Шарик graffiti http://goo.gl/JzCovY

Jednog martovskog jutra 2014. Evropljani su se probudili u Putinovom svetu. Odjednom mir više nije bio prirodno stanje stvari. Međunarodni sporazumi i institucije su prestali da štite njihove državne granice. Sa šokom su otkrili da ekonomska međuzavisnost može biti izvor velikih nesigurnosti i da je post-hladnoratovski poredak srušen.

Igre Kremlja sa raspirivanjem i smirivanjem sukoba u Donjeckom basenu kod mnogih zapadnih komentatora su izazvale strah da se Evropska unija pretvara u poslovičnu žabu u loncu sa vodom koja se zagreva, sve dok žaba, ne sluteći opasnost, ne bude živa skuvana.

Postoji li način da evropski lideri zaista shvate Rusiju? Da li su u stanju da razaznaju smisao napada Kremlja na evropski poredak? Da li je ovo novi ili stari hladni rat, da li agresivno rusko ponašanje treba posmatrati kroz klasičnu geopolitičku prizmu, ili se iza aneksije Krima krije nova konzervativna ideologija Moskve?

Razumevanje Rusije je uvek bilo teško, ali gledanje filma „12“ Nikite Mihalkova svakako pomaže. U pitanju je klasično ideološko delo. Nimalo loše, iako malo poduže. Ovaj film je sniman za zapadnu publiku, sa namerom da dovede u pitanje liberalne vrednosti zapada i njegovu interpretaciju Putinove Rusije. Početna situacija je slična onoj iz filma „12 gnevnih ljudi“ Sidnija Lameta, snimljenom pre pedeset godina, u kojem je mladi Portorikanac optužen za oceubistvo.

Njegova krivica je nesumnjiva, svedoci su dovoljno pouzdani, a svi porotnici naklonjeni brzom donošenju presude – sve dok jedan od njih hrabro ne istupi s predlogom da dublje razmotre slučaj i makar uzmu u obzir mogućnost da je mladić nevin. Ovaj film je klasično delo američkog liberalizma – simfonija u slavu moći pojedinca da se izbori za istinu, u ime osnovane sumnje, u ime razložne rasprave, poštovanja činjenica i trijumfa pravde. Snimljen je u Makartijevo doba i vatreno brani američke liberalne vrednosti.

U rimejku Mihalkova, mladi Čečen optužen je za ubistvo svoga očuha, oficira ruskih specijalnih jedinica, koji je dečaka spasao nakon što su mu roditelji poginuli u sukobu i doveo ga u svoj stan u Moskvi. Priča počinje kada se dvanaestorica porotnika (svi su muškarci) povlače u improvizovanu porotničku prostoriju – školsku gimnastičku dvoranu. Kao i u Lametovom filmu, slučaj je naizgled čist kao suza, ali jedan usamljeni porotnik izražava sumnju. Porotnici počinju da raspravljaju otkrivajući svoje karaktere. Dok napolju pada mrak a sneg prekriva ulice, oni preispituju i rekonstruišu slučaj. Ali stavove porotnika neće promeniti argumenti, već njihova iskustva. I u pronalaženju pravde im neće pomoći istina, već saosećanje.

Završetak ruskog filma bitno se razlikuje od američkog originala. U interpretaciji Mihalkova nije važna pobeda pravde, već dečakova sudbina: jasno je da će ga, ukoliko bude oslobođen, ubiti prave ubice njegovog očuha. Zato bivši oficir KGB-a koji govori kao predsednik Putin (alter ego Nikite Mihalkova) postavlja pred porotnike izbor: ili da nevinog dečaka zadrže u zatvoru kako bi mu spasli život, ili da se posvete njegovom spasavanju u slučaju da bude oslobođen. I sasvim očekivano, brigu o dečaku preuzima bivši oficir KGB-a.

Čečenski dečak je ovde metafora za postkomunističku Rusiju – postimperijalno siroče, osuđeno na propast u globalizovanom svetu, ako neko ne preuzme brigu o njemu.

Izgradnja „države-tvrđave“, „tvrđave-identiteta“ – tvrdokorne države koja može biti integrisana u globalnu ekonomiju samo ako joj je unutrašnja politika odsečena od spoljnih uticaja – bila je glavni cilj Putinovog državotvornog projekta od njegovog dolaska na vlast.

