela.
Povećanje vrednosti dobara i usluga proizvedenih po glavi stanovnika jedne zemlje u određenom vremenskom periodu, ekonomski rast se nalazi u osnovi savremenih politika, kao univerzalno rešenje za sve ekonomske i društvene krize. Rast je bio glavni argument za ućutkavanje protivnika strogim merama štednje, nametnutim nakon svetske krize. Obračun sa grčkom Sirizom i slamanje evropske levice koja je zagovarala drugačiji pristup, obeležili su čitavu prethodnu deceniju. Predlozi alternativnih ekonomskih modela gurnuti su na marginu, a Evropskom unijom zavladao je duh izvornog saveza za robu umesto za ljude. I to one robe, čelika i uglja, čija je proizvodnja presudno uticala na klimatske promene.
Razumljivo je onda iznenađenje što se u parlamentu EU raspravlja o ograničavanju ekonomskog rasta Unije, dok su u mnogim zemljama još na snazi neke od mera štednje kojima je zarad rasta BDP-a žrtvovan standard stanovništva. Da stvar još bude neobičnija, na organizaciji ove konferencije okupile su se gotovo sve veće političke grupe u Evropskom parlamentu: Evropski zeleni, Levica, Socijalisti i demokrate, Grupa za obnovu Evrope (liberali) i Evropska narodna partija (konzervativci/desnica). Po prvi put, Evropski parlament je otvorio vrata aktivistima da raspravljaju o kraju kapitalizma. Štaviše, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen otvorila je konferenciju rečima: „Model rasta centriran na fosilnim gorivima, naprosto je zastareo.“
O čemu je reč?
Sredinom 1970-ih, grupa naučnika ozbiljno je shvatila izveštaj takozvanog Rimskog kluba, u kom su po prvi put ocrtane granice ekonomskog rasta na svetskom nivou i uspostavljena veza sa iscrpljivanjem prirodnih resursa. Ekonomisti, sociolozi i politikolozi svetskog glasa počeli su da se bave idejom o napuštanju kriterijuma ekonomskog rasta za procenu uspešnosti svetskih privreda: Herman Dali, rodonačelnik ekološke ekonomije i osnivač posebnog odeljenja za ekologiju u Svetskoj banci, njegov učenik Nikolas Džordžesku-Rogen, francuski marksista Andre Gorc, profesor ekonomije i političkih nauka Serž Latuš i mnogi drugi. Tada su postavljeni temelji kritike ekonomije zasnovane na rastu BDP-a, koji ne odražava ni celokupnu ekonomsku aktivnost ni dobrobit stanovništva. O tome se, naravno, raspravljalo i u Jugoslaviji, pre svega u Sloveniji iz perspektive bolje, zelenije regulative eksploatacije resursa. Te razgovore su presekli rat, dužnička kriza i raspad socijalističke države. Danas, kada i kapitalizam muče ratovi i dužničke krize, uz devastaciju životne sredine, ove ideje su opet popularne.
Uslovi su, doduše, drugačiji, urgentniji nego pre pola veka, uz nova znanja i iskustva koja su se mogla čuti na majskoj konferenciji u Evropskom parlamentu. Neki od zagovornika se zalažu za plansku ekonomiju, dok su drugi zainteresovani za takozvanu ekonomiju stabilnog stanja, sa veštačkim ograničenjem ad infinitum bogaćenja korporacija i kompanija (kroz poreze, preraspodelu prihoda, ograničenja resursa i slično). Pojedini stručnjaci traže da se fosilna industrija smesta rasformira i pređe na izradu novih ekonomskih indikatora kojima bi se merila uspešnost privreda. Međutim, svima je zajednička želja da se pronađu ekonomska rešenja koja vode ka većoj jednakosti. Razumljivo je da takve težnje dele nove generacije naučnika i aktivista, uzimajući u obzir kolaps tržišnih ekonomija posle 2008. i debakl tržišnih fundamentalista (pod parolom neoliberalizma) koji je čitavu generaciju osudio na odrastanje pod merama štednje jer je to „jedini način da nam bude bolje“.
