Reakcije povodom predloga, a potom i usvojene Rezolucije o genocidu u Srebrenici prokopavaju novo dno moralnog sunovrata „srpskog sveta“. Malo je koji zločin u novijoj istoriji praćen tolikim i takvim licemerjem: kao mantra se ponavlja da je zločin nesporan, tobože se priznaje da je on čak i strašan, uz istovremeno neprestano, sve učestalije i agresivnije veličanje njegovih izvršilaca, sa podrškom ili barem uz benevolentno razumevanje od strane države. Ta podrška, ako nije (kao u slučaju pojedinih funkcionera) neposredna, očituje se u tome što glorifikatore zločinaca niko od predstavnika vlasti niti njima bliskih medija ni moralno niti na bilo koji drugi način ne osuđuje, ne kritikuje, ne vodi protiv njih kampanje po društvenim mrežama. Sve je to rezervisano isključivo za one pojedince i organizacije u Srbiji koji zločin u Srebrenici nazivaju imenom koje taj zločin najbolje opisuje i koje je njegova utvrđena pravna kvalifikacija – genocid. Drugim rečima, pogrešna kvalifikacija nesporno zločinačkog događaja, ona koja nije po volji vlasti i šire nacionalne javnosti (a ove tobože priznaju da je događaj bio „strašan zločin“), provocira daleko oštriju reakciju nego veličanje njegovih izvršilaca i drugih pojedinaca sa zločinom povezanih.
Uključujući u poraznu ocenu stanja svesti ovdašnje javnosti kada je reč o ovoj temi i nekolicinu, okolnostima iznuđenih sudskih postupaka u samoj Srbiji (o kojima javnost gotovo ništa ni ne zna i koji zbog načina na koji su vođeni ne služe na čast srpskom pravosuđu), ne postoji niti jedan verodostojan gest Srbije koji bi ukazivao na to da se ubijanje Bošnjaka u Srebrenici uopšte tretira i doživljava kao zločin. Naprotiv: veličanje odgovornih nije eksces nego norma odnosa javnosti prema tom događaju. Ovim ne želim da kažem da je to stanovište većine društva: većina se uvek povlači u raznim uzrocima motivisano neizjašnjavanje, zaobilaženje teme, svesno odabrano neznanje i nemanje stava, autentičnu zbunjenost. Ali to jeste privilegovano stanovište, ono koje se glasno izgovara uz punu svest da posledica u vidu bilo kakve negativne reakcije u javnosti ili od strane vlasti neće biti.
Naročito je mizerno što se za argumentovanje tvrdnje da zločin u Srebrenici nije bio genocid najčešće pronalaze glasovi koji pripadaju istraživačima Holokausta među Jevrejima. Insistiranje na tome da oni koji glasno i uporno ponavljaju da u Srebrenici nije bilo genocida budu u što većem broju Jevreji takođe je svojevrsna zloupotreba. Međutim, uz poštovanje prema istraživačima Holokausta koji se u Srbiji pozivaju za mišljenje o Srebrenici, upadljivo je da među njima dominiraju istoričari koji bez izuzetka demonstriraju da im je poznavanje problematike sa stanovišta međunarodnog krivičnog prava i relevantne jurisprudencije sudova, što je u ovom slučaju zaista najznačajnije, blago kvalifikujući njihove stavove, veoma slabo ili nikakvo.
U nizu besmislenih tvrdnji naročito je iščašeno ponavljanje mantre da GS UN nije kompetentna da utvrdi da li je nešto genocid. Ta je trivijalna tvrdnja, uzeta sama za sebe, tačna, ali je i savršeno irelevantna budući da GS UN ni ne uzima na sebe da utvrđuje da li je zločin u Srebrenici bio genocid ili ne: GS, pozivajući se na već postojeće presude sudova čiji su UN osnivač, donosi rezoluciju koja je, usput govoreći, jednim značajnim delom nesumnjivo motivisana nepoštovanjem tih presuda od strane Srbije i njene prekodrinske ispostave. Sa svoje strane zvaničnici Srbije najavljivali su da će zahtevati izglasavanje rezolucija o genocidu nad Srbima, iako nijedno od stradanja nije kao genocid i presuđeno od strane suda čiji bi osnivač bile UN. Razume se, to što presude nema ne znači da stradanja Srba kroz istoriju nemaju karakter genocida: genocid je odavno izašao iz sfere isključivo pravne kvalifikacije, što je tema za sebe. Suština koju ovom prilikom ističem je u tome da Srbija najavljuje da će podnositi svoje rezolucije o genocidu pred organom kojem sama, kompromitujuće tupavim argumentima, osporava kompetenciju da takve rezolucije usvaja.
