Rupert Mardok ne voli BBC.
A ponekad ni BBC ne voli Ruperta Mardoka.
Sledeći princip da treba poznavati svog neprijatelja, BBC je pažljivo pratio neumoljivi uspon Ruperta Mardoka i njegov napad na staru, „dekadentnu“ britansku elitu.
Bilo bi zanimljivo da se podsetimo nekih najznačajnijih trenutaka.
To je istovremeno i zgodan način da ispitamo koliko je populistička retorika iskrena, a koliko je to zapravo paravan iza kog se kriju interesi neke druge elite.
Ja vam kao nepristrasni uposlenik BBC-ja prepuštam da sami donesete zaključak.
Mardok se prvi put pojavljuje u BBC-jevoj arhivi u jednom kratkom fragmentu bez komentara, snimljenom 1968. Tu je prikazan kako ulazi u londonski „City“ na sastanak sa Hamfrijem Majnorsom, predsednikom Komisije za preuzimanje Londonske berze.
Mardok dolazi na sastanak da pita g. Hamfrija za dozvolu da preuzme News of the World. Posle toga daje izjavu.
News of the World je bio skaredni tabloid, ali vodio ga je ser Vilijam Kar, iz čuvene stare porodice. On je već odbio jednu ponudu za neprijateljsko preuzimanje od izdavača Roberta Maksvela. Kar je mrzeo Maksvela, jer ovaj nije bio Britanac (nego Čeh).
Zatim je došao Mardok. Ni on nije bio Britanac, ali je rekao ser Vilijamu da će kupiti novine, i da će ih voditi zajedno sa njim.
Maksvel je upozorio ser Vilijama da ne veruje Mardoku. Rekao mu je – „Bićeš izbačen pre nego što shvatiš šta te je snašlo.“
Ser Vilijam je odgovorio – „Bobe, Rupert je džentlmen.“
Ali lejdi Kar se zabrinula. Odvela je Ruperta Mardoka na ručak u Mejfer. Kasnije je govorila da on ne ume da ćaska, da nema smisla za humor i da je zapalio cigaru pre prvog jela.
BBC se zainteresovao za Mardoka – i napravio o njemu reportažu. Snimali su ga na poslu i kod kuće u Australiji. Tu je i jedan sjajan intervju sa Mardokovom sekretaricom o tome kako je on duševan čovek – i koliko se potrese kad mora nekoga da otpusti.
Bitka oko News of the World završila se obračunom na sastanku akcionara u januaru 1969. BBC je imao kamermana na sastanku. Ovo su neki kadrovi – opet bez komentara.
Od akcionara je zatraženo da prihvate Mardokovu ponudu.
Ima ovde sjajnih trenutaka sa Robertom Maksvelom, koji besni jer Mardok nije igrao po pravilima. Mardokov odgovor – „Juče me je g. Maksvel nazvao ofucanim kengurom. Želim da naglasim da se još uvek nisam ofucao.“
Robert Maksvel će kasnije postati jedan od najvećih kriminalaca britanskog biznisa. A onda će se 1991. strmoglaviti s broda i udaviti u Atlantskom okeanu.
Ali Robert Maksvel je bio u pravu. Kroz tri meseca, Mardok je najurio ser Vilijama Kara – i potpuno preuzeo kontrolu.
Kar je umro 1977. godine. Mardok je ponudio da plati memorijalni skup. Ali ponosna lejdi Kar je to odbila.
Britanski establišment je shvatio da Mardok nije džentlmen. A zatim je on uradio nešto mnogo gore. Najavio je da će u News of the World objaviti memoare Kristine Kiler. Kiler je bila „manekenka“ čija je ljubavna afera sa ministrom Džonom Profjumom 1963. srušila vladu Harolda Makmilana.
Međutim, od tada se Profjumo iskupio u očima establišmenta, radeći u jednoj londonskoj humanitarnoj organizaciji. Kada je News of the World objavio prljave detalje o aferi, čitavo londonsko društvo bilo je šokirano. Mardok je otkopavao skandal koji je odavno trebalo da bude zatrpan i zaboravljen, i tako uništavao jednog od njih.