Kakve to ima veze sa Srbijom?
Opsesija pokazateljima ekonomskog rasta je dobro poznata i kod nas, posebno u vreme Vučića i mantre o BDP-u kojom se potiskuju sve društvene nedaće, „zlatnom dobu“ u kojem nam je bolje nego ikad pre. Jasno je onda koliko je važno što je baš Evropski parlament pružio javnu platformu za razgovor o tome kako se meri da li nam je stvarno bolje i koliko je nas obuhvaćeno tim boljitkom. To bi mogao biti znak jednog budućeg političkog zaokreta, a svakako je i nužan korak u priznavanju problema.
Naročito je značajna svest o tzv. perifernim zemljama Evrope i razvijenog sveta, rizicima ekološkog imperijalizma u obliku eksploatacije resursa u „žrtvovanim regionima“ za zelenu tranziciju. Konkretno, na tapetu su automobilska i rudarska industrija, kopanje litijuma u Srbiji i BiH, te sprega manjih i krupnih korporacija poput Rio Tinta sa lokalnim vlastima uz asistenciju Evropske komisije preko lokalnih predstavništava EU. Sve to je upakovano u narativ o „zelenom rastu“ i zelenoj tranziciji. Na konferenciji je više naučnika, političara i aktivista izričito kritikovalo takav pristup, između ostalih i predstavnica Evropskog ekološkog biroa, što pokazuje da u Briselu postoje različite struje koje mogu biti oslonac budućih borbi. Ona je kao primer navela Srbiju i Portugaliju gde se planira iskopavanje litijuma u velikim razmerama, radi opskrbe evropskih potreba za zelenim automobilima. Kao alternativu, stručnjaci ističu veća ulaganja u javni prevoz, upozoravajući da se i proizvodnja zelenih automobila oslanja na eksploataciju prirodnih – i društvenih – resursa.
Za Srbiju bi mogla biti zanimljiva i tema jednog od pratećih programa konferencije posvećenog budućnosti ekonomije EU. Naime, organizacija New Economics Foundation, koja sarađuje sa Evropskim parlamentom i Evropskom komisijom, radi na pripremi alternativa Paktu o stabilnosti i rastu (Stability and Growth Pact) koji propisuje ekonomske uslove članicama Evropske unije. To su maksimalni dozvoljeni budžetski deficit od 3% i odnos duga prema BDP-u manji od 60%. Ovaj pakt je, između ostalog, i kriterijum za pridruživanje EU, pa bi njegova izmena mogla uticati na pristupne procese država poput Srbije. Takođe, na završnoj diskusiji konferencije govorila je i Ester Linč, generalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata, koja je opisala borbu konfederacije za izmenu fiskalnih pravila, pogotovo nakon što je Nemačka uklonila ograničenja na dug zbog korone i rata u Ukrajini (ograničavanje strukturnog deficita na 0,35% BDP-a).
Dalji koraci
Evroposlanik iz redova Zelenih i jedan od glavnih organizatora konferencije, Filip Lamberts je najavio slične skupove u parlamentima zemalja članica. Između ostalog, u avgustu će se sličan događaj održati u Zagrebu, u organizaciji Instituta za političku ekologiju, koji učestvuje u projektu „ToBe“ posvećenom izradi novih ekonomskih indikatora za zelenu tranziciju u EU, a što bi trebalo da zameni BDP kao osnovno merilo. Ovo nije jedini takav projekat koji finansira EU, naprotiv, sve ih je više. Jedan od njih je EnvJustice posvećen ekološkoj pravdi, koji vodi katalonski ekonomista Đoan Martinez-Alijer. U okviru tog projekta nastao je globalni „Atlas ekološke pravde“ koji dokumentuje društvene sukobe zbog degradacije prirodne sredine i neravnopravne raspodele resursa. Slična istraživanja, poput „REAL“ projekta za institucionalna rešenja s one strane ekonomskog rasta, već se sprovode uz finansijsku pomoć Evropske komisije kroz Evropski istraživački savet (European Research Council). Lamberts je najavio i zakonodavne aktivnosti na implementaciji nekih od ovih ideja.
