I ranije je sprdnja bila poželjna džebana u političkoj razmeni vatre. Tuđman je, beslovestan kakvim ga je bog izdeljao, šokiranim diplomatama, uz škembiće, na običnoj salveti skicirao svoju viziju mirne (i rastočene) Bosne. Kad su nam onomad iz Haga (već osuti koprivnjačom) na jedvite jade iskamčili celih sedam stranica Mladićevog „spržiraspameti“ dosijea, odavde im je domišljato zapakovano tek pet papira, dok su dva ostala devičanski prazna, što je Karlu i njene, naravno, dovelo do epi napada. Povodom toga Nadežda Milenković sjajno kaže: „da smo im barem nacrtali Smajlija ili neki bezobrazluk“, pa da se vidi da im „dupe pomeramo“. Ali, sve su to romoranke, naspram onoga što nam priređuju gasni blizanci. Taman kad su, pritešnjeni evropskim vapajima (svaka čast onom češkom premijeru, jadničku, dođe mi da mu uplatim heftu dana u Banji Junaković), potpisali ugovor o tranzitu gasa, ispostavilo se da je neko pri dnu važnog papira, koji je trebao sprečiti da para iz usta u mnogim domovima bude vidljiva, dopisao paragraf rukom (sic!) i time dogovor učinio ništavnim. I, onda opet, hajmo musti jarca u rešeto!

No, i za pomenutu radnju potrebna je posebna veština. Eto prilike da se naše dustabanlije (uprkos tome što smo jedina zemlja sve do Obale Bjelokosti koja nema dostupne rezerve gasa) malo pokurče. Prvo je rokadom žrtvovan nedozreli Bajatović (koji bi, btw, u normalnoj državi otvarao šampanjac kad bi dobio mesto mlađeg poslužitelja kotlarnice u Bačkoj Palanci) i u Pešti, umesto gasnog zajma, dobio savet da prošeta opanke. Ali, sve je to tek predigra, koliko da plinovi poprime čvrst obris i iz njih, odeven u plašt, izleti predsednik Tadić, Supeer Miš svake ujdurme. Samo protrlja čarobni češljić i već cela Evropa pušta gasove ka Srbiji. I to mu ne bi dosta, jer je njegova ambicija neuračunljiva, već svoju moć podari i susedstvu, pretvorivši se u sedog Valtera koga nene po Baščaršiji tronuto selame, sve pateći što im dobri Allah nije odaslao političara te pasmine.

Tako se stropoštasmo na dno manipulativnog vrtloga, dugoročno opasnijeg od onog iz priče Edgara Alan Poa. Jednom rukom zabrinuto opipavamo mlako rebro radijatora (kao da dodirujemo čelo deteta), a drugom, grozničavom,daljinski da nam ne promakne koje stupidno pozorje farse pod nazivom „Evo ti ništa, i drži ga čvrsto“. Nevoljno kusamo sve što nam udrobe gasni žreci napajani na KGB izvoru podlosti. A dati moć u ruke neznalici isto je kao okačiti kalašnjikov u dečiju sobu. No, sad barem znamo koliko bi svet bio toplo i ugodno mesto za život da o tome odlučuju isključivo ove sumanute inadžije. Sreća pa su natpisi o tome da se probuđena Rusija moćno propinje na zadnje šape, tek tabloidni lepak za sveslovenske patriotske muve. Ali, čuvaj se puške čađavice i istine da mutav mutavog najbolje razume…