U post-hladnoratovskom periodu, Evropa se pokazala nesposobnom da razume Moskvu. Ta nesposobnost da se proceni silina ruske ozlojeđenosti evropskim poretkom, ukorenjena je u evropskoj sklonosti da rusko-evropske odnose posle hladnog rata posmatra kao obostrano korisnu igru, u kojoj je Evropa dobroćudna, vegetarijanska sila, koju niko razuman ne može da doživi kao pretnju.

Sve do aneksije Krima, zapad je verovao da Rusija zna da gubi ako ugrozi međunarodni poredak, a posebno ako dovede u pitanje nepovredivost međunarodno priznatih granica, od kojih zavisi i bezbednost evropskog izloženog jugoistočnog krila. Evropski lideri su uspeli da sebe ubede kako se iza zatvorenih vrata Kremlja Rusija zaista plaši jedino Kine i širenja radikalnog islama, a da su njene beskrajne jadikovke u vezi sa uvećanjem NATO saveza ili američkim protivraketnim postrojenjima u Evropi prosto populistička zabava za domaću TV publiku. Pokazalo se da su ove pretpostavke bile pogrešne.

Evropski lideri i preovlađujući stavovi u Evropi postali su žrtve sopstvenih pojednostavljenih i karikaturalnih predstava o prirodi i kapacitetu Putinove elite. Istinite priče o sveopštoj korupciji i cinizmu koje su stizale iz Rusije, navele su ih da poveruju da Putinovu elitu zanima samo novac i da ona neće učiniti ništa što bi joj ugrozilo poslovne interese. U očima zapada, ruski lideri su bili lupeži, mada sa razvijenom ekonomskom svešću.

Slika Rusije kao Rusije Inc. ispostavila se pogrešnom. Ruska elita jeste pohlepna i korumpirana, ali isto tako sanja o Velikoj Rusiji i priželjkuje trijumfalni povratak Rusije na globalnu scenu. „Putin je sovjetski čovek“, napisao je bivši predsednikov savetnik Gljeb Pavlovski, „koji je sebi postavio zadatak da odigra revanš sa zapadom, ne u glupom vojnom, već u istorijskom smislu.“

Sada je opšte mesto da je, što se spoljne politike tiče, Rusija revizionistička sila, ali Putinov revizionizam ide mnogo dublje od pukog repozicioniranja Rusije u svetskoj politici. Rusko rukovodstvo više ne veruje da je kraj Sovjetskog saveza bio istorijski neizbežan. Radije misli da je to bila posledica nesposobnosti tadašnjeg rukovodstva i spremnosti ruskog društva da „proguta“ zapadnu priču.

Putin je uveren da je kvalitet lidera ono što određuje uspeh ili propast nacija. Ako su do juče pripadnici ruske elite pokušavali da uče iz zapadnih iskustava, to više nije slučaj. Zanimljivo je primetiti da jedan od najliberalnijih članova ruske vlade, Igor Šuvalov, kaže da je leto proveo čitajući o Kosiginovim reformama iz sedamdesetih.

Posle 1989. Rusija je pretrpela dvostruko poniženje ispavši gubitnik u svetu koji se predstavljao kao svet bez gubitnika. Ali te godine samo je 13% građana Rusije verovalo da njihova zemlja ima spoljne neprijatelje; danas u to veruje njih 78%. Ono što evropski lideri nisu uspeli da shvate jeste da, iako je tek poneki Rus čeznuo za povratkom u sovjetski komunizam, većina je bila nostalgična za vremenom kada je Sovjetski savez bio super-sila, „država vredna poštovanja“, neporažena u hladnom ratu.

I mada su građani Rusije tokom celog tog perioda bili skloni da Evropsku uniju posmatraju kao razumnu i miroljubivu silu, ruska elita je u isto vreme evropsku spoljnu politiku shvatala kao puki instrument američke strategije očuvanja vlastite hegemonije u regionu. Kriza u Ukrajini i državna propaganda Kremlja koja ju je pratila, uspele su da stav Putinove elite učine stavom ruske javnosti.

Prema nezavisnom Levada centru, u septembru 2014. godine samo je 19% ruskih građana imalo pozitivan stav o EU. U tom smislu, Putinovi potezi nalikuju na devetnaestovekovnu rusku imperijalističku politiku, a zapravo su deo dvadesetprvovekovnog svetskog otpora globalizaciji. Pretnju koja dolazi sa zapada Putin definiše više kao pretnju ruskom političkom identitetu, nego pretnju ruskom teritorijalnom integritetu.

