Vladimir Putin se strašno naljutio zbog “pristrasnog” izveštavanja zapadnih medija, koji račun za aktuelni rusko-ukrajinski konflikt i to što je Evropa ostala bez gasa ispostavljaju gotovo isključivo Moskvi. Glavna ličnost sa vrha piramide ruske nedavne, sadašnje i buduće vlasti naprasno je – kada je priča o zavrtanju ventila prešla granicu trpeljivosti i postala svetski energetski i politički problem – pozvao posmatrače EU da se rasporede duž gasovoda i provere kako i gde “nestaje” gorivo. Utvrdiće, po Putinu, da Rusi u svemu tome nisu ni luk jeli ni luk mirisali, nevini su k`o novorođenče, a da je čitavu gasnu frtutmu, zbog svojih antiruskih kalkulacija, zamesio kijevski “NATO-lakej”.

Šta je to toliko iziritiralo i onespokojilo Putina? Obrni-okreni, procena svetskih političkih geostrateških eksperata je da je Rusija – koliko vešto i suptilno ili, pak, nespretno i grubo, pokazaće se uskoro – pokušala da u jednom terminu odigra dupli meč. Da Ukrajince opomene da, koliko god oni to želeli, neće pobeći od namenjene im uloge prvorazredne strateške interesne sfere, potom da Briselu, preko njega i Vašingtonu, pošalje poruku da ruska “globalistička kooperativnost” ima svoju cenu koja je usklađena sa ambicijama vaskrsle velike sile, sa kojom se više niko ne može nekažnjeno poigravati. Od širenja NATO prema ruskim granicama, preko Irana, Gruzije i Bliskog istoka, do “krađe” ruskog gasa čim pređe granicu. Putinova nevolja je, međutim, što se u žurbi da plasira tu staru-novu misiju regulatora svetskih događanja, po svemu sudeći, preigrao.

Precenio je (varljivi) utisak da su zapadni “prijatelji” beskrajno konfuzni, dezorijentisani i ranjivi, (pogotovo sada kada su listom u recesiji), ali i sopstvene potencijale kojima može da ucenjuje ekonomski i finansijski uzdrmani Zapad. Rusija se, zapravo, i sama našla u “unutrašnjem raskoraku”, razapeta između ambicija njene autokratske vlasti da bude dominantniji svetski igrač i njene realne ekonomsko-socijalne situacije. Ni sama Moskva, koliko god to htela, ne može da sakrije da je Rusija u trenutnom svetskom ekonomskom i finansijskom karambolu doživela najteže udarce, da su se moćni oligarsi, sa njima i državni energetski džin Gasprom, preko noći našli pred bankrotom, da je drastični pad cene nafte iz temelja uzdrmao samouverenost ruske ekonomije i države. Narasli apetiti vojnog budžeta odjednom su se našli pred teškom enigmom kako ih namiriti, a da Rusija ne proćerda predstavu o sebi kao o istovremeno moćnoj svetskoj vojnoj sili i prosperitetnoj ekonomiji.

Možda će se ovo prvo (jačanje vojnih potencijala) isforsirati ne bi li se u geostrateškom nadgornjavanju sa Zapadom adekvatno pariralo, ali ovo drugo (ekonomski razvoj), međutim, ubrzano srlja u propast. Gas, bilo onaj autentično ruski, bilo jeftino kupljeni, pa skupo preprodavani azijski, postao je tako jedino sredstvo za pokazivanje snage. Pokušaj da se skupim gasom nadomesti manjak prihoda zbog jeftine nafte, a sve u obliku svojevrsnog političkog pritiska da se, preko politički pocepane Ukrajine, osujeti dalji ekonomski krah zbog eventualnog pada cene gasa, na dobrom je putu da se Moskvi vrati kao bumerang. Najpre, pojačavanjem procene u svetu da je ruski vrh spreman i na inscenaciju novog kriznog žarišta (slično gruzijskom) ne bi li to izazvalo nagli porast cene nafte. Potom time što bi se članice EU i sve balkanske zemlje, koje su postale glavne žrtve ruskog treniranja strogoće, mobilisale u otporu ruskom energetsko-političkom diktatu, ali i preorijentacijom na alternativne izvore energenata. Rusija, izgleda, poslednjih dana postaje svesna opasnosti da u krajnjem ishodu može ostati kratkih rukava, pa donekle, doduše gunđajući, popušta prenapregnute dizgine.

