Uz pomoć drugih televizija i uz opsesivnu pratnju kućnog džingla, Predrag Marković, Branislav Lečić i još dva lika umereno i razumno tvrde da RTS nije mnogo lagala, nije mnogo širila mržnju i uopšte da ima širok dijapazon kulturnih programa koje nema nijedna druga televizija. Dakle, studenti neodgovorno opsedaju tu instituciju, a njene savesne mušterije brane je da ne propadne, jer kamo će onda fini umerenjaci: kod Jovane? Priznajem da razumem njihovu zabrinutost, kao i jasnu računicu: bolje ovakva RTS nego nikakva. Isto misle i sami opsednuti, ne svi, jer neki su izašli i pokazali da razumeju stvari. Ovi drugi znaju da je bolja nikakva. Možda je u poslednje vreme drugačija, možda u dužim razmacima i kraće služi kao Freudov otoman za bivšeg predsednika Srbije, posebno otkad se pacijent naljutio, i izvesno još nema zlog informerskog hrčka – no uopšte nije reč o tome: zbog bede i utučenosti stanovništva, RTS je uistinu najviše gledana televizija bez konkurenata, jer sve ostalo popularno nešto je skuplje, a i ne može se trideset godina x 24 sata dnevno živeti u reality smradu i gledati kako se plastičarke ače. Otkako je iz režimske televizije prešla u režimsku televiziju, RTS postala je najveće oružje srpskog militantnog nacionalizma, odgovorna za govor mržnje, podsticanje nasilja, pozivanje na rat (drugi Dnevnik, zaboga!), isključivanje svakog za koga se sumnja da bi nešto uistinu rekao, za izolaciju Srbije: ukratko, za bezuslovnu poslušnost svakom zločinu i svakoj ludosti vlasti, kako su prolazile. Iznutra, masovno se otpuštalo u skladu sa spoljašnjom lizačinom. Sa svim tim, RTS je kao institucija morala biti kažnjena za ratnu propagandu; neko je uostalom bio u zatvoru jer je žrtvovao šesnaest televizijskih ljudi u korist iste propagande. Ako se bira među najistaknutijim institucijama kojima treba nešto reći u narodnoj pobuni, RTS je nedvosmisleno prva. RTS, verna svojoj istoriji, uopšte ne razume o čemu je reč i bilo je krajnje vreme da je neko poduči.
Da je vrhuška u RTS razumela bar deo sopstvene odgovornosti, pozvala bi studente i „mali broj građana“ unutra, u studio, i saslušala ih pred kamerama. Pokazala bi im tehniku, zapletenost televizijske proizvodnje. Da ne okolišimo, prešla bi na njihovu stranu i pokušala da time opravda zločine prošlosti. Konačno, mnogi na RTS nisu bili rođeni, kao ni mnogi studenti, pre 1999. Emitovale bi se vesti kako se događaju, ne bi bio preskočen pohod biciklista i verovatno najznačajniji događaj pobune, sretanje u Novom Pazaru, istorijski trenutak koji će možda postati državni praznik u Srbiji ili šire. Prihvatili bi se predlozi studenata o programima i slomila bi se jeftina čivija o omladini koja treba da bude pokorna, licemerna i pokvarena, a nadasve glupa, da bi odgovarala režimu. A RTS je ovu prljavu igru uporno predstavljala sa ekvidistancom, to je, jel’, razlika u mišljenju jednih i drugih studenata! Jedni su realno plaćeni, drugi su „plaćenici“, koga briga, to je objektivnost RTS!
Sem ovog osnovnog, bilo je još hiljadu načina da se RTS dodvori publici: hvala za onu ekstra dozu dobre muzike, ali moglo je mnogo više, pre svega smeha. Budući da bi opsada bila uklonjena, ceo novi svet otvorio bi se, bar onima uistinu profesionalnima. No RTS se radije sama opsednula. Odluka je doneta – ponovo se privolela režimu, koji bi iz sve snage da prikaže kao stabilnost. Nadajmo se da se ovoga puta prevarila…
Sve najvažnije rekao je veteran, svedok i žrtva propagandne moći RTS pred rat i za vreme rata. On je na to imao najviše prava. Ne, zaborava nema, RTS se ne može popraviti, sem sa novim savetom. Konačno, od nje ostaju tehnička osnova, znanje i profesionalnost, kada jedanput odu praznoglavci i račundžije. A sećaćemo se najboljeg.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
