Pre otprilike mesec dana, ministar prosvete najavio je da će nova školska godina krenuti na „regularan“ način kao pre epidemije. To će biti tako, bio je onda uveren ministar, zato što je vakcinacija protiv korona virusa u našoj zemlji dala „pozitivne rezultate“. Dakle, tako je govorio ministar pre četiri-pet nedelja. A juče? Šta je juče, četiri-pet nedelja kasnije imao da kaže ministar o novoj školskoj godini i vakcinaciji?
„Nastava u novoj školskoj godini možda neće početi regularno ukoliko vakcinacija ne bude na zadovoljavajućem nivou, a konačnu odluku o načinu nastave doneće Krizni štab“. Šta se to dogodilo u proteklih tridesetak dana s vakcinacijom u Srbiji? Krajem juna, ako je verovati ministru, vakcinacija je davala „pozitivne rezultate“. Krajem jula pak ministar strepi da vakcinacija neće biti na zadovoljavajućem nivou.
Ali, problem ovde uopšte nije vakcinacija i njeni rezultati i nivoi. Problem je, naravno, ministar. Istina je da će o tome da li će se ići u školu ili ne tobože odlučiti takozvani krizni štab (mi naravno znamo da ni štab ni ministar ne odlučuju ni o čemu, ali se ovde pravimo ludi). Na tom nesrećnom štabu je i procena o „rezultatima“ i „nivoima“ vakcinacije. Dakle, ministar nema nijedan dobar razlog da priča o tome i nagađa.
Pomozimo ministru, naučimo ga kako da upravlja obrazovanjem u Srbiji. Dakle, ministar ne sme da koristi reči poput „možda“. Umesto toga, on treba da kaže: ako taj neki štab kaže to i to, u školama će se raditi tako i tako; ako pak kaže nešto drugo, škole će raditi ovako. Ali, ministar ne govori o planovima, on iznosi svoje želje. Pa kaže – bilo bi najbolje da se u školu krene „regularno“. I dok je u junu ministar video razlog za nadu da će sve biti „regularno“, u julu se popišmanio, ali je ipak dodao da su škole spremne za svaku odluku štaba.
Što je, naravno, notorna laž. Škole su jednako nespremne kao što su to bile i u septembru 2020. Ali, nije ministar mislio na obrazovanje kada je rekao da su škole spremne. Ako nije mislio na to, na šta je onda mislio? Teško je reći, to jest tumačiti ministra koji se iz sve snage trudi da ništa (smisleno) ne kaže.
Evo, neka čitalac proba i sam: „Prosvetni sistem je bio mesto gde korona nije našla svoje utemeljenje i sa tog aspekta mi jesmo spremni, ali mislim da je mnogo bolje da ova školska godina počne i završi se na regularan način“ – dakle, šta je ovde rekao ministar?
Možemo da pokušamo zajedno. Ministar kaže da korona nije našla utemeljenje u školama. Ostavimo sad ministrov maternji jezik po strani. Jer, ima li smisla objasniti ministru da se virus ne utemeljuje nego se širi. Pretpostavimo dobronamerno da je ministar baš to hteo da kaže – virus se nije širio u školama, to jest škole nisu bile žarišta zaraze. Ali, zar se ministar ne seća, deca uglavnom nisu ni išla u školu. Kada ministar kaže da su škole spremne, on zapravo kaže da je spreman da ponovo zatvori škole.
Otuda onda i drugi deo rečenice – ministar misli da bi bilo bolje da škole ipak rade, to jest da deca dolaze u školu. Eto, tako je lako biti ministar prosvete u Srbiji. Negde drugde, ljudi se ubiše da osmisle kako da radi škola u uslovima zaraze, pa su pokušavali razne stvari i naravno grešili, ali su greške i ispravljali. A kod nas ministar, dlanom o dlan, i zatvori škole. I onda proglasi pobedu nad zarazom – „prosvetni sistem [čitaj: škole] je bio mesto gde korona nije našla svoje utemeljenje i sa tog aspekta mi jesmo spremni [dodaj: da opet zatvorimo škole]“.
Šta je, po ministru, svrha obrazovanja? Svrha obrazovanja je da se korona ne utemelji u njemu. Šta je sa ostalim svrhama, ministre? Ministar: pa bilo bi dobro da i njih škole ispune, ali ako to ne može, onda ništa. Kako čovek da se ne razgali dok sluša ministra. U njegovoj glavi sve je tako jednostavno. Prvo, on ne mora ni o čemu da misli i odlučuje, osim o stvarima na koje nikako ne može da utiče. Umesto njega odlučivaće takozvani štab. Pa ako taj štab proceni da vakcinacija ne daje pozitivan rezultat i da nije na zadovoljavajućem nivou – eh, dragi moji, zaista šta ćemo drugo nego da zatvorimo škole.
Može li se obrazovanje odvijati i mimo škola. U 2020. smo to gledali. I, kakvi su rezultati? Ne znamo. Jer, ministar se bavio, sasvim izvan svog domena, rezultatima vakcinacije. Za razliku od ministra koji to ne zna, a morao bi znati, mi možemo samo utemeljeno da spekulišemo. Rezultati su očajni. O tome smo ovde govorili, dobacuje čitalac, bezbroj puta. Pa ćemo samo kratko da ponovimo – deca su izgubila bezmalo pola školske godine; nastavnici su radili jako mnogo, a uradili, u obrazovnom smislu, vrlo malo.
U vezi sa tim izlazilo se i sa predlozima – da se prepolovi gradivo; da se privremeno ukinu testovi; da se materijalno pomognu i nastavnici i deca kako bi se nivo obrazovanja mimo školskih zgrada podigao ne na zadovoljavajući, nego na podnošljiv nivo. Ali, zašto bi ministar bilo šta bilo koga pitao ili ne daj bože istraživao ne bi li došao do rezultata (ne vakcinacije nego) prosvetnog rada u zemlji u vreme korone. On ima univerzalno rešenje – zatvoriš škole i zaustavio si koronu (istina, samo u zatvorenim školama).
Ima tu nečega dirljivog: ministar je kao malo dete, pokrije oči rukicama i misli da ga niko ne vidi. Dobro, ipak je ministar veliki, pa to kod njega izgleda ovako – zatvoriš čvrsto oči pred problemom i nadaš se da ga neće biti kada ih ponovo otvoriš. Na kraju, a što bi ih uopšte i otvarao?
Peščanik.net, 27.07.2021.
KORONARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