Njegov improvizovani ukrajinski gambit bolje objašnjava strah Kremlja od promene režima putem daljinski kontrolisanih uličnih demonstracija, nego njegov strah od ekspanzije NATO saveza. „Occupy Crimea“ bio je logičan odgovor moskovskim demonstrantima iz pokreta „Occupy Abai“. Upravo unutrašnja politika Kremlja najbolje objašnjava moskovski spoljnopolitički revizionizam. Putinov ugovor sa društvom, zasnovan na neprekidnom poboljšanju materijalnog položaja prosečnog ruskog građanina u zamenu za njegovo potpuno povlačenje iz politike, propao je tokom moskovske zime nezadovoljstva 2012. Ruska ekonomija je zapala u stagnaciju, a rusko društvo se ispolitizovalo.

Iz perspektive Kremlja, koren ranjivosti režima leži u kulturološkoj i finansijskoj zavisnosti ruske elite od zapada. Zato je nacionalizacija elita postala Putinov glavni cilj. Otvoreni sukob sa zapadom bio je strategija koja je usvojena mnogo pre pada Viktora Janukoviča, sa namerom da se zapad skandalizuje, a Rusija ekonomski, politički i kulturno izoluje. Putinov progon seksualnih manjina i aneksija Krima stranice su istrgnute iz istog scenarija. Putin je sâmo postojanje post-hladnoratovskog evropskog poretka shvatio kao pretnju strateškim interesima Rusije.[1]

Šta bi onda mogao da bude praktični zaključak čitanja ruske spoljne politike kao sentimentalnog romana o gordosti i predrasudama, nesigurnosti i nafti? Moji preliminarni zaključci su da:

Prvo, za razliku od devedesetih godina prošlog veka, u ovom trenutku slabija Rusija ne bi značila i manje agresivnu Rusiju. Možemo da očekujemo da će pogoršanje ruske ekonomije biti podsticajno za još agresivnije ponašanje, posebno imajući na umu da su „hibridni rat“ i „kontrolisani haos“ omiljena oružja Kremlja.

Drugo, nerealno je očekivati da će sankcije dovesti do promene režima, barem ne na kraći i srednji rok. Što je još važnije, nerealna je pretpostavka da bi post-putinovska Rusija bila i prozapadna Rusija. „Nemoguće je proceniti kada će ovaj režim pasti“, primetio je Putinov bivši savetnik Gljeb Pavlovski, „ali kada padne, zameniće ga njegova kopija“. Evropski lideri bi napravili ogromnu grešku ako bi poverovali da Rusijom mogu da se bave na način na koji su se devedesetih godina bavili Srbijom.

Treće, ne treba ni precenjivati stratešku prirodu ruskih poteza. Rusija nema strategiju, već samo taktiku, „paradiranje“ i izolacionistički impuls.

Četvrto, ne treba potceniti silinu (moralnu silinu) ozlojeđenosti Rusije post-hladnoratovskim poretkom. Nemoguće je ponovo se povezati sa Rusijom pukim insistiranjem na činjenici da je post-hladnoratovski svetski poredak bolji od prethodnog.

EU i Rusija zaista žive u različitim svetovima i ovoga puta se ne nadmeću u tome da pokažu koji je od tih svetova bolji, već koji je od njih stvaran.

eutopia, 24.11.2014.

Preveo sa engleskog Zoran Trklja

Peščanik.net, 03.12.2014.

TEMA – UKRAJINA

———–    

  1. Možemo da spekulišemo o istorijskim paralelama sa anti-kosmopolitskim tendencijama raznih ruskih vladara. Kad god se Rusija otvori prema svetu, nastupa trenutak panike i autoritarni vođa histerično menja kurs i strmoglavljuje se u izolacionizam. Nešto slično dogodilo se posle pobede Rusije u ratu sa Napoleonom u 19. veku. Staljin je 1946. pokrenuo ozloglašenu kampanju protiv kosmpolitizma, a stotine hiljada sovjetskih vojnika poslato je u logore zbog straha režima da su videli previše Evrope. Možda i danas prisustvujemo nečem sličnom, iako manje ubilačkom?