A onda su proklijale legende. Stojim vam dobar, malo stvari me u životu užasavalo više od onih sveznalačkih razgovora iz 1999, kad je svaka staramajka (ako već ne skida aeroplane praćkom ili ne štrika narotke za komandu) – u dušu znala sve protivuavionske kalibre, šare ferceranja navigacionih uređaja, lažni sjaj svake zvezde na nebu anatemisane da je špijunski satelit. Sve živo se trpalo da ono baš, takvo kakvo je, dohaka dušmaninu i saspe mu sačmu u zadnjicu. E, ovih dana, zadesila me je slična, ako ne i gora pošast. Urođenici se prosto, u nekoj vrsti perverznog zanosa (inače, jedinog u koji se ne razumem) utrkuju u idejama kako se ogrejati na način što približniji navikama iz ranog paleolita. Šta, dakle, delati kad nestane vode, struje, gasa, kiki-bombona, vijagre i koncentrata za piliće. Lokalni baja koji je u radionici nabaždario peć na slamu („prosto tinja, divota kako lepo greje, pa pucketa, k`o nekad“) već je kandidat za oktobarsku nagradu i hoda kao ispav iz bedra Budine majke. S otpada se donose raubovane pećke, eksperimentiše se s dogrevanjem na balegu, lož-ulje, male leteće medvede… Poznanik mi se vajka da je bacio smederevac iz Prvog balkanskog rata, a sad bi mu baš dobro došao. Borba za preživljavanje, šta ti to smeta, reći ćete i bićete djelomice u pravu, ali to morbidno uživanje u nadirućem smradu devedesetih je ipak deo kolektivne patologije, i oko toga bi stari bečki lekar imao dosta posla.

Taman kad je ruka s radijatora, već ukočena od strepnje, nakon jutarnje blage vesti da su Rusi odvrnuli pipu, poželela da se smesti na neko zamamnije mesto – stiže nova ujdurma. I šta mi drugo preostaje, nego: plajvaz u šake, crtaj po tapetama, uz dečije rane radove, putanju oticanja prvog jutarnjeg gasnog mlaza, traži kvaku 22. Krenulo od gasne stanice Sudža, ali, avaaaj, nije stiglo do Orlovke, jerbo se neki ruski junoša nalokao špiritusa, pa zaboravio odviti zapečeni ventil, a njegov ukrajinski pajtos istukao ženu (jer su joj slabo uspeli peljmeni), te nije stigao usmeriti gas u pravu cevku, kojom već struji neka tajanstvena lokalna tvar i… opet kolaps!!!

Ukrajinci metanišu moleći za plin kojim bi produvali dizne, baćuška ih nabeđuje da su uhvaćeni s kokotom u torbi, ovi se brane tvrdeći da ko radi s medom, mora katkad i polizati prste. Predsednik Medvedev organizuje samit zemalja postradalih od ruskog g(l)asa (gde će se svi ožderati tehničkog alkohola i samo nas još par dana zajebavati), bugarski siroti premijer već danima se potuca po Kremlju, sve izbegavajući podjednako ozeblog moldavskog ispisnika. Mitozom se umnožavaju novi, meni nerazumljivi pojmovi – tehnički gas, etnički gas (to je valjda onaj ciklon B), otpremne i merne stanice… Putin, ušiljivši okicama, tvrdi da je Evropa talac Kijeva, neki direktor Gasproma (jadna nam snajka ako nam takvi dođu gazdovati) suptilno primećuje da je Ukrajina „bezobzirni ludak s mačetom u rukama“, gospa Timošenko zapostavila fazoniranje punđe, usput se sve rvući s Juščenkom, čiji je hećim s pomadama u stvari agent CIA-e i specijalni izaslanik pokojnog Regana. Svi strahuju od rešenja kao vrana od skeladžije. Još samo fali brkati fakin iz Belorusije, pa da parada onih s kojima se čovek ne bi pomešao ni u tuči bude kompletirana.

Epi – log

U jednoj staroj priči Rus ubeđuje svog gosta sa Zapada u mogućnost mirnog i idiličnog suživota. Pridošlica odmahuje glavom, pa ga domaćin odvodi u moskovski zoološki vrt da mu pokaže kavez u kome vuk i jagnje, miroljubivo i u nekoj vrsti popodnevnog tihovanja dremaju jedno kraj drugog.

Eto, kad te dve životinje mogu mirno da žive zajedno, zašto to iskustvo ne bismo mogli primeniti i na naše nepomirljive sisteme?“ Zadivljeni gost se iskreno čudi:

Kako ste to samo uspeli, vuk i jagnje u istom kavezu?“

Sve je samo stvar organizacije, golube moj“, isprsi se domaćin, „svako jutro stavljamo u kavez novo jagnje.“

A da li će ono utihnuti od vučjih očnjaka ili od hladnoće, potpuno je nebitno.

   
Peščanik.net, 18.01.2009.

Leave a Reply