Uz to, govorili su oni, radio je to samo da bi napunio svoje džepove. Mardok je označen kao destruktivni bednik.
Bio je to začetak njegovog monstruoznog imidža. Čovek koji je pedesetih godina Mardoka podučavao novinarstvu u listu Daily Express, opisao je to ovako:
„Nevolja je u tome što je Rupert viđen kao Vrhovni Sotona.“
A upravo je kupio i Sun.
Zatim je BBC odlučio da snimi duži i sveobuhvatniji portret. Na taj zadatak poslat je ključni član medijske elite – Dejvid Dimblbi.
Film je iznenađujuće nepristrasan – imajući u vidu čitavu halabuku. Dimblbi optužuje Mardoka, ali istovremno flertuje sa njim, i sa njegovom ženom, Anom. Fascinantno je posmatrati Mardokovo lice dok Dimblbi to radi. Tačno se može videti da počinje da shvata kako funkcionioniše britanski establišment.
Ovaj Kanađanin sa naočarima na početku je lord Tomson od Flita – šef globalne novinske imperije. On je bio vlasnik Timesa u Britaniji.
Čovek koji vodi redakcijski sastanak sa Mardokom je urednik News of the World Staford Samerfild. On je bio legendarna ličnost Flit strita. Nekoliko meseci kasnije, Mardok ga je otpustio.
Samerfild je nakon toga radio kao urednik časopisa o rasnim psima – i postao sudija na Kraftsovoj izložbi pasa.
Ovo odbacivanje od strane britanskog establišmenta bilo je jedan od glavnih razloga zašto je Mardok odlučio da 1973. napusti Britaniju. Poveo je porodicu u Njujork, iako je i dalje vodio News of the World i Sun u Britaniji. O razlozima za selidbu govorio je u intervjuu za Village Voice, koji je 1976. dao levičarskom novinaru Aleksandru Kokburnu.
Međutim, kao vešt novinar, Mardok izvrće priču, govoreći da je on odbacio njih. Ovde vidimo nastanak njegovog ličnog mita – revolucionarni autsajder protiv dekadentnog britanskog sistema.
/Jednostavno nisam bio spreman da uđem u sistem… Možda samo imam kompleks niže vrednosti jer sam Australijanac. Žena me ponekad za to optužuje. Ali, kad imaš neki novac, prirodno je da hoćeš da pošalješ decu u najbolju školu; onda uđeš u taj sistem starih školskih drugara, pa te nekako uvuku u takozvani društveni establišment. Mene nisu. Baš u vreme kad su nas pozivali na te zabave, mi bismo uhvatili lorda Lambertona u krevetu ili nešto slično, i onda bi nam svuda zabranili pristup… Vrlo je teško da te u nekom trenutku ne uvuku u establišment. Nikad nisam želeo da postanem nekakav novinski lord. Mislim da kad ljudi počnu da govore o svojim titulama, tako svima pokazuju da su se prodali. Meni nikad nisu ponudili titulu. Dobro, nudili su mi ordenje nekoliko puta, ali nisam prihvatio./
Zatim se 1981. Rupert Mardok vratio u Britaniju da se osveti. Kupio je Times.
Tako su se i liberalna elita i mnogi stari torijevci našli u šoku. Ovo se dodatno pogoršalo kad je vlada gđe Tačer dopustila da se preuzimanje nastavi, bez kontrole antimonopolske komisije. Po zakonu, to se nije moglo izbeći, ali vlada je to pravdala time što ni Times ni Sunday Times nisu poslovali s profitom.
Rastao je utisak da Mardok sada manipuliše britanskim političarima zbog lične koristi. Tako je BBC odlučio da istraži Mardokovu poslovnu i ličnu istoriju.
