Ima pojava u istoriji koje su samo naizgled lako objašnjive. Budući da istorija nema unapred određen tok, i u njoj ne postoje stranputice, ona je beskrajno složena u svim svojim pojedinostima. U njoj nema ni pojava koje bi se, bez obzira na razmere opštih okvira, mogle smatrati beznačajnim ili usamljenim.
Izbori s kraja 2003. ukazali su na podudaranje obrazovne strukture i načelnih stanovišta. Oni su svedočanstvo pismenosti i dometa evropeizacije. Njihov žalostan ishod je, u tom smislu, trijumf neuspešnog društva, nesposobnog da saobraća s postkapitalističkom informatičkom civilizacijom koja se približila njegovim granicama. Nimalo slučajno, sam premijer i, naročito, ministarka prosvete, ne propuštaju priliku da se narugaju savremenom racionalizmu, prihvatajući, čini se, “primitivno teleološko gledište o postojanju skrivene svrhe” (Karl Poper), urezano u uverenje predmoderne nacije da je odabrana i izuzetna. Nesreća Srbije ionako izmiče zdravom razumu. A možda premijer ipak ispravno procenjuje da je budućnost evropskog geografskog prostora određena i nedostatkom rešenosti Unije da stane na put novom ruskom despotizmu. I ne smatra da Miloševićeva istorijska sudbina mora da bude i njegova.
Opredelivši se da tupo i lenjo odumire, Srbija je, obustavljanjem tranzicionih i obrazovnih reformi, zadržala pokrivanje ekonomske slabosti državnim centralizmom (kao u vreme rasturanja Jugoslavije), polarizovane društvene zajednice i autoritaran karakter vlasti. Pobedniku predsedničkih izbora nije slučajno obećan višegodišnji budžet jedne bolnice ili fakulteta. Povratkom u “varvarstvo” obnovljena je partijska država “koja ne može bez partije” (Srđa Popović). U zatvorenom društvu pleme je sve, a pojedinac ništa. Takvo društvo je ujedinjen organizam, čiji život uređuju magični tabui. Nekrofilski paganizam, koji je u folkloru iznet iz pradavnih, predhrišćanskih vremena, napredovao je do zvanične retorike, obogaćen kanibalističkom ritualima simboličnog ponovnog ubijanja premijera Đinđića. Ne ulazeći u njenu antimodernu i iracionalnu stranu, simfonija države i crkve izgubila je svoju hrišćansku suštinu. Tokovi istorije u kojoj je Srbija, neuspešna u komunizmu i nespremna da se preobrazi, skliznula u šovinistički paganski trans, deo su procesa koji je trajao vekovima. U uzastopnom smenjivanju gubitka verovanja i njegovog ponovnog rađanja nešto se u tome vremenu očigledno zaturilo.
Većinsko načelno evropsko opredeljenje Srbije nije stvarno niti iskreno. Ono je posledica straha od samoće, i nostalgično prisećanje na podršku kojom je evroatlantski svet držao drugu Jugoslaviju dalje od istočnog bloka. Izvesnost da će Srbija ostati ruglo na evropskoj periferiji sigurno nije presudila u takvom izjašnjavanju. Svejedno, razumevanje i apologija većinske Srbije mogu se, ponovo, potražiti u istoriji njenih ratova koji su, zbog rasporeda balkanskih zajednica, bili i oslobodilački i osvajački, a u njihovom opštem kontekstu i sopstveni i tuđi. Ratovi su razarali njeno biološko tkivo, da bi se granice vremenom ponovo sužavale, poput šagrinske kože. Srbija nikad nije uspela da nadoknadi razdoblja predmodernog apsolutizma i prosvetiteljstva. Njeni liberali, čak i napredni konzervativci, ostavljeni su na samim obodima istorijskog legitimiteta (Stojan Novaković, Slobodan Jovanović, Milan Stojadinović). Poslednji liberali, koji su to bili samo uslovno, uklonjeni su pre više od tri decenije kako bi se uspostavila politička ravnoteža posle gušenja maspoka u Hrvatskoj, ali i zbog izvesnosti da će dalje otvaranje zemlje ugroziti opstanak nomenklature i njene poststaljinističke ideologije koja je osnovno uporište imala upravo u Srbiji. Osluškujući javnu raspravu o srpskom pitanju koja je prethodila njegovom usponu, Milošević je umeo da oseti i pulsiranje Srbije i njene prikrivene istorijske greške, i usmeri ih na nacionalno nezadovoljstvo. Naposletku su “trajno otrovni” plodovi materijalnih i moralnih razaranja na zgarištu druge Jugoslavije izrodili trajno destruktivne snage i opasne pokrete (Ivan Berend).
Srbija nije probila svoje tradicionalne barijere i pridružila se bogatim, naprednim i slobodnim nacijama. Državni suverenitet, kojim se razmeće, u stvari je nametnut sanitarnim kordonom kojim se uređena društva funkcionalnih tržišnih ekonomija i postojanih parlamentarnih demokratija štite od suseda u čijem okrilju vladaju autoritarni pojedinci, kriminalizovane elite, i nagoni zločinačkih grupa i opšteg impulsivnog ponašanja koje ispunjava ovdašnja svakodnevica. Ostvarenje nadanja da Srbija neće ostati ruglo na periferiji ne zavisi samo od zalaganja njenog manjinskog građanstva, nego i od mere u kojoj postojeći poredak ugrožava okolne susede i neposredne potrebe EU i SAD. Tekuća revizija privatizacije nije samo uvod u novo razdoblje kleptokratije. Zvaničnu legitimizaciju državnog terorizma Miloševićeve epohe prate i obnova kršenja ljudskih prava (u čemu prednjače “naša vojska i policija”). Pokrenuti su pravno nepostojeći vojni sudovi, naoružana vojna policija bezrazložno krstari ulicama, policija nasumično legitimiše prolaznike i usporava kretanje ionako razlokanim putevima. U skladu s profesionalnom istorijom samoga nadležnog ministra, sudovi ponovo sude za verbalni delikt. Uz podršku banditske “žute” štampe i tajkunskih televizija dalje se kriminalizuju i politička opredeljenja i sam vizuelni profil svakodnevice. I sve je ozbiljnija unutrašnja napetost između obnovljenog i funkcionalnog srednjeg sloja i unije tranzicionih gubitnika, jurodivih ideologa i ratnih profitera. Politika vlade utoliko nije usredsređena samo na obračun s nasleđem Zorana Đinđića, nego i na marginalizaciju onih glasova koji remete simfoniju države i crkve u kojoj se zvanična država udaljila od građanstva, a zvanična crkva od istinskih vernika i ostatka hrišćanskog sveta.
Srbija, kao problem, nije samo jedan od tranzicionih bolesnika. Ona se nije jednostavno zaglavila, niti je to učinila sama, na periferiji evropskih integracija i evropske kulture. Samim tim je teško predvideti budući izgled njene samoće. Evropska birokratija će Srbiju usisati, zaobići je, ili se s njom poigravati. Ali će žrtve istorijske patologije ponovo biti dubinske, u društvu koje je, u nemogućnosti da ubuduće napada sve oko sebe, krenulo da se obračunava sa samim sobom.
Danas, 07.06.2004.
Peščanik.net, 06.06.2004.