A kako je to u Srbiji, čija se politička oligarhija još nije oslobodila mamurluka posle potpisivanja srpsko-ruskog energetskog aranžmana krajem decembra prošle godine? Dnevnik Blic izveštava da su 8. januara meštani jednog kragujevačkog naselja zapalili rusku zastavu ogorčeni time što su ostali bez grejanja. Nisu ih, kažu, razuverili političari kojima iz usta nikako da izađe makar “drugarski” prekor ruskoj “braći” što se ne pridržavaju tek sklopljenog ugovora, još manje ih je uverio da greše šef države Tadić izjavom da, uprkos činjenici da se građani ovih dana smrzavaju, Južni tok ostaje pravo rešenje za srpske energetske nedaće, a najmanje ruski ambasador u Beogradu Konuzin koji se svojski trudi da posvađa Srbiju sa Ukrajinom. Kragujevčani su zapravo tako reagovali, jer su prevareni: utrošili su silna evra da se priključe na daljinsko grejanje, a umesto ruskog gasa dobili su – rusku zimu.

Domaće rusofilske patriote su se ovih dana baš ućutale. Ni traga od one euforične galame dok su Tadić i Medvedev potpisivali političku deklaraciju povodom naftno-gasnog aranžmana, verovatno i sami svesni da bi pravdanje Rusa zbog smrzavanja u hladnim stanovima, školama, bolnicama, staračkim domovima, zato što su mnoge fabrike stale, bilo politički neprofitabilno, ravno ruganju ojađenim građanima. A sada se licitira ko je, zapravo, kriv što je Srbija jedna od retkih evropskih i balkanskih država koja nije imala rezerve gasa ni za jednodnevno snabdevanje toplana. Brzina (od kraja decembra prošle godine) kojom je srpsko-ruski sporazum, u najmanju ruku, iskompromitovan, neki kažu, srušen, drugi, opet, obezvređen, u stvari potvrđuje valjanost procene kritičara ovog poteza da je Srbija olako, bezglavo i, reklo bi se, krajnje neodgovorno prema samoj sebi i sopstvenim građanima, uletela u veliku i riskantnu avanturu. Desilo se što se i moglo pretpostaviti. Ni globalne razmere najnovije energetske krize ne mogu biti izgovor što smo u jeku novogodišnjih i božićnih praznika, sa sibirskim temperaturama, doživeli (i preživeli) pokaznu vežbu šta bi se Srbiji u realizaciji međudržavnog sporazuma moglo dogoditi ako se njena politička i druga promišljanja ne budu poklapala sa kremaljskim. Gasne i naftne slavine su i dalje tamo, a sada je ostala i bez jedine, kakve takve uzdanice, Naftne industrije.

Rusi nam nisu priskočili u pomoć u bilo kom obliku. Javnost nije obaveštena ni da se neko od ruskih i ovdašnjih zvaničnika izvinio građanima što su bili izloženi svojevrsnom državnom (ledenom) teroru. Srbija je za Ruse završena priča, nešto što su već dobili bez muke, samo političkom podrškom u vezi sa Kosovom od koje nije bilo nekakve velike vajde osim samozadovoljnog busanja u grudi nekih domaćih političara da su, eto, postigli epohalne uspehe “u očuvanju i odbrani državnog i teritorijalnog integriteta” Srbije. I tako, umesto da gas stigne od onih kojima su građani Srbije debelo platili i koji im galantno “garantuju energetsku stabilnost i izvesnost”, u pomoć su priskočile Mađarska, Nemačka i Austrija. Toliko o panslovenskoj i pravoslavnoj ljubavi i solidarnosti.

 
Peščanik.net, 10.01.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)