Snimljena je jedna epizoda Panorame pod nazivom „Ko se boji Ruperta Mardoka?“. Emitovana je u dva dela. Prvi deo govori o Mardokovom usponu u Australiji, Britaniji i Americi. A zatim sledi intervju u studiju, opet sa Dejvidom Dimblbijem.
Emisija je oštra. A Mardok je primoran de sedi u studiju i da je odgleda, dok čeka intervju. U filmu se navode svi izveštaji i sve optužbe na kojima će se temeljiti buduće kritike toga kako je Mardok izgradio i vodio svoju medijsku imperiju:
– Kako preuzima inteligentne novine i pretvara ih u đubre. Po rečima jednog bivšeg urednika New York Posta – „pretvorio ih je u štivo za čitaoce za koje nismo ni sanjali da postoje“.
– Kako ga optužuju da u svojim novinama vesti pretvara u propagandno krilo svoje uredničke politike, pa ih onda koristi kako bi uništio političare koje ne voli i pomogao onima koji mu se sviđaju.
– Pominje se skandal u Americi kada je Mardok dobio ogroman povoljan kredit od američke vlade, odmah nakon što je podržao Džimija Kartera na izborima u Njujorku. Mardok poriče da su te dve stvari povezane.
– Govori se o skandalu u Njujorku oko senzacionalističkog izveštavanja njegovih novina o serijskom ubici Dejvidu Berkovicu. Naslovi koje je Mardok lično birao, tvrde drugi novinari, pravili su od ubice slavnu ličnost.
– Američki liberali dobili su priliku da pokažu kako i oni mrze Ruperta Mardoka podjednako žestoko kao i britanska elita. „On je zla sila“, kaže urednik časopisa Columbia Journalism Review.
A onda je Mardok dobio priliku da odgovori. Ovo su delovi intervjua gde Mardok odgovara na optužbe svojim sada ključnim argumentom.
Kaže kako je objavio rat elitizmu – prisutnom i u američkom novinarstvu i u „tipičnom pokušaju blaćenja i elitizma“ koji je upravo odgledao. U režiji BBC-ja.
Ovo je postala njegova mantra. Sve što je „elitno“ predstavlja legitimnu metu.
Mardok je 1986. preselio svoju firmu sa Flit strita u Voping. Sindikalci iz štamparija stupili su u štrajk – i otkrili da su upali u njegovu zamku. Mardok ih je smesta otpustio. Sindikati su, rekao je on, samo deo dekadentne elite koja ometa Mardoka da radi svoj posao – da se pobrine da tržišni sistem pošteno služi građanima.
Čitav ovaj skandal propraćen je na televiziji. Ali BBC je napravio zanimljivu emisiju koja se nije bavila Mardokovom retorikom, već je povezala selidbu u Voping sa onim što je Mardok radio u Americi.
Mardok je kupio Twentieth Century Fox i zatim, nekoliko meseci pre Vopinga, lanac TV stanica pod nazivom Metromedia (one će kasnije postati Fox TV). Bio je u ogromnim dugovima, i jedini način da njegova imperija preživi, kako se tvrdilo, bio je da izvuče još novca od svojih prvobitnih investicija – News of the World i Sun.
Autor ove emisije je Robert Haris. On je intervjuisao jednog američkog bankara umešanog u ovaj proces – iz firme Drexel Burnham Lambert – koji kaže da je selidbom u Voping vrednost britanskih novina odmah porasla 300%.
Kao što kaže jedan sindikalac u emisiji – „britanski radnici ostaju bez posla da bi on mogao da finansira svoje investicije u Americi“.
Godine 1989. – na dvadesetu godišnjicu kupovine Suna – Mardok je napisao uvodnik gde se proglasio za revolucionara:
„Establišment ne voli Sun. Nikad ga nije voleo.
Sve je više ljudi na uticajnim i povlašćenim položajima koji žele da se NAŠE novine prilagode NJIHOVIM ličnim potrebama. Žele da sakriju od čitalaca sve što ih nervira i sve čega se stide.