Nije najmanje važno ni to što reaktivne pretnje eventualnim sopstvenim inat-rezolucijama, njihovo otvoreno prikazivanje kao svojevrsne „osvete“ motivisane rezolucijom o genocidu u Srebrenici, predstavljaju naročito bednu zloupotrebu žrtava. Naime, rezolucija o Srbima kao žrtvama genocida, da bi imala kredibilitet i težinu, ne bi smela da bude rezultat puke reakcije na postojanje rezolucije o Srebrenici: takva rezolucija je ili potrebna zbog samih žrtava i postojanja neprihvatljivih pojava u odnosu prema uspomeni na srpske žrtve ili nije potrebna iz navedenih razloga. To ne bi smelo da ima nikakve veze sa bilo kojom drugom rezolucijom na način da predstavlja puko inaćenje. Naročito je suluda najava da će Srbija svake godine pred UN podnositi takve rezolucije. Dovođenje u međusobnu vezu rezolucije povodom genocida u Srebrenici i najavljivanje odgovora u vidu rezolucija koje bi podnosila Srbija ne samo da je nedostojanstven i nerazuman kapric, nego je jednostavno odvratno sa stanovišta pijeteta prema žrtvama. Tako se, po ko zna koji put, ponavlja situacija u kojoj čak i poenta o kojoj bi imalo smisla da se govori (a to je postojanje neadekvatnog odnosa prema žrtvama kada su te žrtve pripadale srpskom narodu) postaje teško kompromitovana zbog načina na koji se taj govor kontekstualizuje i usmerava.
Držanje Srbije prema presudama za genocid u Srebrenici i prema samom događaju nesumnjivo je uticalo na određene elemente predložene rezolucije. To držanje podrazumeva histerični šovinistički trans dela javnosti, čemu svoj neslavni doprinos daje većina onih čiji se glas uopšte može čuti, unisono se ostrvljujući na rezoluciju. Naročito besmislene poruke tiču se tobožnjih posledica usvajanja takve rezolucije. Najjednostavnije govoreći, nikakva iole ozbiljnija posledica ne može nastupiti kao rezultat usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici iz najjednostavnijeg mogućeg razloga: rezolucija nema takav pravni značaj niti smisao. Naročito je besmislena mantra o tome da rezolucija proglašava Srbe za genocidni narod. Osim što je faktički netačna, ta tvrdnja je istovremeno i kompromitujuća za one koji je iznose i to ne samo intelektualno. Ona svedoči o njihovom primitivnom šovinističkom svetonazoru da su narodi čiji su pripadnici izvršili genocid i sami nužno genocidni. To u praksi znači da nosioci takvog stava smatraju Nemce, Mađare, Turke, Hrvate i sve druge za koje je nesporno i opšteprihvaćeno da su njihovi pripadnici u nekom istorijskom trenutku izvršili genocid za – genocidne narode.
Nema nikakve sumnje da je predlaganje ovakve rezolucije u značajnoj meri motivisano držanjem srpske strane prema genocidu u Srebrenici, presudama suda u Hagu, objektivnim pogoršanjem odnosa u Srbiji prema tom istorijskom događaju koje je manifestovano kroz sve otvorenije veličanje odgovornih za genocid. Rezolucija, dakle, može da bude utoliko značajna što će podsetiti, svojevrsnim „isterivanjem na čistinu“, na to kolike su razmere, kakav je karakter, šta je sadržaj i koje su moguće posledice upornog odbijanja da se prihvati deo istorijske odgovornosti za tragične ishode devedesetih. Svakome ko ima razuma, a još pre onome ko makar i elementarno poznaje istoriju, politiku, međunarodne odnose i aktuelne prilike u regionu jasno je, kada je reč o Srbiji, da se radi o odmakloj pripremi „revizije poraza“. Rezolucija je, istovremeno, i jasan signal da svest o tome kod njenih pokretača i sponzora svakako postoji.
Peščanik.net, 25.05.2024.
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Crtice o srpskosvetskim budalaštinama - 30/05/2024
- Rezolucija - 25/05/2024
- Formula - 13/05/2024