Konferenciji su prisustvovali i brojni evropski aktivisti, koji su uoči zvaničnog početka organizovali skup udruženja i organizacija građanskog društva. Takođe, po završetku konferencije, aktivistička grupa „Extinction Rebellion“ je organizovala sastanak sa učesnicima kako bi zajedno razmotrili buduće korake iz aktivističke perspektive i moguća rešenja ključnih prepreka o kojima se diskutovalo. Kao glavni problemi istaknuti su izbegavanje teme migracija, potpuno odsustvo predstavnika zajednica iz pogođenih regiona, posebno iz zemalja takozvanog globalnog juga, u kojima eksploatacija litijuma, kobalta i drugih sirovina ugrožava opstanak.
Ključno pitanje zelene tranzicije – ekološki imperijalizam – bilo je skrajnuto i zapravo prikriveno progresivnim nastupom Evropskog parlamenta. Upadljiv je bio izostanak meštana iz ugroženih područja širom Evrope, tako da niko nije bio prisutan da direktno govori u ime lokalnih zajednica. S obzirom na to da ovu tranziciju prati razvoj „zelenih monopola“ širom sveta (od industrije tzv. zelenih automobila, do rudarske industrije), perspektiva lokalnih zajednica apsolutno je ključna jer bez nje nema ni odgovornosti transnacionalnih korporacija, ma koliko zelene želele da budu. Svrha ove konferencije kao platforme progresivnih snaga nauke i društvenog aktivizma, kao i mahom mlađih generacija, može se ostvariti samo ukoliko oslobodi prostor za lokalne zajednice pogođene eksploatacijom. Ukoliko se ovaj momentum iskoristi, i Srbija može imati šanse da utiče na ukidanje ekološkog imperijalizma tamo gde je nastao – u razvijenim zemljama Evrope i sveta i ekonomskim modelima koji se isključivo vode rastom i profitom.
Prostor za rad očigledno postoji. Vreme će pokazati da li će ova konferencija ostati samo revija lepih ideja, tipičan „greenwashing“ – ili je to najava istinske promene u ekonomskoj politici Unije. Uostalom, već je zaživela ideja „cirkularne ekonomije“, dok je i sama zelena tranzicija trebalo da posluži kao nova paradigma, pre nego što je postalo očigledno da će i za tu tranziciju biti potrebno iskopavanje strateških sirovina u zemljama čije narode niko nije pitao, niti kompenzovao. S druge strane, realna je opasnost da se EU prikloni strujama protiv progresivnih politika, ideologiji ekofašizma ili birokratskog pristupa zaštiti prirode iz kog su opet isključeni ljudi. U pojedinim državama članicama takođe su jake konzervativne političke partije koje su u stanju da ometaju svaki pokušaj regulative.
Bez većeg pritiska na ključne aktere na nivou Unije i pojedinačnih članica, stvarne promene bi lako mogle da ostanu fantazija istraživača i naučnika. Na konferenciji je artikulisana potreba za jačanjem demokratskih procesa tokom zelene tranzicije i uključivanjem anti-imperijalističke perspektive lokalnih zajednica. Od toga zavisi i sama budućnost ideje o napuštanju ekonomskog rasta kao kriterijuma razvoja, doktrine industrijskih monopola koji se ostvaruje uz pomoć država. Zeleni imperijalizam postao je realan rizik.
Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Centra za kineske studije pri Univerzitetu u Oksfordu.
Peščanik.net, 14.06.2023.
EKOLOGIJA