NA VISOKIM POLOŽAJIMA U NAŠEM DRUŠTVU NE SME BITI LAŽI I LICEMERJA
OVO JE BORBA SVIH LJUDI ZABRINUTIH ZA SLOBODU U BRITANIJI“
Ali liberalna elita već je pružala otpor. Počelo je godinu dana ranije, sa Raselom Hartijem, voditeljem zabavnih emisija, koji je u bolnici umirao od hepatitisa.
Harti je bio homoseksualac, protiv koga je News of the World vodio hajku. Njegova bolest pretvorena je u medijsku halabuku – a reporteri iz svih tabloida progonili su ga u bolnici, prerušavajući se u doktore koji traže da vide Hartijev karton, dok su fotografi iznajmljivali stan sa pogledom na njegovu sobu.
Na Hartijevoj sahrani 1988, dramaturg Alan Benet javno je optužio tabloidnu štampu da je ubrzala smrt njegovog prijatelja. „Dokrajčila ga je bulevarska štampa.“
Sun je rešio da odgovori:
„Rasela Hartija nije ubio stres. Umro je od seksualno prenosive bolesti.
Nije ga zarazila štampa. Zarazio se sopstvenim izborom. I plaćajući mladiće za seksualne usluge, prekršio je zakon.
Pojedinci – poput starog neženje g. Beneta – ne vide u tome ništa loše. On nema porodicu.
Ali šta da je Harti odvukao u krevet VAŠEG sina?“
BBC je odlučio da ispita Ruperta Mardoka. A taj zadatak nije poveren Dejvidu Dimblbiju, već njihovom glavnom napadaču, Teriju Voganu.
Mardok je pristajao na svaki razgovor, jer je u to vreme promovisao svoju novi stanicu, Sky TV.
Ovo je vrlo čudna epizoda. Vogan počinje emisiju vrlo stidljivo – pitajući Mardoka „da li vam je teško da održite korak sa stvarnošću?“ Zatim ga napada zbog njegovog ponašanja prema „drugim voditeljima“ i uspeva da natera publiku da zviždi Mardoku.
Jedini drugi gost u ovoj emisiji bio je čovek iz samog srca britanskog establišmenta. Vojvoda od Vestminstera. Vogan postavlja bizarna pitanja o vojvodinom plemenitom humanitarnom radu.
Nepristrasna emisija.
Ovo su neki delovi razgovora sa Mardokom.
Zatim je usledilo sramno izveštavanje Suna o tragediji na stadionu Hilsboro, kojim su čak i neki najvatreniji Mardokovi sledbenici bili zgroženi.
Sve je ovo bilo katastrofalno za revolucionara Mardoka. Kada je počela predizborna kampanja 1992, laburisti su najavili da će, ukoliko pobede, uvesti nove propise o vlasništvu nad medijima – i naterati Mardoka da rasparča svoju imperiju.
To je značilo da će morati ili da se odrekne svog novog sna – satelitske TV stanice Sky – ili da proda novine.
Jedan od Mardokovih biografa kaže da nijedna druga kompanija u Britaniji nije bila izložena tolikom riziku od pobede laburista 1992. kao News Corporation.
Sun je pokrenuo ogromnu kampanju protiv laburista, koja je okončana na dan pred izbore čuvenom naslovnom stranom. Na trećoj strani bila je slika gojazne starice u kupaćem kostimu, sa komentarom – „Ovako će izgledati treća strana ako laburisti dođu na vlast“.
Kada je Mardok čuo da je Džon Mejdžor ponovo izabran, nalazio se na sastanku u Twentieth Century Fox. Izgovorio je dve reči:
„Pobedili smo.“
Ključno je to kako tumačite reč MI. Da li je Mardok mislio „mi, narod“ – i da li je on zaista populistički revolucionar.
Ili je pod tim „mi“ podrazumevao novu finansijsku elitu koja se osamdesetih dokopala vlasti, prodirući u stare korporacije i firme pomoću dugova i rizičnih obveznica.
Čovek koji je mislio da zna odgovor bio je jedan od Mardokovih najbližih saveznika, koji će nekoliko godina kasnije poverovati da ga je Mardok surovo izdao.
To je bio novinar Vudro Vajat. Vajat je bio blizak gđi Tačer čitavih osamdesetih, i postao je, kako je ponosno isticao, „Rupertov čovek od akcije“. Ali Vajat je potajno vodio dnevnik, gde nije beležio samo detalje o životu unutar establišmenta, već i svakodnevne razgovore s Mardokom.
Ovi dnevnici su sjajni. U njima je Mardok predstavljen kao mračan, ćutljivi tip – koji uvek negde u Americi ili Australiji, s druge strane telefonske žice, sluša Vajatove izveštaje o skrivenim poslovima moćnih ljudi koji vode Britaniju.
Ali 1995, Mardok počinje da se menja. Iznenada mu se dopada Toni Bler, i govori Vajatu da će ga možda podržati na narednim izborima. Vajat ne može da poveruje. Mislio je da će Mardok uvek podržavati konzervativce.
A onda Mardok radi nešto još gore. Poručuje uredniku News of the World da skrati prostor za Vajatovu nedeljnu kolumnu.
Vajat pada u očajanje. U dnevniku ima jedan divan detalj kada Vajat čitavu noć spava na podu pored telefona, čekajući da ga Mardok pozove.
A on se ne javlja.
Zatim – pri kraju knjige – Vajat otkriva istinu o Mardoku (kako je on vidi). To govori jednom od Mardokovih američkih savetnika, ekonomisti Irvinu Stelzeru.
Vajat ne može da poveruje da se radi o izdaji. On je sredio da gđa Tačer ne prepusti kupovinu Timesa antimonopolskoj komisiji. A sada ga Mardok izdaje i okreće se Bleru.
Poput munje u tamnoj noći, Vajatu se otkriva prava slika Mardokovog odnosa s vlastima.
/Rupert stvarno igra neverovatno prljavu igru. Ne znam šta planira da time postigne. On je prava kukavica. Nikad ti neće reći ništa neprijatno u lice.
Rekao sam Irvinu, „Čini mi se da ne ceni to što sam uradio za njega. Udesio sam da zaobiđe svaki propis kad je kupovao Sunday Times i Times. Zbog štrajkova, Sunday Times je u to vreme gubio ogroman novac, kao i Times. Preko Margaret sam mu sredio da kupovinu ne obrađuje antimonopolska komisija, koja bi je sigurno zaustavila.
Razgovarali smo o mogućoj Rupertovoj podršci Bleru, koju je on najavio, jer misli da će ovaj pobediti u svakom slučaju, čak i ukoliko ga on ne podrži; nagovorio je Blera da ne pominje kako on zarađuje novac svuda po svetu i plaća drugi porez (što nije izbegavanje poreza nego utaja poreza) i da ne pominje mogućnost da se slučaj BSkyB ustupi antimonopolskoj komisiji. Nećete moći da gledate nijedan Rupertov kanal u Engleskoj ako mu ne platite unapred. Očigledno se radi o monopolu. Bler je naredio svom ministru trgovine u senci da ovo ne pominje, iako je ovaj to u početku hteo.
Dragi Irvin je rekao da će opet popričati s Rupertom o mojoj situaciji. Međutim, bojim se da bi Irvin sebe mogao dovesti u nezgodan položaj. Rekao sam mu, „Bojim se da je u pitanju ono da vlast kvari čoveka, a apsolutna vlast ga kvari apsolutno. Okružen je sve samim klimoglavcima. Nikad neću biti jedan od njih, kao što nikad nisam ni bio./
A zatim, kada je Mardok 1997. podržao Blera, Vajat o tome beleži samo ovo.
/Rupert se poneo kao svinja i prasac./
bbc.co.uk, 25.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.05.2012.